Rukopis Bila Klintona: Šta je istina o genocidu u Ruandi
Kosponzor rezolucije o Srebrenici imao je istaknutu ulogu u genocidu u Ruandi
Našu svest o strahotama u Ruandi 1994. formirao je i film u holivudskom stilu "Hotel Ruanda" režisera Terija Džordža nastao deceniju kasnije. Ophrvani vlastitim mukama tokom prve polovine devedesetih možda smo manje pažnje i saosećajnosti imali za stradanja drugih. Ona su u Ruandi, zemlji u Centralnoj Africi bila ogromnih razmera: oko 800.000 ljudi je pobijeno, uglavnom mačetama, između aprila i jula 1994, tokom 100 dana, tokom onoga što se preovlađujuće smatra najbrže sprovedenim genocidom tokom znane istorije čovečanstva.
Ovih dana je Ruanda, zbog koje od 2004. postoji Međunarodni dan sećanja na genocid i zabrana negiranja te činjenice, postala kosponzor sličnog dokumenta u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, zajedno sa Nemačkom, o zločinu u Srebrenici 1995. godine. U Srbiji i Republici Srpskoj (RS) se smatra da prihvatanje takvog dokumenta prostom većinom glasova zamagljuje koncept genocida i podriva autoritet UN. Podjednako, uverenje je da bi time Srbi bili označeni kao "genocidni narod" i pokrenuto pitanje legitimiteta postojanja RS kao entiteta u BiH.
Teškim ruganjem istoriji se smatra što je jedan od "autora" rezolucije Nemačka sa svojom istorijom činjenja ili pomaganja sprovođenja genocida u svetu. Nisu daleke godine Drugog svetskog rata kada je Nemačka masakrirala Slovene, Jevreje i Rome.
U Ruandi je 1994. ubijen neshvatljivo visok broj pripadnika plemena Huti i Tutsi. Konačna brojka još nije definitivna, bol još nije utihnuo, ali je pažnja vlasti u Kigaliju usmerena na događanja u BiH.
Prezir ili kukavičluk
Ruanda je od 1884. do 1916. bila kolonija u okviru imperijalne Nemačke Istočne Afrike. Malo je zapisa o tom periodu u Ruandi. No, sve češće se navodi da su u obližnjoj Tanzaniji nemačke kolonijalne vlasti satirući pobunu plemena Mai-Mai između 1905. i 1907. usmrtile oko 300.000 ljudi. Žrtve su bile mnogobrojnije nego u Namibiji, u Jugozapadnoj Africi, još jednom nemačkom kolonijalnom posedu, što se smatra prvim genocidom 20. veka (o čemu je RT Balkan već pisao).
Protekle tri decenije, za Ruandu je uporedo sa zvaničnom verzijom vlasti i Zapada nastalo i alternativno mišljenje. Po njemu, režim u Ruandi i zapadne obaveštajne službe, kao i njihovi mediji i akademska zajednica, šire dezinformacije u vezi s genocidom u relativno maloj centralnoafričkoj državi (26.000 kvadratnih kilometara sa 13 miliona stanovnika). To se pokazalo i tokom prošlomesečnog obeležavanja neizmernog zločina.
Predsednik Ruande Pol Kagame, koji od okončanja genocida upravlja državom "hiljadu brda", u govoru 7. aprila pred stranim zvaničnicima optužio je međunarodnu zajednicu da je "izneverila" Ruanđane jer nije delovala "bilo iz prezira ili kukavičluka". Po paljenju vatre u znak sećanja na žrtve, Kagame je izjavio i da su u Ruandi zgroženi kritičarima koji "dovode u pitanje ili preispituju istoriju genocida", i tvrdio da su masakre činili pripadnici većinskog plemena Hutu protiv manjinskih Tutsija kojima sam pripada.
Jedan od učesnika komemoracije bio je bivši američki predsednik Bil Klinton, koji je u svojim memoarima napisao da njegova administracija "nije delovala dovoljno brzo pošto su počela ubistva". Predsednik Džo Baden, na funkciji senatora te 1994, na godišnjicu tragedije naglasio je da su "većina od više od 800.000 žena, muškaraca i dece ubijenih... etnički Tutsi".
Bajdenovu tvrdnju opovrgavaju podaci popisa stanovništva u Ruandi iz 1991, po kojima je u zemlji živelo 596.000 Tutsija, od kojih je, prema kasnijim procenama, preživelo 300.000. To bi značilo da su Huti ubili 296.000 Tutsija, a ostatak žrtava — više od 500.000 — bili su Huti. Niz autora, naročito iz alternativnih medija na Zapadu, smatra da su te Hutije ubili pripadnici Ruandskog patriotskog fronta (RPF) pod komandom tadašnjeg generala, sada predsednika Kagamea.
Ti autori navode da je Kagameov RPF doprineo pokretanju genocida napadom na Ruandu iz Ugande 1990. čime je počeo građanski rat. Takođe, da je upravo RPF oborio avion tadašnjeg predsednika Ruande Ćuvenela Hebijarmane, inače Hutua, kako bi sprečio sprovođenje sporazuma o podeli vlasti između Hutija i Tutsija, postignutog uz međunarodno posredovanje. Smatra se da je time pokrenut pogrom.
Dalje, suprotno Klintonovim tvrdnjama da SAD nisu delovale dovoljno brzo u Ruandi, njegova administracija je, u stvari, bila veoma agilna. Između ostalog, obezbedila je vojnu obuku RPF počev od januara 1994; navodno je preko Centralne obaveštajne agencije (CIA) snabdela Kagamea raketama korišćenim za obaranje Hebijarmaninog aviona; dostavljala je oružje za RPF u luci Mombasa u obližnjoj Keniji; iskrcala 330 marinaca na aerodromu u susednom Burundiju u aprilu 1994...
Pravo na intervenciju
Bilo je to vreme kada je uz Ruandu, Klintonova administracija (1993-2001) bila duboko upletena u ratove i na prostoru bivše Jugoslavije, u Hrvatskoj, BiH, kasnije bombardovanju SRJ i vazdušnom ratu za Kosovo i Metohiju. Predvodili su je liberalni jastrebovi, najoličeniji u državnoj sekretarki Madlen Olbrajt. Sadejstvovali su sa praktikantima neobjektivnog novinarstva Kristijanom Ananpur i Samantom Pauer, kreatorkama opasnih, pojednostavljenih i zapanjujuće nepoštenih, jednostranih izveštaja.
Mit o nemešanju SAD u Ruandi su zvaničnici poput Pauerove, kasnije savetnice za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Obame, a sadašnje administratorke USAID-a (setite se romana "Tihi Amerikanac" Grahama Grina), koristili za pokretanje novih "humanitarnih intervencija". Na krvoproliću u Ruandi, "koje ne sme biti ponovljeno", zagovornici "prava na intervenciju" i "humanitarnog rata" gradili su osnovu za oružane napade na SRJ, Avganistan, Irak, Libiju, Siriju...
Istorijski, pošto su Belgijanci osvojili u Prvom svetskom ratu Nemačku Istočnu Afriku, novi kolonijalni vladari Ruande su ojačali vlast vladajuće feudalne aristokratije Tutsija (vlasnika stoke), koja je žestoko potisnula većinske Hute (podređene seljake). Za trijumfa tzv. Revolucije vlasti Hutua između 1959. i 1967. većina Tutsi monarhista radije je prihvatila izbeglištvo nego potčinjavanje onima koje su smatrali inferiornim.
Izbegličku organizaciju, koja je krajem osamdesetih postala RPF, osnovali su Tutsi odbegli u Ugandu, ili njihova deca. Pol Kagame bio je jedan od "59-ih" koji je napustio Ruandu kao dete.
Kasnih osamdesetih je Kagame postao vođa RPF koji je pripremao zaveru da povrati vlast u Ruandi. Radi toga je Kagame prošao obuku iz taktike psihološkog ratovanja u Fort Levenvortu u Kanzasu. Obuka je urodila plodom.
Od kasnih osamdesetih je američki obaveštajac i operativac za gerilsko ratovanje Rodžer Vinter, zvanično čelnik američkog komiteta za izbeglice, održavao bliske veze sa gerilcima Tutsija u egzilu. Administracija predsednika Buša starijeg je pružila preko Ugande gotovo 200 miliona dolara za RPF. Povećala je budžet za obuku i opremu ugandskih oružanih snaga, što je doprinelo invaziji RPF na Ruandu 1990. godine.
Stvarni cilj iza američke intervencije u Ruandi bio je istiskivanje francuskog uticaja u Centralnoj Africi (Pariz je podržavao režim predsednika Hebijarmane) i stvaranje regionalnog posrednika koji bi destabilizovao Demokratsku Republiku Kongo (DRK). To bi pomoglo američkim investitorima, uključujući istaknute sponzore porodice Klinton, da pristupe mineralnom blagu DRK vrednom 24 biliona dolara
Faks o genocidu
Do danas, Kagame na vlasti ne prestaje da podstiče haos na istoku DRK i tamo su milioni ljudi ubijeni. Zapadne korporacije poput "Ameriken majneral fild" u Houpu, Arkanzas (rodnom gradu Bila Klintona) i "Barik gold", u čijem je odboru sedeo Buš stariji, dobili su koncesije za rudarenje vredne više od 157 milijardi dolara.
Kagame legitimiše svoju vladavinu i ponovljene invazije na DRK porukom da je heroj, spasilac domovine od genocida koji su činile Interahamve, milicije Hutua po nalogu ekstremističkih vođa koji su preko radija širili mržnju prema Tutsima. Međutim, ova priča je opovrgnuta podacima sa popisa i nizom drugih činjenica.
Navodni "faks o genocidu", upozoravajući na unapred planiranu zaveru ekstremista Hutua, koju je opskurni kanadski general Romeo Daler, komandant mirovnih snaga UN, poslao zemljaku generalu u januaru 1994, ima sve znake falsifikata. Pošto je Hebijarmanin avion eksplodirao u vazduhu, snage RPF su kružile oko Kigalija umesto da krenu na jug, gde su Interahamve počinile većinu ubistava.
Ustanik Kagame je odbijao zahteve snaga vlade Ruande za prekid vatre radi sprovođenja mera za zaštitu civilnog stanovništva. Svedok Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu govorio je o primerima kada je general Kagame naredio svojim trupama da se ne mešaju u spasavanje civilnog stanovništva, a oficiri su suspendovani zbog pokušaja da to učine.
Kagameova očigledna računica bila je da, što su masovna ubistva veća, to će mu biti bolje opravdanje za preuzimanje vlasti. Taj cilj su delile američke i britanske vlade.
Afrička poslovica kaže: "Dok lav ne ispriča svoju priču, priča o lovu će uvek veličati lovca". Alternativni autori o savremenoj Ruandi smatraju da je veoma iskrivljen, lažljiv narativ pobedničkog RPF i njegovih podržavalaca. Duboko ukorenjen u strukturama zapadnjačke vlasti, literaturi, institucijama i javnoj svesti, istovremeno slavi RPF i prikazuju ga kao žrtvu.
Šta je genocid kada su žrtve Tutsi - istovremeno i pobednici, a počinioci Hutui - žrtve i poraženi? Genocid je tehnički izraz, tačan termin koji mora ispunjavati određene standarde. U slučaju Ruande i svim drugim.
