Sportska istorija na balkanski način

Prvu košarkašku loptu pre tačno sto godina doneo je u Srbiju predstavnik američke dobrotvorne organizacije Vojska spasa Vilijam Viland i ostavio je, kao možda neku vrstu posebne humanitarne pomoći, predstavnici Crvenog krsta Dragici Popović. Prvi tekst o tom sportu koji su negde u ovo vreme 1923. godine zvali "basket-bal" objavila je Politika. "Sportski klub Jugoslavija zasnovao je odeljak za veoma popularnu igru Basket-bal. Uvereni smo da će ova lepa igra steći mnogo pristalica među ljubiteljima lakih i gracioznih sportova, za koje nisu potrebne naročite atletske sposobnosti. Ova igra, u kojoj nema surovosti, veoma je zgodna za nežnu decu i ženskinje".

Samo godinu dana kasnije, u veliki svet svetskog tenisa ušao je Rene Lakost, čovek koji će temeljno promeniti i način igre, pripreme, oblačenja u igri suđenoj da ne bude ni masovna ni popularna, da se igra samo u aristokratskim krugovima. Na kraju je poslovna imperija koju je stvorila najveća francuska teniska legenda ostala jedini veliki partner Đokovića dok je u Parizu pomerao granice teniske istorije.

Nekakvo čudno ukrštanje sportskih i istorijskih magistrala, učinilo je da jedan momak iz Sombora, veliki ljubitelj bureka, koji je na početku karijere bio sinonim fizičke nespremnosti, postane najbolji igrač u NBA i prvi Evropljanin koji je tri godine vladao na listama najboljih, najuspešnijih šutera, skakača i organizatora igre. Taj krug koji je otvorio pripadnik američke Armije spasa zatvorio se kada je Nikola Jokić podigao prvu titulu NBA šampiona. Još dramatičniji paralelni istorijski krug zatvorila je Jokićeva supruga - na početku života se pojavila na naslovnim stranama kao beba u naručju majke iz kolone izbeglica iz Oluje, da bi 28 godina kasnije na naslovnim stranama držala svoju ćerku dok slave šampionsku titulu "Denver nagetsa".

Dobroćudni istoriograf

Na putu do mesta gde će se sresti sa istorijom, i Novak i Nikola sreli su se sa hiljadu razloga zašto ne mogu da ostvare svoje snove. Ali nisu uvažili nijedan. Ni Nikola ni Novak svakako na tom putu nisu bili ni prvi ni jedini. Samo za jedan vek, sport pogodan za nežnu decu postao je simbol atleticizma u svetu a pokojna Jugoslavija uspela je istovremeno da postane, u više generacija, najveća sila van sveta američke profesionalne košarke. Zato se i danas, čak i među velikim protivnicima jugonostalgije, vode rasprave da li su Dražen, Divac, Kukoč, Paspalj, Rađa imali šanse da pobede tim sastavljen od zvezda NBA.

Istorija je udesila da jedan deo tog tima bude godinama izbačen iz svih takmičenja a drugi deo doživeo da izađe na toliko očekivani meč. I ubedljivo izgubi.

Na prvom takmičenju na koji su igrači raspolućenog tima snova našli na drugim stranama terena, desilo se da su bivše kolege iz Hrvatske poražene dva puta – jednom na terenu jer nisu stigli do finala, drugi put kada su na telefonski poziv Tuđmanovih saradnika odlučili da napuste pobedničko postolje da ne bi slušali himnu bivše zemlje. Prvo zajednica Srbije i Crne Gore a kasnije sama Srbija nastavila je da se vraća na veliku svetsku scenu, ali je Jokić delovao kao neki dobroćudni istoriograf koji je ta kolektivna isklizavanja na putu ka velikom uspehu uspeo da, kao u nekoj šali, stavi u svoje čeze i kaže konjima da požure.

Najbolji udarac nalazi se u glavi

U tenisu je istorija bila još traumatičnija, jer je kod nas prva teniska loptica stigla u austrogarsku kasarnu u Priboju, dok se prvi gren slem turnir u Vimbldonu održao 1877, dok je zemlja vodila prvi srpsko-turski rat za oslobađanje od Otomanske imperije. Još pre Drugog svetskog rata, teniska reprezentacija Jugoslavije pobedila je 1939. godine tadašnjeg favorita na svim poljima, Nemačku, i postala evropski šampion.

Najveća sramota svetskog sporta, o kojoj se nedovoljno priča i piše u svetu i kod nas, desila se kada je tada najboljoj teniserki sveta, Moniki Seleš, na turniru u Hamburgu, u pauzi, neometano prišao ludi fan Štefi Graf, Ginter Parhe, i zabio joj nož, dug 23 centimetra, u leđa. Pre toga, devojka iz Novog Sada je bila jedina koja je pre 20. godine osvojila osam gren-slemova i imala sve šanse da bude najbolja svih vremena. Zato je i Novak, kada je kretao na dugo putovanje, znao da će to putovanje trajati duže i koštati skuplje.

Na putu do svog mesta u istoriji, Novak jeste uradio mnogo toga što nije niko pre njega u tenisu, ali je i njemu rađeno mnogo toga što nije nikome pre njega.

Teško je naći u savremenom sportu osobu koja vodi zdraviji život, ali je ipak iz Australije, sa kontinenta na kom je imao najviše uspeha, proteran jer je opasnost za nacionalno zdravlje. U istoriji tenisa je jedini igrač koji je osvojio Vimbldon i izgubio 2000 poena na rang-listi jer su organizatori turnira kao najveći poslušnici britanske vlade odlučili da zabrane učešće ruskim sportistima, a teniske organizacije odlučile da kazne najugledniji turnir tako što neće priznati poene osvojene na turniru. Na proterivanja, zabrane, stalne medijske napade jer nije promoter najvećih svetskih brendova i može da loše utiče na prodaju patika, majica, šorceva jer valjda zbog te prodaje i današnji sport postoji, Novak je odgovarao kao monah – tiho, uporno, strpljivo. Znajući da se i kod Nikole i kod njega, najbolji udarac nalazi u glavi.

Najbolji besplatni pi-ar menadžer Srbije

Novak, ono najbolje što je iz Srbije izašlo iz protekle decenije, postao je i važna ličnost u odnosu prema svetu. On je bio najbolji besplatni pi-ar menadžer Srbije ali istovremeno pokazatelj da se i naše najbolje lice teško prihvata. "Posle osvajanja Vimbldona Đoković je bio najusamljeniji čovek u jugozapadnom Londonu, hladnokrvni ubica bajke o Federeru i romantičnih snova njegovih navijača. Šta bi on mogao da uradi. On je loš momak koji nije učinio ništa loše. Nije oteo slatkiš iz ruke bebe, nije otkazao božićnu proslavu niti proizveo gigantski laser za uništenje najvećih gradova na svetu", pisao je pre nekoliko godina komentator Bi-Bi-Sija u tekstu pod naslovom "Zašto Novak zaslužuje više poštovanja" posle još jedne pobede nad Federerom. Čak i kada je u tri finala Vimbldona protiv Federera pobedio samo tri puta, stručnjaci se bez velikog razmišljanja slažu da je najbolji na travi – Federer.

U sto godina klasične istorije moguće je smestiti čitav niz pojedinačnih, kolektivnih, nacionalnih sportskih istorija, ne samo zato što se nekada napišu za nekoliko minuta, sa jednim potezom ili udarcem... Na površne ocene da pripadnici siromašnih, frustriranih naroda u uspesima sportista ili umetnika pokušavaju da nađu i deo svog uspeha, može se odgovoriti da to rade i pripadnici najbogatijih zemalja, samo što se i tamo više raduju i vesele pripadnici siromašnijih, obespravljenijih slojeva društva.

Nije poznato da li su vršena istraživanja javnog mnenja, ali sva je prilika da je u ličnim istorijama pripadnika afroameričke zajednice u SAD važniji bio nokaut Muhameda Alija u Kinšasi od istorijskog Akta o građanskim pravima Lindona Džonsona, da je stočarima u Argentini "božja" ruka Maradone ostala dublje u srcu od vojne hunte ili da je onaj pogodak na Olimpijadi u Minhenu Aleksandra Belova bio važniji od najvažnijeg govora Brežnjeva. Najpoznatiji doktor iz Sarajeva, Nele Karajlić uspeo je nekako da preboli dan kada su otišli Hakija i Hamdija Pozderac ali ne i dan kada je otišao Hase.

Istorija sporta jeste nepregledni niz pojedinačnih istorija u kojima se spajaju uteha, ponos i opravdanje. Zato je možda, zbog svakodnevnih ukrštanja istorija samih navijača i rezultata koje ne može da promeni ni Hladni rat ni toplo pivo, sportska istorija često pouzdaniji svedok vremena od zvanične istorije.

Na stotine primedbi sa Tvitera i društvenih mreža da je svako u Srbiji želeo da ukrade forhend od Đokovića ili neku asistenciju od Jokića, kako bi svoje živote učinili boljim nego što jesu, možda bi trebalo citirati jedan od najlepših tekstova u srpskoj prozi koji je napisao Borislav Mihajlović Mihiz kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu.

"Voleo bih da je video ljude u njegovom gradu kako njegovu nagradu čestitaju jedan drugome. Voleo bih da zna da je svaki njegov čitalac danas održao svoju sopstvenu svečanu akademiju. Voleo bih da zna da smo svi danas sa njim podelili njegov praznik. Kao što je i on podelio sudbinu ove zemlje".