Kako je u Iraku nastao, i nestao, Novi svetski poredak

Usred godišnjeg odmora 2. avgusta 1990, na pustom graničnom prelazu Prohor Pčinjski sa Makedonijom, čuli smo da su iračke trupe napale Kuvajt. Još jedan nerazuman potez iračkog moćnika Sadama Huseina, pomislih, posle katastrofalnog osmogodišnjeg rata sa drugim susedom Iranom.

No, kratkotrajna invazija na mali, naftom prebogati emirat je predstavljala mnogo više, jedan od prelomnih trenutaka u međunarodnoj politici devedesetih i dominantan preobražaj u svetskoj zajednici, koji i danas traje. Onda uvođenje novog svetskog poretka zasnovanog na pravilima liberalnog Zapada, a danas njegovo rastakanje.

Četiri iračke divizije su za nekoliko sati prodrle u istoimenu prestonicu Kuvajta, a vladar, šeik Džaber al-Ahmad al-Sabah je emigrirao u Saudijsku Arabiju. Sedmicu kasnije, Sadam je prisvojio Kuvajt proglasivši ga 19. iračkom provincijom.

Invaziju je brzo osudila međunarodna zajednica i usledio je snažan politički i ekonomski pritisak na Irak. Pošto je Husein odbio da se povinuje, koalicija predvođena Sjedinjenim Američkim Državama je 17. januara 1991. pokrenula operaciju "Pustinjska oluja" žestokim bombardovanjem ciljeva u Kuvajtu i Iraku. Vojna dejstva 40-ak zemalja iz "Koalicije voljnih" su okončana stosatnom kopnenom ofanzivom unutar Iraka i kapitulacijom Sadamovih trupa 27. februara.

30 godina posle...

Tri decenije kasnije u Al-Kurainu u Kuvajtu sam posetio Muzej mučenika, poginulih u borbama tokom iračke okupacije emirata. Al-Kurain, 20 kilometara jugoistočno od prestonice Kuvajta, je mesto krvave bitke 24. februara 1991, tri dana pre iračke kapitulacije, koja se zametnula između pripadnika kuvajtskog pokreta otpora i okupatorskih vojnika.

Spomen obeležje, nekada prostrana porodična kuća je teško razorena i podseća na zgradu Generalštaba u Beogradu, granatiranu 1999. u NATO vazdušnom ratu protiv SR Jugoslavije. Muzej Bait al-Kurain slavi više od 1.200 patriota koji su tokom godina položili život za otadžbinu. Ogromna većina, približno 1.000, umrla je tokom Zalivskog rata 1990-1991.

Sadamova invazija na Kuvajt - posle neposrednog povoda, spora oko prihoda od nafte, i zbog dugogodišnjih neslaganja - pa sledstveni odgovor, pre svega predsednika SAD Džordža Buša Starijeg, dogodili su se posle urušavanja Gvozdene zavese u Evropi i u eri zbližavanja zemalja Zapada i Istoka. Prvi Zalivski rat je bio prva svetska kriza posle okončanja Hladnog rata i prva manifestacija "novog svetskog poretka".

Ovih dana, usred rata u Ukrajini i u Pojasu Gaze, zveckanja oružjem oko Tajvana i na Korejskom poluostrvu, treba se podsetiti kako su pre više od 30 godina Sovjetski Savez i SAD pokušali da postanu partneri u formiranju tadašnjeg novog, a sada raspadajućeg američkog svetskog poretka. U svitanje tadašnjih promena je sovjetsko rukovodstvo govorilo o "novom političkom razmišljanju" za zemlju i svet, dok je iz Vašingtona najavljivan još uvek neodređen koncept "novog svetskog poretka".

Katalizator

U početku se činilo da dve strane misle slično. No, brzo je postalo jasno da su im na umu različite stvari. Sovjetski šef države Mihail Gorbačov i saradnici razmišljali su o zajedničkom stvaranju nove međunarodne strukture. Buš - američki predsednik koji je proglasio pobedu u Hladnom ratu - i njegov tim nisu pomišljali o alternativi dominaciji SAD i bili su spremni da, ukoliko treba, nasilno usmere svet "pravim" putem.

Invazija Iraka na Kuvajt je bila katalizator za formiranje američke vizije svetskog mira posle završetka Hladnog rata. Naime, za početak "novog svetskog poretka" je bila potrebna intervencija iliti rat.

Oslanjanje na vojno rešenje krize odredilo je akcije Vašingtona. Buš je rekao francuskom predsedniku Fransoa Miteranu kako ne veruje da će diplomatija, pa čak i ekonomske sankcije protiv Sadama Huseina, doneti rezultate. Smatrao je da će doći do ratnih dejstava i o tome razgovarao sa premijerima Velike Britanije i Turske.

Sovjetsko rukovodstvo je pokušalo da spreči Amerikance da sprovedu vojni scenario, ali nije bilo spremno da to učini po cenu pogoršanja uzajamnih odnosa. U Moskvi je postojala nada za poboljšanje odnosa i pokušano je da Irak pruži ustupke. Izabrana politika nije dala rezultate, konstatuje savremena ruska publicistika.

Gorbačov i njegova okolina bili su nezadovoljni Amerikancima, počeli su da osećaju bazične promene u svetskoj politici i u poziciji SSSR. Shvatalo se da Amerikanci koriste krizu kao moralno pokriće za delovanje Vašingtona sa pozicije sile zarad vlastitih interesa. Pa opet, smatralo se da postojeći odnosi sa Amerikancima nemaju alternativu.

Kada se SSSR raspao na kraju 1991, SAD više nisu imale spoljna ograničenja i nastupio je tzv. "unipolarni momenat". U vojno-političkom smislu, nisu imale podjednakog rivala. To je pružilo priliku da na svetskoj sceni urade sve što smatraju prikladnim.

Probni baloni

Smatra se da je hegemon već do 1992. odbacio ideju kolektivnog delovanja. Tada procureli nacrt dokumenta visokog zvaničnika ministarstva odbrane Pola Volfovica je pozivao na bespogovornu vodeću ulogu SAD u svetskim poslovima i potpuno usredsređivanje na očuvanje dominacije.

Serija probnih balona puštenih sa različitim uspehom, vojne akcije na Haitiju, u Somaliji i Republici Srpskoj, završena je 1999. bombardovanjem SR Jugoslavije. Raspravljalo se, u principu, i o kopnenoj invaziji.

Konceptualno je američka politika ere posle završetka Hladnog rata formulisana u devedesetim godinama. No, uveliko su i pre toga postojale kritike američkog "unipolarnog momenta", tokom koga su u Vašingtonu verovali da njihovi postupci neće naići na bilo kakav otpor na međunarodnoj sceni.

Hans Keler, politikolog iz formalno neutralne Austrije, 1992. je opisao "novi svetski poredak" kao ideološki instrument globalnog ostvarivanja vlasti SAD u jednopolarnom okruženju. Američki intelektualac Noam Čomski, autor knjige "Stari i Novi svetski poredak" iz 1994, često opisuje "novi svetski poredak" kao post-hladnoratovsko doba u kojem "Novi svet naređuje".

Čomski ocenjuje da su administracija u Vašingtonu i NATO bombardovali SR Jugoslaviju "da bi bila potvrđena uloga velikih imperijalističkih sila - pre svega SAD — kao neospornih arbitara u svetskim poslovima. ‘Novi svetski poredak’ je upravo to: međunarodni režim bezmilosnog pritiska i zastrašivanja od strane najmoćnijih kapitalističkih država protiv najslabijih.”

Globalni "preobražavajući pristup" SAD za 2bezbedan demokratski svet" ojačan je terorističkim napadima 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington i savezničkom invazijom na Avganistan. Kasnije, u jesen 2001. u Vašingtonu su već razvijeni vojni scenariji invazije na Irak i promene tamošnjeg režima.

"Cilj im je bio da uklone sve uspešne i dobre primere zemalja poput Jugoslavije, Iraka, Libije...", kazao mi je u 2010-im ambasador jedne severnoafričke države.

Invazija "koalicije voljnih"

Već sredinom te decenije ipak je bilo vidljivo da ovakva politika SAD ima nedostatke i nije dovela do očekivanih rezultata. Na to su ukazivali dugotrajna kampanja u Avganistanu, haotični događaji u Iraku, fatalna disfunkcija Palestine posle nametnutih demokratskih izbora 2006, gotovo ritualno ubistvo Moamera el Gadafija u Libiji, podstaknuti građanski rat u Siriji...

SAD su u noći 19. na 20. mart 2003. počele bombardovanje iračkog glavnog grada Bagdada. Intervencija, pod izmišljenim izgovorom usred optužbi protiv iračkog rukovodstva, došla je na vrhuncu američkog "unipolarnog momenta".

Irak, prostrana i mnogoljudna država, sa elementima više hiljada godina stare vavilonske civilizacije, obdarena ogromnim rezervama nafte što mu je omogućilo petu najmoćniju vojnu silu na svetu, do danas je razorena zemlja. Sadam Husein je tri godina posle američke invazije platio glavom na vešalima.

Međutim, invazija "koalicije voljnih" na Irak dovela je do više kriza čiji efekti još nisu prevaziđeni. Prvo, postoji kriza poverenja u institucije i ideje koje su SAD negovale. Oni koji su verovali u demokratiju i liberalni svetski poredak veoma su se razočarali. Drugo, traje bezbednosna kriza na čitavom Bliskom istoku. Invazija je potkopala krhke države u regionu i izazvala pojavu mnogih terorističkih grupa. Treće, vlada kriza geopolitičkog upravljanja. Amerikanci nisu postigli nijedan od ciljeva koje su sebi postavili u regionu.

Dve decenije posle ilegalne i destabilizujuće američke invazije na Irak, Vašington se mora suočiti sa konačnim posledicama Drugog zalivskog rata: Postavljaju se temelji za autentični sistem multipolarnosti zasnovan na Povelji Ujedinjenih nacija.

Naime, rat u Iraku je, takođe, označio početak diplomatske koordinacije između Moskve i Pekinga u Savetu bezbednosti UN. Obe vlade su shvatile da će rat otvoriti Pandorinu kutiju, dovesti do kolapsa iračkih institucija i destabilizovati region

Kina i Rusija, koje su se žestoko protivile ratu, počele su da koordiniraju svoje odluke i odgovore, delom i zbog njihovih naftnih interesa u Iraku. Od 2003. su počele da primenjuju slične šeme glasanja u Savetu, prvo za Irak, zatim za Libiju 2011. i za Siriju u nekoliko ključnih izjašnjavanja.

Ova saradnja je postavila temelje za koordinirani multilateralni pristup dveju država. To je potom preobraženo u odlučnu zajedničku politiku usmerenu na "zaštitu novog svetskog poretka zasnovanog na međunarodnom pravu".

Krug je pravilan

Na 20. godišnjicu invazije Zapada na Irak predsednik NR Kine Si Đinping je bio u državnoj poseti Moskvi. Možda je to bila čista slučajnost, ali, takođe, naglašava koliko su se ruske i kineske strategije isprepletale tokom poslednje dve decenije. Na odlasku je Si poručio predsedniku Vladimiru Putinu da njihove dve države doprinose promenama koje svet nije video u 100 godina.

Prolaznost svetske istorije se ubrzava, čemu veoma doprinose i same SAD svojim delovanjem u različitim regionima sveta. Istovremeno, sve više "orijentacija dolazi sa Orijenta (Istoka)". Zajedničko geostrateško vođstvo i razumni alternativni predlozi za rešavanje globalnih sukoba formiraju se naročito u Pekingu i Moskvi. Kina i Rusija sistematski promovišu svoj pogled na svet, sa većom odlučnošću i globalnim uticajem.

Američka globalna hegemonija tokom perioda 1991-2021. je verovatno bila bez presedana pa meko i postepeno odstupanje od nje nije bilo moguće. Za to je trebalo da uslede, po obimu po svog uticaja na svet, događaji uporedivi sa intervencijama SAD u Zalivu 1990-1991 i 2003, smatraju neki ruski stručnjaci. Istorijski i simbolički takvi su beg Amerikanaca sa Kabulskog aerodroma u septembru 2021. i početak specijalne vojne operacije u Ukrajini 24. februara 2022.

Operacija "Pustinjska oluja" nazvana je početkom "zlatne decenije" politike SAD. Ironično je da se američka dominacija završila tamo gde je počela, u Iraku. I liči da su invazijom na Irak SAD dobile bitku ali gube rat.