Na svetu ne postoji manji spomenik posvećen većem događaju ili čoveku od stopa Gavrila Principa iz kojih je pucao na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Ali su i te stope 1992.godine postale nepodnošljivo velike za branitelje multietničke Bosne. Istorija je, na kraju, bila pravedna – nije prošlo ni 30. godina i nepravda prema borcu za oslobađanje jugoslovenskih naroda je ispravljena.
Već 2022. godine odlučeno je da se ranije zabetonirane stope oslobode i vrate "iz turističkih razloga".
Da je nas nikada ih i ne bi vraćali, ali kada dođu Nemci, Austrijanci, turisti ili visoki predstavnici, da lepo vide odakle je uništena naša zajednička budućnost, kao da su poručivali sarajevski lideri koje je neko slagao da su osim vere nasledili i otomansku lukavost.
Sarajlije su uverene da je u vreme zimske Olimpijade taj grad bio centar sveta, a Vučko poslao Mikija Mausa u istoriju, ali jedini dan u istoriji Sarajeva kada je taj grad zaista bio centar sveta ipak je bio 28.jun 1914. godine. I nije bez razloga veliki savremeni istoričar Erih Hobsbaum rekao da 20.vek počinje sa atentatom u Sarajevu i početkom Velikog rata, a završava se rušenjem Berlinskog zida i raspadom Jugoslavije.
Zato i nikako nije jasno kako se nesrećni Gavrilo ovog 28.juna mogao da nađe samo na marginama margine značajnijih sarajevskih medija – "kako izgledaju prelijepi sinovi Sergeja Barbareza", "Turkinja tvrdi da joj je otac Tramp","Navijači BiH okupiraju LA (Los Anđeles), stigao i Frenki, da više nikada fudbal ne zaigraju", tako su izgledali naslovi 28.juna ili 29. juna u kojima nikako nije bilo mesta za nesrećnog Principa.
Šta im se toliko zamerio momak koji je umro pre nego što je stvorena jugoslovenska država? A koju oni ne mogu nikako da prežale.
Jeste reč o Vidovdanu, svetom datumu među Srbima, ali i datumu zbog kojeg je stvorena Jugoslavija, a nju i njene tekovine niko verbalno ne čuva kao čuveno multietničko Sarajevo.
"Ubica iz Grahova koji je promenio svijet", glasi naslov prošlogodišnjeg teksta u vodećem muslimanskom listu povodom godišnjice rođenja nesrećnog heroja. U tekstu se navodi da je u Sarajevu "ubica" došao u kontakt sa nacionalističkim pokretima, koji su zagovarali ujedinjene južnoslavenskih naroda i oslobađanja od austrougarske vlasti.
Ovakva konstrukcija o malignim nacionalističkim pokretima koji zagovaraju oslobađanje i ujedinjenje različitih naroda zaslužuje posebnu sociološku ili psihijatrijsku pažnju. Kao da kroz nju izbija neka posebna svest – u kojoj je sloboda opasno precenjena kategorija, dok je neuporedivo bolje biti podanik sa povlasticima u odnosu na druge podaničke narode.
I da nije bilo ubice iz Grahova, unuk prodavca "deset u pola sa lukom", bio bi šef protokola u Šenbrunskoj palati, a hurmašice i ćeten halva bi, fakat, osvojile bečke poslastičare. Jedan od komentara kao da najbolje opisuje taj čudan tok svesti u kojem se kaže da su nam od svih okupatora nekako Austrougari najviše legli samo što su nas okupirali tako kratko da nismo počeli da uživamo.
"Točno je da su bili okupatori, ali što nas Austrougari ne okupiraše 300 godina prije da se riješimo Osmanlija. Nismo se nešto ni usrećili niti sa Jugoslavijom, tvorevinom na srbo-četničkim idejama". Drugi komentari su bili direktniji i nekako se ne uklapaju o Sarajevu, sigurnom utočištu za toleranciju, multietničkoj oazi na Balkanu.
"Sve mu j.. i složim na kamaru. Došao iz Grahova, prozori ko kutija od šibica, zahod šuma i on našao gospodu da ubije. Da je danas živ, četnik koljač bi bio teški"... "Samo je trebalo napisati terorista Gavrilo Princip i navesti zločince poslije njega poput Nedića, Draže Mihajlovića i genocidaše Karadžića i Mladića".
Koliko je poznato, Princip nije bio pripadnik pokreta Velika Srbije već Mlade Bosne, pokreta za ujedinjenje porobljenih jugoslovenskih naroda. Većina članova jesu bili Srbi, ali za učešće u atentatu optuženi su Hrvat Ivan Kranjčević i musliman Mehmed Mehmedbašić čija bi sudbina zaslužila neki film – izbegao je hapšenje, učestvovao u probijanju solunskog fronta da bi skončao od posledica ustaškog terora 1943.godine. Ima nekih zlobnih komentatora koji se zgražavaju nad činjenicom da u današnjoj BiH nema nijedne ulice koja nosi ime po najpoznatijem pripadniku Mlade Bosne iz muslimanskog naroda. To je naravno gnusna laž – Mehmedagićevo ime nose dve ulice: jedna se nalazi u Banjaluci, a druga u Istočnom Sarajevu.
U Sarajevu ili njegovom rodnom Stocu nema takve ulice. Veoma važan pripadnik Mlade Bosne bio je Ivo Andrić, koji je tada bio mladi, veoma talentovani hrvatski pisac ali su ga istorija, tuđ nemoral i sopstveni moral, nekako prebacili u srpsku kulturu.
Sam Gavrilo je, prema zatvorskim kartonima, bio mladić veoma sitne i slabe građe – kada je došao u zatvor bio je visok 162 santimetra i imao 50 kilograma, a kada je umro, šest meseci pre pobede njegovih ideja i raspada "K und K" monarhije imao je svega 40 kilograma. U istorijskim spisima se retko spominje da je zbog nehumanog odnosa, nikakve zdravstvene zaštite i infekcije, pre smrti Gavrilu amputirana desna ruka. Ona koja je, navodno, promenila istoriju.
O veličini Principovih stopala nema podataka, ali ugledni hrvatski pisac Miljenko Jergović, koji je odrastao u Sarajevu, u jednom tekstu opisuje kako je u četvrtom razredu osnovne škole stao u Gavrilova stopa i iznenadio se da su njegova stopala bila iste veličine sa najpoznatijim revolucionarom iz Bosne. Možda je zbog toga kasnije za sarajevsku i hrvatsku čaršiju postao značajniji lik od mladića iz Grahova. U njegovom odličnom tekstu opisuje kako ga ja još dečaka bunilo zašto se slavi čovek koji je ubio trudnu ženu. Osećao je da je nastavnik geografije bio posebno sumnjiv jer je pričao sa entuzijazmom o Principu, ali se kasnije da je uverio u da je bio u pravu jer se pridružio srpskim nacionalistima na Palama. U nekom drugom tekstu je dirljivo opisivao kako su u njegovoj porodici, na dnu neke škrinje čuvala slika mladog pripadnika vojske sa slovom U na kapi. Možda je osetio olakšanje ili ponos što taj rođak sigurno nije ubio trudnu nadvojtkinju i buduću caricu.
A da li je ubio neku trudnu, potpuno nezaštićenu siroticu, neku majku sa detetom ili pak decu bez majke, to svakako nećemo nikada saznati.
Ali samo na osnovu spomenika nesretnom junaku iz Grahova bi mogla da se napiše najpreciznija istorija jugoslovenske ideje. Nakon atentata, sarajevska multietnička elita se nekako tih dana pretvorila u pljačkašku rulju, koja je pljačkala i zapalila je sve srpske radnje, firme u centru Sarajeva. Poseban cilj je bio prvi moderni hotel u Sarajevu Evropa, u vlasništvu Gligorija Jeftanovića kojeg su ranije proglasili kao "zenđilj Sarajliju", a ulicu koja vodi ka hotelu nazvali po njemu.
Kada se završio Prvi svetski rat, u kojem su muslimani, Hrvati iz Bosne bile veoma hrabri učesnici u bitkama za okupaciju Srbije, bosanski muslimani su postali stabilan saveznik dinastije Karađorđević.
U Sarajevu je postavljena ploča na kojoj je kratko na ćirilici i ijekavici napisano - "Na ovom istorijskom mjestu navijesti slobodu na Vidov-dan 15 (28.) Juna 1914". Kada je prva Jugoslavija nestala, ta tabla je završila kao rođendanski poklon Hitleru jer je fireru momak iz Grahova postao simbolični arhineprijatelj iz mladosti. Istoričari kažu da je to jedina stvar koju je Hitler tražio od ratnog plena iz Jugoslavije.
Komunistički istoričari ne znaju kako je nestala ta tabla, kao što još vode debate da li je u Prvoj proleterskloj brigadi od 1200 vojnika bio jedan ili pet muslimana. Deluje kao neka anegdota za sve, osim za Srbe, ali kada su Nemci i ustaše ušli u Sarajevo 1941, preci čuvenih današnjih antifašasta skandilali su "Evo Švabe, evo babe".
Procenjuje se da je u najvećem entuzijazmu prema antifašizmu unutar muslimana, posle debakla u Staljingradu i pada Italiju, da je njih opet bilo znatno manje nego meću ustašama. Reis ul ulema i čitava Islamska zajednica su veoma otvoreno podržali režim Ante Pavelića zbog kojih su bili i kažnjeni na tragikomične kazne. Ali i posle ovog rata su muslimani uspeli da se oporave, i od "hrvatskog cvijeća" postanu Titove ljubičice.
Ujedinjeni komunisti su se opet setili Gavrila i postavili novu ploču jer onu, sa Vidovdanom, nikako nisu mogli da nađu.
"Sa ovog mjesta 28.juna 1914. Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodu".
Ali nije prošlo dugo, i taj tekst je delovao nepodnošljivo multietnički – kakvo oslobođenje, pa zar nismo u oba ratu pokazali gde nam je srce – kao da ponavlja ona sarajevska čaršija, uz ogromnu pomoć beogradske komunističke elite koja već sedam decenija pere sopstvenu i tuđu sramotu.
Tako je u narativima vodećih medija u čitavom regionu Bosna ostala jedino jugoslovensko ostrvo – Srbi su bili četnici, Hrvati ustaše, a mi smo jedini odbranili Jugoslaviju i antifašizam, tako nekako izgleda platforma multietničke Bosne, u kojem je svako dobrodošao pod uslovom da ponavlja tih nekoliko fraza.
Kada su se konačno sarajevske vlasti odlučile da vrate tablu Principu, opet su morale da menjaju naslov i on govori kao da govori sve o slobodarskom duhu Sarajeva i BiH . "Sa ovog mjesta 28.juna 1914.Gavrilo Princip izvršio je atentat na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu suprugu Sofiju Hajek".
Ovog proleća je sarajevska skupština donela odluku da se ponovo podigne spomenik Francu Ferdinandu, visine 12 metara, kakav nikada nije podignut u monarhiji koju je trebalo da vodi. Spomenik je bio podignut za vreme Prvog svetskog rata, ali su onda ga nove ujediniteljske vlasti srušile. Gavrilove stope su obnovljene zbog turizma, a spomenik Ferdinandu zbog ispravljanja istorijske nepravde.