Dug Erdoganov odgovor na pokušaj vojnog udara

Verovatno se negde u Vašingtonu vodi evidencija koliko je na svetu organizovano seminara o demokratskoj kontroli vojske. Nema te zemlje koja u večernjoj školi demokratije nije prošla predavanja o parlamentarnim mehanizmima nadzora vojske, policije i tajnih službi, osim javnih stranih službi jer su one tu samo kao garant demokratije.

Samo su se u drugoj najvećoj zemlji NATO saveza, Turskoj, decenijama odvijale praktične vežbe u kojima je vojska prilično brutalno kontrolisala demokratski izabranu vlast.

U prvom puču 1960. godine je premijer i lider liberalne Demokratske stranke Adnan Menderes osuđen za veleizdaju i obešen. Posle puča, koji je predvodio pukovnik Alparslan Turkeš, školovan u SAD, pogubljeni su i ministri spoljnih poslova i finansija, dok je ministar policije izvršio samoubistvo. Tadašnji predsednik države takođe je bio osuđen na smrt, ali je kazna bila ublažena i preinačena na doživotnu robiju.

Dve decenije kasnije, drugu vojnu smotru turske demokratije izvršio je čuveni general Evren, kada je uhapšeno 500.000 ljudi, a 50 ubijeno.

Zato je i Redžep Tajip Erdogan odneo verovatno najznačajniju pobedu u životu kada je uspeo da politički i biološki preživi vojni udar 2016. godine. Prekookeanski prijatelji kao da mu nisu oprostili što je prekinuo sistem demokratije koja se čuva na bajonetima. A izgleda da im ni on nije zaboravio.

Fatalna epizoda

U brojnim zapadnim analizama o dva Erdogana, prvom koji je možda više cenio Plavu džamiju nego Belu kuću ali je ipak postigao impresivne ekonomske rezultate, i drugom koji se ponaša autoritarno, suzbija opoziciju i slobodne medije kao po pravilu se zaboravlja da se između dve ere našla ta sitnica zvana vojni puč, u kojem su i on i njegovi najbliži saradnici mogli da ostanu bez glave.

U tihom neobjavljenom ratu, u kojem je ekonomskim merama ljuljana turska valuta, a medijskim operacijama stvaran lik jedinog diktatora u zapadnoj vojnoj alijansi, najdugovečniji vladar je otomanski mirno trpeo udarce i obnavljao suštinsku samostalnost Turske. A zapadnim saveznicima, koji su njegov politički kredibilitet kao u evergrinu Roberte Flek "ubijali nežno", odgovarao je sa ogromnom kamatom.

Verovatno niko nije bolje, na jednom slučaju, skicirao bezobalne razmere zapadnog licemerja, razlikovanja između naših demokrata i tuđih autokrata koji vređaju inteligenciju.

Erdogan je obavestio svetsku javnost da je Džamal Kašogi, kolumnista "Vašington posta" ušao u konzulat Saudijske Arabije u Istanbulu i tamo nestao. Kada su veliki američki saveznici i kupci oružja počeli da tvrde da je Kašogi zapravo izašao iz konzulata, dostavio je audio snimke i ostale dokaze da je nesrećni novinar sa američkim prebivalištem i kritičar saudijskog princa zadavljen, a njegovo telo raskomadano i uništeno.

U SAD su, naravno, bili duboko zabrinuti i razočarani sve dok nije postignut dogovor o ozbiljnoj kupovini američkog oružja, ali Erdogan je uspeo da obesmisli priče o licenciranim demokratskim saveznicima i onima koji nisu platili licencu.

Zapadni establišmenti su se potrudili da se zaboravi fatalna epizoda sa Kašogijem, novinara koji je ubijen na najmonstruozniji način u ovom veku.

Smrtni demokratski greh 

Već i površan uvid u najveće zapadne medije dovoljan je da se utvrdi da se sloboda medijskih i opozicionih organizacija u Turskoj krši iz dana u dan, dok se o saudijskoj opoziciji ili slobodnim medijima uglavnom ćuti.

Mada bi trebalo imati razumevanja za bastione demokratije – bavili bi se oni sigurno pravima opozicije ili neregularnim izborima, da tako nešto, opozicija ili izbori, postoji u Saudijskoj Arabiji. Bavili bi se i nezavisnim novinarima, kada bi oni postojali. Postojao je jedan, ali je u ušao u konzulat i zatražio vizu.

Ta epizoda o "skretanjima u zalivskoj demokratiji" zapravo je pokazala zašto su anglo-američke službe toliko želele da pošalju Erdogana u istoriju.

Nakon što je sa slučajem Kašogi američku brigu za demokratiju preusmerio iz Ankare u Rijad, saudijski vladari su znatno ohladili odnose sa Vašintonom a Erdogan pokazao da kao lider velike zemlje i nekadašnje imperije ima pravo da se i tako ponaša. I da liderima u regionu deluje kao primer.

Zato su i analize prema kojima se turskom lideru nikako ne oprašta nedopustivo blizak odnos sa Moskvom površne jer se vojni udar dogodio u periodu kada su se između Erdogana i Putina nizali teški incidenti, od obaranja ruskog aviona do ubistva ambasadora.

Pokušaj puča zapravo je duboko poremetio odnose sa glavnim formalnim saveznicima, koji su mu malo radili o glavi, dok je istovremeno počela era uspostavljanja poverenja sa bivšim rivalima. Neuspeli puč je zapravo dao šansu da prvi put lider neke velike NATO zemlje vodi potpuno samostalnu politiku, što jeste smrtni demokratski greh u 21. veku.

Četiri odsto prednosti

Zato su i majski izbori pretvoreni u najveće medijsko, sociološko čudo protekle decenije. Pre prvog kruga u kojem su se takmičili autokratski, nacionalistički, fundamentalistički Erdogan i umereni, proevropski, suptilni Kiličdaroglu, sva istraživanja do kojih su nekako došli Si-En-En, Bi-Bi-Si ili prateće službe pokazivala su da opozicioni kandidat pobeđuje već u prvom krugu.

Niko još od sociologa nije objasnio kako su to ispitanici u jednom tako autokratskom, diktatorskom režimu mogli da istraživačima javno kažu da su za opoziciju, a tajno glasaju za autokratu.

Zvezda britanskog javnog servisa posle drugog kruga obaveštavala je iz sedišta opozicione koalicije svetsku javnost da agencija pod kontrolom Erdogana javlja da sadašnji predsednik ima četiri odsto prednosti, dok drugi nezavisni izvori ukazuju na obrnute rezultate. Trka je neizvesna i veoma tesna, govorila je, dok se na ulicama Istanbula uveliko proslavljala pobeda sadašnjeg i budućeg predsednika

Njena koleginica je tog dana snimila starijeg advokata kako na samom izlazu biračkog mesta kaže da glasa za opoziciju jer ne može da živi u diktaturi. Gradonačelnici dva najveća grada, Ankare i Istanbula, takođe iz opozicionih stranaka, izjavljivali su da će autokratski režim pokušati da ukrade na izborima.

Kada se na kraju ispostavilo da je Erdogan pobedio sa četiri odsto glasova prednosti, dok je njegova stranka pre dve nedelje osvojila apsolutnu većinu u parlamentu, brojni istraživači, sociolozi sa instituta rasutih po belom svetu počeli su sa lamentima o duboko podeljenom društvu. Nije jasno da li bi, da je pobedio sa 30 odsto razlike, Erdogan čitavom demokratskom svetu pokazao da je bio i ostao diktator.

Kada je pobedio sa malom razlikom od svega dva, tri miliona glasova pri izlaznosti od skoro 90 odsto, onda je isti svet uverio da je podelio društvo. Kao da sociolozi ne znaju da je podela društva zapravo stub demokratije.

Krunski greh

Džordž Buš Drugi je pobedio sa 300 glasova razlike na Floridi, ali je posle tog trijumfa demokratije ujedinio zemlju u borbi protiv Avganistana ili Iraka. Tramp je nedavno pokušao da deli društvo, sumnjajući u brojanje glasova koje u SAD traje deset puta duže nego u anadolijskim selima, ali su mu svi vodeći mediji uskratili pravo da kleveće američku demokratiju.

Između dva kruga, kada ni najveći zanesenjaci i istraživači sa instituta više nisu polagali nadu u pobedu "urbane, civilizovane, mlade" Turske, demokratski kandidat Kiličdaroglu obećao je da će proterati sve sirijske izbeglice, ali se nisu previše uznemirili šampioni za ljudska prava.

Kao što nisu primetili ni da se na njegovoj listi nalaze otvoreni zagovornici obnavljanja Otomanske imperije, bivši Erdoganovi saradnici koji su se grdno razočarali u njegov patriotizam.

U sumornoj noći na ekranima čuvara demokratije dašak optimizma i radosti unela je Ašli Ajtanbaši, saradnica Brukings instituta, koja se ozareno pre prvog kruga pozivala na istraživanja o odlasku Erdoganu, ali je dve nedelje kasnije gostovanje na Si-En-Enu počela tako što je ostala bez reči, pa joj je zvezda te televizije rekla da popije malo vode. Posle nekoliko sati, bila je veoma razočarana govorom opozicionog kandidata jer je obećao da će nastaviti da se bori za demokratiju. Mislim da bi zapadni lideri morali da mu stave do znanje da treba da dopusti nekom drugom da vodi opoziciju, zaključila je.

Pre i posle nje, brojni analitičari više nisu brinuli o stanju demokratije, ljudskih prava, već o sudbini lire, inflaciji, kamatnim stopama, izvozu i uvozu.

Iako su povremeno bili skandalizovani dobrim odnosima sa Rusijom, brojni komentatori su, kao u nekom jeftinom kabareu, trudili da ostave utisak kako im je samo stalo do demokratije, ljudskih prava i stabilnosti lire. Nikome nije palo na pamet da navede krunski greh turskog vladara – da se ponaša suviše samostalno, kao da veruje da je lider ozbiljne, velike zemlje.   

"Šta sam rekao? Bićemo zajedno do groba, a ne do nedelje. Uvek smo govorili da se ova ljubav ne završava ovde i da ova blagoslovena šetnja neće biti do pola. Uvek smo govorili da oni koji služe neće biti poraženi. Uvek smo govorili da je Turska poverena nama, a mi povereni Turskoj", rekao je u izbornoj noći najdugovečniji turski lider od osnivanja republike.