Slučaj Bajden – briga duboke države o plitkom pamćenju

Za istraživače javnog mnjenja i genijalne proizvođače imidža lidera od teflona i zlata, pre 40 godina desila se, verovatno, najzanimljivija debata na američkim predsedničkim izborima. Tada su predsedniku Ronaldu Reganu kao glavnu manu i prepreku da dobije drugi mandat navodili njegovu starost.

Na očekivano fatalno pitanje da su mnogi građani zabrinuti da li će u tim godinama moći dobro da vodi najveću vojnu i nuklearnu silu na svetu, Regan je pokazao da mu vremešni mozak funkcioniše savršeno. Odgovorio je da svakako ne želi da pravi pompu od svojih godina, kao što nikako ne namerava da napada svog protivnika zbog njegove mladosti i neiskustva. Publika u sali se smejala, a Regan je te godine zabeležio jednu od najubedljivijih pobeda u istoriji američkih izbora.

Te 1984. godine, kada su izborni stratezi mislili da će ga poraziti zbog njegove krštenice, Regan je imao 73 godine. 

Čitavih četiri decenije kasnije i svega jedan dan posle čuvenog "super utorka" Amerikancima je postalo sasvim jasno da će u novembru birati između dva najstarija predsednička kandidata u američkoj istoriji. Posebno je zanimljivo da za sadašnjeg predsednika i kandidata demokrata Džozefa Bajdena, starog 82 godine, trećina njegovih birača smatra da nije mentalno sposoban da vodi zemlju, dok za pet godina mlađeg izazivača Trampa svaki peti republikanac misli isto. 

Bilo bi još zanimljivije naći odgovore kako se onda u najvećem rasadniku demokratije na svetu dogodilo da ni Bajden ni Tramp nemaju konkurente. Bajden nijednog, dok je Tramp imao konkurentkinju koja je umislila da to jeste jer je previše gledala Si-En-En i druge slobodne, ultrademokratske medije.

Bez konkurencije

Dozu izvesnog cinizma u priču o kandidatima sa kojima nisu srećni njihovi birači, ali su svejedno veoma lako i bez konkurencije došli do nominacije, unosi procena da bi u demokratskom establišmentu ocvalog Bajdena, hipotetički, mogla da zameni jedino Nensi Pelosi koja je decenijama vodila demokrate u Kongresu. Jedini problem je što je ona od Bajdena starija dve godine, ali je (istini za volju) u Kongres ušla kasno – pre svega 37 godina, dok je Bajden prvi put izabran pre 52 godine.

U tih pola veka je svet doživeo neverovatne promene, ljudi su se, izgleda, vratili sa Meseca, istopljena je Gvozdena zavesa i srušen Berlinski zid, zatvorena Kina je postala simbol otvorenog, slobodnog tržišta ali su Bajden i ostali veterani Kongresa ostali zazidani u nekoj replici Berlinskog zida u Vašingtonu.

Zato se i može razumeti ako kongresmeni u petom, sedmom ili devetom mandatu zaista pomisle da bi demokratiju i bezbednost Evrope, jer kakvu vrednost demokratija ima ako se ne brani bojevim glavama, trebalo braniti i sa pokojnim evropskim liderima iz Hladnog rata. Nije sigurno Bajden kriv što su Miteran ili Kol vladali svega 14 ili 17 godina, dok oni bar 40 godina brinu o demokratiji u svetu. Ako se, ipak, ispostavi da su Miteran ili Kol sprečeni da se bore za demokratiju jer nisu živi, to ne znači da, kao u Holivudu, neki Miteran 2 ili Kol u znatno više izdanja neće nastaviti zajedničku misiju.

Sto godina Huvera i par dana demokratije

U nedavnom izveštaju specijalnog tužioca koji, za razliku od Trampa, nije preporučio krivično gonjenje Bajdena zbog pogrešnog rukovanja tajnim dokumentima, navodi se da je Bajdenovo pamćenje maglovito, loše, da je u odgovorima na pitanja "bolno spor". I da ima značajna ograničenja poput onih da se ne seća precizno kada je bio potpredsednik SAD ili detalja o smrti svog sina. U najboljim i najprofesionalnijim medijima u istoriji civilizacije taj izveštaj nije bio dovoljan razlog da se pokrene pitanje sposobnosti Bajdena da vodi državu koja je, u odbranu demokratije i ljudskih sloboda, pokrenula najviše ratova u istoriji.

Tri gafa za minut i po

Na gotovo bezobalnoj listi gafova i lapsusa predsednika Bajdena, posle pokojnih Miterana i Kola, prvo mesto zauzima premijer tradicionalnog glavnog američkog partnera kojeg je Bajden i pre nego što je formalno izabran nazvao Rašidom Sunokijem. U poslednjem međunarodnom susretu sa italijanskom premijerkom Meloni uspeo je da pomeša davanje humanitarne pomoći iz vazduha Gazi i Ukrajini, ali je i ranije mešao Ukrajinu i Iran – "Putin može da opkoli Kijev tenkovima, ali nikada neće osvojiti srce i dušu iranskog naroda",  rekao je (potresno) Bajden na početku rata. 

U čitavoj priči je nekako ohrabrujuće za njegovo mentalno stanje i bezbednost čitavog sveta što Bajden ipak precizno zna gde je njegov sin dobijao ogromne apanaže za posredničke poslove. U Iranu nije. Ali to ne znači da ne bi mogao. Ne zbog novca već zbog srca i duše iranskog naroda.  

Mediji su svejedno prenosili da se u martu 2021. tri puta sapleo dok je pokušavao da uđe u predsednički avion, zbog čega su kasnije službe za medije odlučile da medijima ograniče snimanje kretanja i obraćanja predsednika.  Bajden je u januaru 2022. rekao da američki narod ima mnogo razloga za optimizam u 2020. godini. U aprilu 2022. je na jednom skupu pokušao da se rukuje sa vazduhom ali nije uspeo, a kasnije nije znao kako da siđe sa bine.

Sportska istorija na balkanski način

Najveći gaf mu se desio kada je zaboravio da je popularna kongresmenka Džeki Valorski poginula u saobraćajnoj nesreći zbog čega je i Bela kuća spustila zastavu na pola koplja. Na jednom skupu u Beloj kući je počeo da je doziva "Džeki, jesi li ovde. Gde je Džeki? Mislim da bi trebalo da bude ovde..." Jednom je uspeo da Libiju i Siriju pomeša tri puta za minut i po, ali to nije neki veliki prestup za američke lidere, osim ako nisu u više mandata bili šefovi senatskog Odbora za spoljnu politiku kao Bajden.

Junak serije

Pre nego što je počela prava predsednička kampanja, američki mediji preneli su da su medicinski stručnjaci procenili da Bajden ima 75 odsto šansi da preživi drugi mandat, dok Tramp ima nešto slabije šanse iako je mlađi. Vodećim medijima na svetu, koji su uzor svim istraživačkim medijima u tranzicionim zemljama, nije palo na pamet da istražuju kako bi čovek koji se ne seća kada je bio potpredsednik SAD mogao da vodi najveću vojnu silu na svetu.

Možda zato što medijski stratezi, koji pokušavaju da maglu u Bajdenovoj glavi upare sa kristalno čistim ciljevima napredne civilizacije, dobro znaju da mehanizmi duboke, hladnoratovske države deluju po nekom svom voznom redu. I da baš nije pametno verovati simpatičnim holivudskim filmovima o dobrim pojedincima koji se bore protiv zavere svih moćnika jer znaju da će dobiti podršku od predsednika, predsednika Vrhovnog suda ili neke institucije koju je služba odabrala.

Zato je i Bajdenova mentalna eventualna nesposobnost manje važna od mentalne sposobnosti duboke države. Ima ipak neke simbolike u nesnimljenom filmu za koje je scenario napisala ozbiljna služba – Zelenski je prvo postao popularan kao glumac u popularnoj seriji o predsedniku okruženom korumpiranom oligarhijom. A Bajden je prvo bio predsednik. I ima šanse da jednog dana postane junak serije.