Visoki predstavnik za niske demokratije

"Prema krkanu krkanski", glasio je naslov komentara dana u glavnom listu građansko-muslimanske Bosne, Dnevnom avazu. U Srbiji i drugim istočnim delovima pokojne zajedničke države, takav naslov bi možda mogao da se shvati kao opis masovne tuče na Alipašinom polju, ali u Sarajevu nemaju dileme šta to znači – visoki predstavnik za Bih Kristijan Šmit morao bi da odstrani iz političkog života lidera bosanskih Srba, koji remeti izgradnju jedinstvene, građanske, vesele države zasnovane na teškoj borbi protiv krkana.

Ako možda naslov nije jasan, glavna poruka komentara je kristalna – ne može biti mirne Bosne sve dok se Milorad Dodik nalazi na bilo kojoj poziciji.

Nije, dakle, poznato šta znači reč krkan u srpskom jeziku, ali u mahalskom slengu obično se koristi za definiciju primitivca, kulturno zaostalog čoveka, osobe koja se prežderava i izležava, sedi u fotelji ispred televizora po ceo dan, vičući na decu što prave buku, ženu što nije rashladila tulumbe i na samu televiziju što pravi program koji bi samo krkani mogli gledati.

Šampion suptilnosti

Milorad Dodik nije lider koji umire od čežnje da bude šampion suptilnosti, ali jeste političar kojeg nijedna uvreda, kleveta ili diskvalifikacija, u bilo kojoj verziji nekada zajedničkog jezika, nije zaobišla u uglednim ili primitivnim sarajevskim medijima. Zato i reč krkan za njega deluje kao mala noćna muzika sa Miljacke.

Jedino je čudno što se i visoki predstavnik, doajen Bundestaga Kristijan Šmit opisuje kao čovek koji bi mogao da ispadne još veći krkan, ako bude istrajao u obračunu sa Dodikom. Osim ako ista reč ima sasvim druga značenja, u zavisnosti da li se govori o njihovom i našem primitivcu.

Od potpisivanja Dejtonskog sporazuma prošlo je skoro 28 godina, na izborima su se mirno menjale vlasti, odlazili i dolazili lideri, ali se u BiH i dalje govori o ratu, miru, opstanku države iako je zemlja sve vreme pod kontrolom nečeg što se zove visoki predstavnik. Menjali su se i političari iz zapadne Evrope, koji su na kraju svoje karijere dobijali čast da uspostave demokratiju i toleranciju u BiH, ali su u svom delovanju bili prilično iskreni ili transparentni. Sve značajne odluke su jasno definisali kao nametanje ili poništavanja zakona, uklanjanje sa funkcije izabranih lidera.

Odluke, novi zakoni, nametnuta rešenja...

Vlasnik svih licenci za medijske slobode na svetu, "Slobodna Evropa" objavila je pre nekoliko godina tekst pod naslovom "Kada i kako su visoki predstavnici spašavali BiH", u kojem se navodi da su doneli 899 odluka kojim su vlade i skupštine samo obaveštene da postoje neki novi zakoni, nametnuta rešenja ili da se neki izabrani lideri više neće baviti politikom.

Na kraju mandata Pedija Ešdauna 2007. godine, Savet za sprovođenje mira doneo je odluku o pripremi zatvaranja kancelarije visokog predstavnika ali je napravljen kompromis da se mandat produži za godinu dana, pod uslovom da visoki predstavnik ne koristi Bonska ovlašćenja na osnovu kojih su, kao kolonijalni namesnici u nekoj dalekoj afričkoj zemlji pre 100 godina, smenjivali i izricali zabrane bavljenje javnim poslovima stotinama funkcionera koji su, izgleda, pobeđivali na izborima.

U podsećanjima na te mere ne bi bilo pošteno reći da su te mere bile uperene protiv samo srpskih političara – jednom je visoki predstavnik Volfgang Petrič odstranio iz politike hrvatskog člana Predsedništva BiH Antu Jelavića koji je napustio zemlju i više se nije vraćao. Možda ima i drugih slučajeva, ali ih je izuzetno teško naći u dokumentacijama.

Prošlo je 16 godina od odluke o zatvaranju misije, a visoki prestavnik Kristijan Šmit krenuo je u novu bitku za spašavanje BiH, na osnovu onih Bonskih ovlašćenja koja od 2007. ne bi trebalo upotrebljavati. Tako je nekako stvoren evropski koruptivni perpetum mobile, visoki predstavnik ili strane sudije Ustavnog suda ne mogu da odu iz BiH dok zemlja ne postane demokratska i i stabilna, ali svojim delovanjem čine sve da se to ne desi.

Sva je prilika da će se demokratsko društvo teško desiti ako strani namesnici poništavaju ono što je u korenu shvatanja demokratije – izborna volja, parlamentarizam ili decentralizam u multietničkim zajednicama.

Od glavne nade do glavne mete

Prvi veliki udar visokog predstavnika na Republiku Srpske dogodio se još u martu 1999. kada je smenjen predsednik RS Nikola Poplašen jer nije želeo da poveri mandat premijera Miloradu Dodiku da bi, kao u nekom političkom vodvilju sa mogućim opasnim posledicama, ovog leta visoki predstavnik zapretio da će smeniti Dodika zbog njegovog "antidržavnog delovanja".

Istorijski točak se tako zavrteo da je prošle godine glavna uzdanica Zapada i sarajevskih prvoboraca za građansko-muslimansku Bosnu bio Mirko Šarović, koji je te davne 1999. bio zamenik ekstremnog nacionaliste Poplašena.

Od svih lidera u BiH, koji se politikom bave više od tri decenije, Dodiku nije moguće naći ni mrvu odgovornosti za rat, zločine i razaranja. Čovek koji je tokom rata i nekoliko godina posle njega bio optuživan i na Palama i u Beogradu kao nacionalni izdajnik i pulen Ante Markovića, a na Zapadu kao glavna nada za pomirenje, duže od decenije nosi titulu najvećeg nacionaliste i destabilizatora multietničke, mirne i berićetne Bosne. Iako deluje iracionalno, Dodik je ulogu glavne nade zamenio ulogom glavne mete jer se usudio da od zapadnih partnera zatraži nešto nezamislivo i neoprostivo – da poštuju Dejtonski sporazum i Ustav BiH koji je bio jedan od aneksa tog sporazuma.

Filmsku priču o nestalom dokumentu

Od tada je postao prva tačka na planu rada visokih predstavnika, koji su u Sarajevo dolazili sa shvatanjem da sporazumi poput Dejtonskog imaju smisla samo da se njima zaustavi rat, dok se u miru poštuju samo one odredbe koje odgovaraju zapadnim demokratijama. A političari iz Republike Srpske bi bili dobri partneri samo pod jednim malim uslovom – da pomognu u mirnom ukidanju RS.

Omiljeni muslimanski političar, koji je već u tri mandata zastupao bosanske Hrvate, na njihovo zaprepašćenje, Željko Komšić izjavio je 2008. da u institucijama BiH nigde nije mogao da pronađe originalni primerak Dejtonskog sporazuma. Filmsku priču o nestalom dokumentu, potvrdio je pre nekoliko godina i šef srpske diplomatije Ivica Dačić koji je izjavio da ni Srbija nema svoju verziju originalnog dokumenta.

Cenu sporazuma kojeg najmanje poštuju oni koji bi trebalo da budu njegov garant, možda je najbolje definisala jedna vest iz crne hronike. Pre šest godina policija je uhapsila vozača bivšeg predsednika Skupštine Dragana Kalinića jer je pokušao da proda dejtonski sporazum za 50.000 evra. Ili za nešto više od dve plate visokog predstavnika.

Plata visokog predstavnika iznosi 24.000 evra ili oko 40 prosečnih plata u BiH što i nije puno ako su svojim nametanjima odluka bar hiljadu puta spasili državu i demokratiju. Tako je Incko za 12 godina sprovođenje mira u Bosni zaradio 3,456 miliona evra, pod uslovom da nije imao dodatke za težak život odvojen od porodice, slušanje sevdalinki i naredbi iz američke ili nemačke ambasade.