EU poruka na Svetu Petku i naša crvena slova

Politički Zapad voli da nam "čestita" značajne verske i nacionalne praznike na sebi svojstven način. Krvavi Uskrs 1944. Prevarno izručenje Miloševića na Vidovdan 2001. I evo sad je, na Svetu Petku 2023. Srbiji iz EU nedvosmisleno saopšteno da se od nje očekuje "defakto priznanje" sopstvene pokrajine. Odreknite se svoje svete zemlje –  poručuju nam briselski bogoborci na naše crveno slovo.

Šta oni mare za naša crvena slova, kada u isto vreme zdušno podržavaju uništavanje kanonske pravoslavne crkve u bivšoj sovjetskoj republici Ukrajini? Ili bombardovanje pravoslavne crkve u Gazi. Da nismo možda od njih očekivali poštovanje bilo kojih naših svetinja? Da nismo možda od njih očekivali poštovanje bilo kog srpskog života? A, kad smo već kod toga – palestinskog?

Zapravo – jesmo. To jest, nismo svi, daleko od toga. Ali političari jesu. Mnogi. Ubedljiva većina. Kao što su verovali i u sporazume koje su im službenici iskusnih kolonijalnih birokratija nudili "u dobroj veri". Pa su ih čak i jednostrano ispunjavali, naizgled uzdajući se u njihovu "dobru volju". Tako je lažnoj državi na našoj teritoriji "defakto" predat sever Kosova i Metohije, što je širom otvorilo vrata Kurtijevom sadašnjem terorističkom divljanju nad našim narodom. Manje je važno da li je to bilo usled "naivnosti", "nesposobnosti" ili svesnog "oslobađanja balasta". Rezultat je poražavajući.

Ali vratimo se sadašnjem trenutku. Zašto je baš sad EU u potpunosti skinula rukavice? Zašto je baš sad odlučila da nazove "normalizaciju" pravim imenom – faktičkim priznanjem? Oni ništa ne rade slučajno. Zato uvek vredi razmisliti o njihovim razlozima.

Istina, Eskobar je slično izjavio još sredinom juna na jednoj konferenciji za medije. Ali je to na Svetu Petku i zvanično izjavljeno od strane tzv. evropske trojke – francuskog predsednika Emanuela Makrona, nemačkog kancelara Olafa Šolca i premijerke Italije Đorđe Meloni. Mada je iole stručnim ljudima bilo jasno još 27. februara 2023, kada je objavljen tekst "Evropskog sporazuma o putu ka normalizaciji između Kosova i Srbije" kojeg je EU ponudila Srbiji i tzv. Kosovu, a 19. marta 2023. i njegov "implementacioni aneks".

Ipak, treba ponoviti, tek sada je zvanično saopšteno šta sve prihvatanje EU plana podrazumeva. EU vrlo dobro zna da nema tog političara u Srbiji koji bi se usudio da formalno ili faktički prizna tzv. Kosovo. Odnosno, bar ne političara koji bi mogao da regularnim putem dođe na vlast. Da li su ovim potezom zapadne sile zapravo otpisale Vučića? Jer, šta god da Vučić uradi – kajaće se. Ili će se suočiti sa gnevom EU ili sa gnevom ogromne većine srpskog naroda.

Jednostavno, Šolc, Makron i Meloni nisu ostavili nikakav međuprostor. Sve je crno na belo. Bilo kakva implementacija ponuđenog EU plana je svestan korak ka faktičkom priznanju tzv. Kosova. A predsednik Srbije je više puta ponovio da ni de fakto ni de jure priznanje ne dolaze u obzir, uključujući i posle poslednjih briselskih "pregovora". I šta ćemo sad?

Da li nam preti neki novi "Rambuje", kada je Srbiji namerno toliko podignuta lestvica da nije mogla ponuđeni zapadni dokument da prihvati, dok je prištinskoj strani iza scene predloženo da isti dokument prihvati kako bi se pokazala "konstruktivnom", što bi kasnije poslužilo kao opravdanje za NATO agresiju na našu zemlju.

Da li bi iza toga usledila, ako ne nova agresija (i da je bude, ona ne bi mogla da bude ni približnih razmera poput one iz 1999.) a onda bar ubrzane NATO integracije za tzv. Kosovo? Ili li je, pak, politički Zapad procenio da je Vučić dovoljno "omekšan", dovoljno zavisan od EU, da mora da prihvati čak i katastrofalan plan poput ovog, i tako pomogne zapadnim silama da konačno završe posao? Videće se prilično brzo.

Ono što je sigurno je da je sada potpuno jasno da članstvo Srbije u EU podrazumeva nedvosmisleno i trajno odricanje od Kosova i Metohije, pa tako i od Kosovskog zaveta koji stoji u temelju našeg nacionalnog identiteta. Imaćemo pravo da lažovom nazovemo svakog ko tvrdi drugačije. I za to jedino treba zahvaliti EU.