Priča o Vilijamu Keliju, jedinom Amerikancu osuđenom za ratne zločine

Tiho, bez velikih medijskih priča svet je napustio Vilijam Keli, najpoznatiji pomoćnik prodavca u juvelirnicama na svetu. Keli naravno nije imao imao nikakve posebne, čudesne  tehnike u prodavanju prstenja, ogrlica i nakita, niti je ta radnja bila poznata širom američkog kontinenta. Keli je bio poznat jer je bio i ostao jedini Amerikanac koji je osuđen za ratne zločine, a sam masakr u vijetnamskom mestu Mi Laj opisan kao najniža tačka američke savremene istorije. Posle tri godina katarze u kućnom pritvoru, nastavio je da se duboko kaje radeći u zlatari svog tasta.

Masakr ili incident, kako se u nekim američkim vojnim arhivama opisuje, dogodio se 16. marta 1968. godine na dan kada je u predsedničku trku ušao Robert Kenedi, čiji je stariji brat počeo Vijetnamski rat.

U selu nije bilo nijednog vojnika, niti je u njemu tog dana pronađen komad oružja, jedna bačena uniforma, ali su pripadnici jedinice nekog crnohumornog naziva "Čarli" tog dana, prema vijetnamskim izvorima, ubili 504 civila, meću kojima je bilo 173 dece, 282 žena od kojih je 17 bilo u vidnoj trudnoći. Žene su silovali, a decu bacali na bajonete, dok je vojni fotograf slikao scene horora kojim se selo oslobađalo od komunista i svakog oblika života.

To američko odbijanje suočavanja sa prošlošću ili ublažavanje razmera monstruoznog zločina došlo je, nekim neverovatnim istorijskim kanalima do nesrećne Srbije.

U sred bombardovanja novinari "Njujork Tajmsa" uz pomoć jedne gromade srpskog renta-novinarstva objavili tekst u kojem je neki neimenovani, izmišljeni izvor, govori kako naši vojnici bacaju albansku decu na bajonete i rade ono što su američki borci radili u Mi Laju. Na kasnijim haškim procesima, nijedan od albanskih svedoka koji su sa istinom bili veoma daleki stranci, nije spominjao bajonete. Kao da je bilo neophodno da vodeća, najnaprednija demokratska sila nekada i nekako kazni nepostojeće monstrume koji bacaju decu na bajonete ako su o svojim, veoma postojećim ćutali.   

Masakr u Mi Laju zaustavila su posle nekoliko sati trojica pripadnika helikopterske jedinice koji su bili vazdušna podrška u borbi vijetnamskih ekstremista, ali su bili zgroženi šta su videli ispod sebe. Hju Tompson, Glen Andreoti i Lorens Kolburn dobili su kasnije vojna priznanja i otišli u duboki zaborav. Ali Keli i njegova jedinica nisu. Nakon akcije, jedinica "Čarli" dobila je pohvale od komande  jer je u borbama ubila 128 neprijateljskih vojnika.

Ali američko istraživačko novinarstvo nije mirovalo – nije prošlo ni godinu i po dana, a novinar Simor Herš objavio je u novembru 1969. tekst o masakru u Mi Laju za koji je godinu dana kasnije dobio Pulicerovu nagradu i postao jedan od najslavnijih američkih novinara. Ali i sa njim se nekako istorija poigrala – više od pola veka kasnije objavio je da  američke službe izgleda stoje iza miniranja "Severnog toka" i tako kao gumicom izbrisao sve što je pisao i radio decenijama. I da ironija bude dovedena do potpunog apsurda, Heršovu profesionalnost najviše su osporavali ugledni nemački mediji koji sami nisu ništa saznali o uništavanju najveće nemačke investicije. 

Posle Heršovog teksta, američka liberalna javnost, protivnici Vijetnamskog rata pojačali su pritiske da se pred sud izvedu počinioci zločina. Pred porotu su izvedena šestorica pripadnika jedinice "Čarli" dok je komandir Vilijam Keli jedini osuđen u procesu. Dobio je doživotnu robiju jer je utvrđeno da je lično ubio 20 civila, a naredio ostale zločine.

Ubrzo je pokrenuta velika akcija solidarnosti sa poštenim vojnikom koji je stradao samo zato što je služio državi, koji se i sam branio govoreći da su mu nadređeni govorili da treba eliminisati sve komuniste, te da mu niko nije lepo objasnio da ne treba da puca na nenaoružane starce, žene ili decu.

Tadašnji guverner Džordžije, u kojem je Keli služio kaznu, kasniji američki predsednik Džimi Karter pozvao je sve građane da u znak podrške "našem momku" voze automobile sa upaljenim svetlima, kako bi se, valjda razbio medijski mrak oko patriotizma. Zašto se sudi samo momcima na frontu, a ne generalima i ministrima, pitala se jedna Amerika. Ako sudimo generalima ili ministrima priznaćemo da su komunističko zločinci u pravu, odgovarala je druga Amerika. Sve dok nije postignut nacionalni konsenzus da niko ne može da bude odgovoran alo se brani demokratija, gde god ona bila, demokratski lideri iz nepoznatih zemalja, koji su možda ubijali hiljade političkih protivnika ali su umeli da održe neki nadahnut  govor o demokratskoj budućnosti.

Pevač Teri Nelson napisao je pesmu "Borbena himna poručnika Kelija" u kojem se navode dirljivi stihovi: "Moje ime je Vilijam Keli, ja sam vojnik ove zemlje, pokušao sam izvršiti svoju dužnost i dobiti prednost. Ali od mene su napravili zlikovca, žigosali su me. Dok marširam dalje, ja sam samo još jedan hrabri vojnik sa obala SAD."

Ploča je samo za četiri dana dostigla milionski tiraž.

Drugi pevač Piter Siger pokušao je da  suoči američku javnost sa zločinima u Vijetnamu objavivši pesmu "Poslednji voz za Nirnberg". Nisu izvršena neka istraživanja, ali taj dirljiv pokušaj da se podseti na nedužnu vijetnamsku decu nije oduševio demokratsku publiku.

Ubrzo je predsednik Nikson pomilovao hrabrog narednika Kelija koji je, zatim, u kućnom pritvoru proveo tri godine i nastavio da radi kao pomoćni prodavac u zlatari svog tasta, verovatno ponosnog što ima takvog zeta koji je uradio nešto što niko nije smeo. U čitavoj priči, romanu o naredniku Keliju, posebnu ulogu bi mogao da ima oficir koji je vodio istragu i zaključio da je sve izmišljotina. Zvao se Kolin Pauel i biće kasnije prvi načelnik Generalštaba, šef američke diplomatije afroameričkog porekla ali i čovek kome svetska civilizacija duguje bar Nobelovu nagradu jer je pred UN izmislio "oružje za masovno uništenje".

Hemičari, fizičari i ostali eksperti iz Nobelovog instituta bili su dužni da ispituju tu epruvetu sa kojom je Pauel mahao i daju mu prvu nagradu za rat, ako su već Obami mogli da daju nagradu za mir i pre nego što je stupio na dužnost.

Kada je pre nekoliko meseci umro u nekom domu za zbrinjavanje teško obolelih osoba na Floridi, o čemu su mediji saznali početkom avgusta, u Kelijevoj umrlici ne navodi se da je ikada bio pripadnik američke vojske, zbog čega se i dovodi u pitanju da li se taj užasni zločin ikada dogodio, kao i da li to mesto Mi Laj uopšte postoji.

Kao što nije sasvim sigurno da li je američka vojska ikada  učestvovala u bitkama za demokratsku vladu u Sajgonu. Ili su to bili samo holivudski filmovi? 

Istoričari i vlasnici svetskog knjigovodstva smrti će reći da je američka vojska u Vijetnamu na raspolaganju imala više sredstava za ubijanje nego bilo koja druga vojska u istoriji sveta – količina municije ispaljene po vojniku bila je 26 puta veća nego u Drugom svetskom ratu, a razorna snaga bombi koja je američka demokratija bacila na Vijetnam bila jednaka snazi 640 atomskih bombi koje su bačene na Hirošimu. U ratu je Amerika imala 58 hiljada žrtava, dok je ubijeno oko dva miliona vijetnamskih civila, ranjeno oko 5,3 miliona, a 11 miliona Vijetnamaca kraj rata dočekalo je bez krova na glavom, kao izbeglice u zemlji gladi i ruševina. Na zvaničnoj stranici Komemoracije Vijetnamskog rata masakr u Mi Laju, koji bi po savremenim tumačenjima mogao da bude i genocid, opisuje se kao incident u kojem je stradalo 200 civila.

Ne treba, međutim, reći da se savremena američka kultura nije ozbiljno suočila sa vijetnamskom tragedijom – snimljeno je na hiljade filmova i napisano još više drama ili romana o ratnim strahotama. Istini za volju, bar 99 odsto tih dela bavi se traumama heroja, veterana što su učestvovali u ratovima, gubili ratne drugove u uzaludnim borbama, zbog čega im je bilo užasno teško da se vrate u normalni život. Teško su spavali, u glavama su se čule pucnji, detonacije ili krici nekih nepoznatih ljudi.

Na jednom zanimljivom, međunarodnom seminaru o medijima i ratnim sukobima u Salcburgu, prvi put je imala predavanje vijetnamska novinarka koja je sa devet godina ostala bez roditelja i dvojice braće. Nekoliko američkih novinara je to predavanje zaista potreslo i sa suzama su slušali kako je to izgledao rat van holivudskih kadrova. Novinarka iz Vermonta je prišla Vijetnamki da joj kaže kako i ona decenijama živi sa tom traumom jer joj je brat ostao bez noge u tom prokletom ratu posle kojeg nije nikada bio isti čovek. Dok je tešila novu američku prijateljicu, sa nekom nepoznatom mudrošću, Vijetnamka odgovorila je da bi se i njena braća sigurno teško uklopila u život posle rata. Samo da su ostali živi.