Kako su Holanđani doneli toleranciju na Kosovo

Ekonomistkinja Jelena Kovačev nije mogla oka da sklopi uoči putovanja o kojem je toliko maštala – putovanje na Kosovo, ali ne bilo koje Kosovo. Svakako ne ono o kojem sa toliko taloga mržnje i predrasuda opisuju beogradski mediji, političari ili oni koji su sa njega, kao po nekom srpskim stereotipu ili narativu, spašavali živu glavu.

Ekonomistkinja dobre duše nije spavala od uzbuđenja jer je znala da će putovanje promeniti sve što je znala o ovom teskobnom društvu, ali i što joj je pružena prilika da vidi Kosovo bez političara i malignih srpskih medija. 

I zaista je sa ogromnim oduševljenjem dokazala da ništa od onoga što nam serviraju političari, vladike ili urednici nije tačno – na prištinskoj pijaci su ona i njena saputnica slobodno pričale srpski jezik i nailazile samo na dirljive osmehe ljubaznih prodavaca.

Nije, doduše, jasno da li su na tu ljubaznost uticale kamere koje su ih pratile, ili možda što su odmah poletele da poziraju sa kečetom na glavi.

Da Jelena Kovačev zaslužuje da vodi neki međunarodni projekat pomirenja bilo je jasno kada je u Prizrenu jedna Albanka čula srpski jezik i prišla joj samo da joj iz srca poželi dobrodošlicu. Ako bi joj neko dao istorijsku šansu, junakinja ove priče mogla bi svakako da vrati hiljade izbeglih Srba u Prizren i da ih albanske komšije sačekaju kao i nju.

Sedam dana putovanja normalnih ljudi iz Srbije završilo je posetom Kosovskoj Mitrovici, u gradu u kojem predrasude i političari ne dozvoljavaju normalnim ljudima da se druže, sviraju džez ili zurle, poruše sve etničke barijere kao što je to učinjeno u svim gradovima južno do Ibra, a u slobodno vreme da se suočavaju sa prošlošću. Jedan od učesnika ove misije zaključio je da mu je samo podeljenost Mitrovice pokvarila utisak tog divnog putovanja.

Autor ovog projekta „Srbija prvi put, Kosovo prvi put“ je Idro Seferi, novinar iz Prištine sa sedištem u Beogradu, šta god to značilo. Da li organizacija ili multinacionalna kompanija za koju radi simpatični i dobronamerni Idro ima sedište u Beogradu, ili je on zapravo prvi novinar na Balkanu koji ima sedište? Ili je samo neprijatno reći da samo živi i radi u Beogradu, već je bolje da se sa pričom o sedištu nagovesti da se ne bavi bednim novinarstvom nego istorijskim misijama koje menjaju lica prošlosti i budućnosti.

Dokumentarni i civilizacijski projekat iz dve emisije – "Srbija prvi put" i "Kosovo prvi put", prikazuje kako je petoro građana Srbije i "Kosova", nasumično ili sumično okupljenih, doživeli "Kosovo" i Srbiju.

Holandskoj ambasadi, koja je finansijski podržala ovaj civilizacijski iskorak na Balkanu, moglo bi se samo zameriti da su mogli da izdvoje neka sredstva i za lektore, jer projekat ima probleme sa padežima ili upotrebom malih i velikih slova, ali su autori i finansijeri sigurni da će se sve rupe u poznavanju srpskog jezika popuniti malterom dobrih namera. 

Kada su ova dva nvo-putopisa premijerno prikazana na N1, uredništvo je odlučilo da se takvo remek-delo humanizma i renesanse mora reprizirati bar dva puta dnevno, jer javnost u Srbiji nikada nije videla kako to izgleda kad normalni ljudi dođu na "Kosovo".

Potpisnik ovih redova verovatno nije sasvim normalan jer je bio jednom u Orahovcu gde su novinarska udruženja podizala spomenik na mestu gde su nestala dvojica novinara, Đuro Slavuj i Ranko Perenić, ali je i te godine, kao i godinama pre i posle toga, spomenik rušen bez pronalaženja krivaca.

Ni nove kosovske vlasti ni međunarodne misije nisu čak ni simulirale da vode istragu o nesrećnicima čije porodice nemaju mesto na kome mogu da zapale sveću. Ali takve posete Kosovu nisu doprinosile uspostavi dijaloga i ljubavi, zbog čega ni vesele holandske diplomate nikada ne bi ni pomislile da bi nestali srpski novinari sa Kosova i njihove porodice mogli da imaju pravo na istinu ili pravdu.    

Ako niste znali, dugo skrivana Priština je, prema oceni jednog od zadivljenih građana Srbije, neka kombinacija Vračara, Dorćola, Beča, Berlina i Novog Pazara. Bilo bi možda dobro da su autori projekta i prikazali te bečke, berlinske ili vračarske delove Prištine, ali će to ostati skriveni dragulj ili mala tajna velikih poznavalaca arhitekture sve do sledećeg projekta Seferija, holanske ambasade i N1.

Istinu za volju, viđeni su elitni restorani sa knjigama, starim pločama, u kojem se okuplja moderan, prosvećen svet, lideri NVO sveta i ambasada, a građanima Srbije prikazana je najveća katolička katedrala na Balkanu.

Saborni hram SPC u Prištini nije, jer policija ne dozvoljava da se održe liturgije za desetak vernika, a studenti Prištinskog univerziteta vode akciju da se hram pretvori u Muzej genocida nad albanskim narodom. U emisiji nije ni nagovešteno da je u Prištini nekada, pre genocida, živelo 40.000 Srba, a nakon što su počinili genocid ostali su samo u drugom programu kosovske televizije namenjenom srpskom narodu.

Nije, međutim, fer reći da na prvom putu nisu sreli nijedno izbeglo lice na Kosovu – sreli su poznatog glumca Envera Petrovcija koji je rekao da je u Beogradu proveo najlepše godine života, najviše naučio od divnih, pametnih ljudi u čuvenom bifeu Ateljea 212, ali je ipak, kada je video da je počela opsada Sarajeva, odlučio je napusti Beograd. Od stana u Beogradu koji je prodao napravio je privatno pozorište, ali i dalje radi i snima serije ili filmove u Srbiji. Naša heroina Jelena Kovačev nije mogla sa suzdrži suze i zamolila je Petrovcija da ga zagrli.

Film nabijen dobrom voljom i naprednim idejama, kojima se razbijaju predrasude neobrazovanih i agresivnih primitivaca, zatim opisuje kako se živi u carskom gradu Prizrenu.

Veoma elegantna predsednica nevladine organizacije opisivala je na odličnom engleskom svoj projekat zaštite velikih drvenih vrata koji su se nalazila na ulazima u stare kuće. Velika je opasnost da ta vrata nestanu, jer je to jedan od simbola prelepog grada, kazala je i deprimiramo dodala da ih je ostalo svega 52 u njenom gradu.

Nije jasno da li su projektom obuhvaćena i vrata Bogorodice Ljeviške ili Bogoslovije, koji su spaljeni 2004. u prisustvu međunarodnih snaga i do danas nisu u potpunosti obnovljeni. Zadivljen lepotom bogomolje, jedan persijski putopisac urezao je Hafizove stihove na arapskom u zapadnom delu priprate Bogorodice Ljeviške – "Zenica oko moga,gnezdo je lepote tvoje, počasti nas ulaskom, ovo je dom tvoj..."

Albanski građani krenuli su na put sa manje entuzijazma nego srpski građani, a jedan od njih, master psihologije, rekao je da je siguran da njegova poseta Srbiji neće nimalo promeniti njegove stavove.

U Preševu su videli džamiju koja ne pripada ni širem spisku značajnih islamskih građevina na Balkanu, ali su u Beogradu od svih verskih institucija uspeli da vide niz nevladinih ikona.

U Preševu su im sagovornici rekli da u toj opštini nema nikakvog društvenog života i susreli se sa glumicom lokalnog pozorišta, kojoj srpske vlasti ne priznaju diplomu, pa se zbog toga u pozorištu vodi kao šef rasvete iako je jedina glumica u teatru. Za jednog od gostiju sa "Kosova" ta glumica je ostavila najveći utisak, kao simbol šta sve doživljavaju Albanci u Srbiji.

U Beogradu su od prestoničkih znamenitosti uspeli da upoznaju nekoliko institucija, od kojih im je najlepši utisak ostavila direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Sofija Todorović koja im je rekla da je veoma iznenadi kada u istraživanjima uvidi da mladi uopšte imaju bilo kakav stav o Kosovu.

"Ali kada se uđe u razgovor sa njima nailazite zapravo na velike praznine", mudro je zaključila i zamenila strepnju sa osmehom na licima albanskih gostiju.  

U Nišu su sreli novinarku koja se 1999. godine "preselila" sa Kosova Polja, kao i stotinak hiljada Srba koji su negde u junu kupili oglase za podstanarske stanove jer im je dojadilo da žive u sopstvenim stanovima ili kućama, naseljenim mitovima ili predrasudama. Zar nije bolje živeti u nekom kampu, podrumu neke kuće, ali realno i bez iluzija, rasterećeno svih tereta i imovine iz prošlosti. 

Zanimljivo je da su u ovoj akciji, gde se normalni ljudi sreću sa normalnim, kosovski intelektualci stalno pitali da li bi Albanci bili bezbedni u Srbiji, dok su srpski građani smatrali da bi isto pitanje samo bilo dokaz da Srbija nije isplovila iz mraka primitivizma. Jer i ti Srbi, koji budu napadnuti, mora da su neki relikti prošlosti, koji idu u crkvu, citiraju Njegoša ili Matiju Bećkovića.

Ipak treba dati šansu svakom susretu, dijalogu. Još samo stotinak projekata o pravom životu u Prištini i Beogradu i sigurno više neće biti nikakvog nasilja ili obračuna. Osim na nekoj velikoj donatorskoj konferenciji gde bi se nevladine organizacije sa obe strane Ibra kandidovale sa projektima borbe protiv nasilja.