Kako se na nemačkom piše a kako čita genocid

Da, svet je prepun uspomena, svet je preopterećen prošlošću. Čudo kako pod tim teretom još diše. Čudo kako današnjica još uspeva da proklija kroz naslage umrloga, napisao je veliki Meša Selimović, u vremenu kada je vladalo gvozdeno partijsko uverenje da je prošlost samo utočište za očajne, nazadne snage dok su misleći ljudi već stigli u daleku budućnost, odakle će već postati svetlosne signale za neupućene i neobrazovane. Omiljeni ruski pisac među jugoslovenskim komunistima Maksim Gorki napisao je lepo da "u kočijama prošlosti ne možete nigde stići". Pisac nije, međutim, znao da prošlost zavisi od toga ko vozi kočije i kakve konje imaju u zaprezi. 

U ime šefa, sina i svetog praha

Poslednjih godina jugoslovenske države bilo je teško pronaći levičara, poštenog komunistu iz svih republika i iskrenog nacionalistu, osim naravno srpskog, koji nije zavapio zbog paklene namere Srpske pravoslavne crkve da se nesrećnici bacani po ustaškim jamama dostojno sahrane. Čemu kopanje po ranama iz prošlosti, gde nas vodi ta "nekrofilska politika" srpskih sveštenika i potomaka žrtava, zašto nam vraćaju avete iz prošlosti, kao u nekom komitetskom horu ponavljalo se od Vardara do Triglava. Ni zapadna diplomatska kolonijalna zajednica nije imala drugačije mišljenje – okrenite vaše poglede ka budućnosti, vi je još ne vidite ali verujte nam na reč da je ona tu, iza prvog ugla i dve sekunde nakon što ispunite ovu našu skromnu listu zahteva.

A prvi zahtev bio je prilično detaljan – pošaljite u Hag gotovo čitav politički, vojni vrh kako bi se suočili sa prošlošću i istovremeno uspostavili dobre, prijateljske odnose sa Hrvatima, Bošnjacima i ostalom bivšom braćom.

Ta normalizacija odnosa je, doduše, delovala kao neka crna komedija jer, istovremeno sa razmenama optimističnih, nadahnutih izjava novih demokratskih lidera, Hrvatska i Bosna nisu ni pomišljale da odustanu od tužbe pred Međunarodnim sudom pravde u kojem se tadašnja SR Jugoslavija teretila za genocid.

Nova rezolucija

Nijedna zapadna demokratija, izgleda, nije Zagrebu ili Sarajevu rekla da bi trebalo da se okrenu budućnosti, te da je teško razvijati prijateljske, genocidne odnose. Kada taj proces nije ispunio očekivanja usledila je serija akcija da svaka zemlja regiona usvoji rezoluciju o genocidu u Srebrenici.

Crna Gora je usvojila čak dve a pred skupštinom se nalazi još jedna – rezolucija o genocidu u mestu Šahovići nad muslimanima "o kojem se 100 godina ćutalo". Glavni autor je legendarni istoričar Šerbo Rastoder koji je već zlosrećnog Njegoša osudio za genocid.

Velika Britanija je u Savetu bezbednosti povodom 20 godina od zločina u Srebrenici podnela rezoluciju ali je Rusija stavila veto, pa je zato ove godine povodom jedinstvenog jubileja, 29-godišnjice, pripremljena nova rezolucija, čiji su glavni inicijatori dve zemlje koje su smogle snage da se moralno uzvise nad genocidom koji su činili pripadnici njihovih naroda – Ruanda i Nemačka.

Postoji serija fotografija iz Prvog svetskog rata na kojima se, na nepodnošljivo dugom, pedantno postavljenom redu vešala nalaze valjda sve žene iz nekog od mačvanskih sela koje su tih dana nemačke jedinice oslobađale od svakog osećaja ljudskosti. Ispod tog horora od isprepletenih marama i konopaca smrti nalazio se na ćošku slike vojnik, oficir zabrinut da li je dobro upalio cigaretu jer je sve ostalo uradio efikasno i precizno.

Nije poznato kada se u tim selima rodilo prvo dete posle rata, ali je poznato da se u novoj kraljevini sazdanoj na ideji bratstva i jedinstva niko nije setio da organizuje veliki sudski proces zlikovcima iz nemačke i austrougarske vojske, od kojih je veoma značajan broj dolazio iz redova hrvatske i muslimanske braće.

Poslednja adresa

Ni kada se četvrt veka kasnije desila nova kataklizma, u kojoj su bez ikakvog obzira na pol, uzrast ubijani Jevreji, Srbi, Romi, nova komunistička vlast prepustila je velikim silama da u Nirnbergu izvrše plastičnu operaciju nad licem međunarodne pravde. Sa čuvenim spuštanjem gvozdene zavese spustila se i zavesa nad tragikomičnim procesom denacifikacije u kojoj bi otac posleratne Nemačke Konrad Adenauer govorio da u demohrišćanima ima puno bivših ali ne i sadašnjih nacista, dok je prema zvaničnim statistikama u Ministarstvu spoljnih poslova 1947. bilo više pripadnica Nacističke partije nego za vreme Hitlera. Nemački privredni giganti koji su bili tehnološki oslonac za izgradnju logora smrti i ubistava miliona civila na necivilizovanom Istoku, postali su stub obnove i preporoda Nemačke.

Po padu Berlinskog zida, nemačka diplomatija je nekim čudnim sticajem okolnosti podržavala čitav niz istočnoevropskih lidera, od hrvatskih do baltičkih, koji su govorili nešto što se poslednji put čulo u Gebelsovim nastupima – srećan sam što mi žena nije ni Židovkinja ni Srpkinja, moj otac je bio oficir i ušao u SS jer je hteo da spasi domovinu od velikog komunističkog zla.

Velike sile su, valjda, poslednja adresa u kojoj možete naći taktičnost, ali angažman Nemačke, koja u dva rata ima više stotine Srebrenica za koje više ne zna ni da li su postojale, na osuđivanju Srba trebalo bi da uđe u antologiju međunarodnog beščašća.

"Kada čujem da se Nemačka pita da li treba da šalju oružje i navijaju, i sada se tu stalno javljaju neki ljudi koji su jako bitni i mudri, onda se stalno čudim kako je njima dozvoljeno da nose oružje. Ja im ne bih dozvolio da nose praćke, a ne oružje. Oni bi po svim ljudskim normama i zakonima morali da budu razoružani, da ne ručaju sa nožem, a ne nešto drugo", rekao je najveći živi dramski pisac Dušan Kovačević, koji ni u svojoj mašti ne bi mogao da zamisli kako to potomci zlikovaca iz Prvog ili Drugog svetskog rata nadahnuto pišu tekst rezolucije kojom će potomke žrtava iz Mačve, Kragujevca, Jasenovca ili Sajmišta počastiti pridevom genocidni. I tačno im objasniti da ogromne žrtve iz polomljenog porodičnog stabla ostave na miru u prošlosti, jer one zaslužuju da počivaju u spokoju. Ali će zato druge žrtve ostati da ledbe iza vas, jer dolaze iz druge prošlosti, do njih se stiže drugim kočijama a ljudi koji ih najviše žale jedini znaju da procene koga treba žaliti.

Selekcija prošlosti

Zato je u priči o selekciji prošlosti u UN od izuzetne važnosti uloga predsednika Ruande Pola Kagamija koji je pronašao siguran recept za večito pomirenje. Uklonio je zastarele etničke podele na Tutse i Hute, deklamujući da su svi oni Ruanđani samo što u njegovoj administraciji rade samo pripadnici plemena Tutsi, dok većinski narod Hutu (čine 85 odsto stanovnika Ruande) ima neuporedivo veće šanse da završi u zatvoru nego u vlasti. Optužbe da su njegove snage ubile između 25.000 i 60.000 civila nikada nisu dospele do osude, kao ni odgovornost za ubistvo predsednika Ruande i Burundija koje je 1994. bilo okidač za genocid nad plemenom Tutsi.

U neverovatnom prilogu Si-En-Ena povodom tri decenije od genocida u Ruandi, superzvezda te mreže Kristijana Amanpur prikazuje snimak večere koja je deo programa pomirenja u zemlji u kojem neka nesrećna žena kuva i služi hranu čoveku koji joj je ubio petoro dece. Amanpurova je u sebi ipak našla zaturene zalihe objektivnosti i primetila da su zatvori u Ruandi prepuni, kao da se, sva je prilika, mnogi tamo nalaze sasvim nepravedno.

Kagami je na prošlim predsedničkim izborima osvojio 99 odsto glasova, ali bi možda na izborima u julu, kada će se boriti za novi desetogodišnji mandat, zbog diskretnih "soto voće" pritisaka Zapada delovi nelikvidirane opozicije možda osvojiti procenat ili dva više. Posebno ako na izbore izađe kao globalna zvezda pomirenja i humanizma.

Sportska istorija na balkanski način

U priči o specifičnom suočavanju sa zločinima je možda najslikovitiji primer najčuvenijeg gospel pevača Kizito Mihiga, koji je u genocidu izgubio roditelje i redovno pevao na državnim komemoracijama. Mihigo se, međutim, na komemoraciji pre deset godina usudio da otpeva pesmu u kojoj pokazuje saosećanja prema žrtvama iz oba naroda Tutsi i Huti. Predsednikov savetnik je pevaču poručio da će biti likvidiran ako hitno ne zatraži oproštaj. Mihigo je zatražio oproštaj ali je svejedno završio u zatvoru zbog izdaje. Pušten je četiri godine kasnije uz obaveštenje da se njegove pesme nalaze na crnim listama u zemlji pomirenja i demokratije. Uhapšen je ponovo prilikom pokušaja bekstva iz Ruande, a onda je narednog jutra u svojoj ćeliji pronađen mrtav.

Nemačka, koja je vladala Ruandom do Prvog svetskog rata, zato bi mogla da zatraži od brata u borbi protiv genocida Kagamija da postane specijalni savetnik specijalnom predstavniku Kristijanu Šmitu. Jer posle rezolucije bi valjalo objasniti Srbima da se nad njima nikada nije počinio zločin, te bi trebalo hitno zabraniti spomen sobu u Bratuncu sa imenima i slikama hiljada ubijenih civila. I da već prestanu te etničke podele tako što će muslimanski birači, posle hrvatskog, izabrati i srpskog Željka Komšića.

Na kraju mandata Pedija Ešdauna 2007. godine, Savet za sprovođenje mira doneo je odluku o pripremi zatvaranja kancelarije visokog predstavnika ali je napravljen kompromis da se mandat produži za godinu dana, pod uslovom da visoki predstavnik ne koristi Bonska ovlašćenja na osnovu kojih se zadire u samostalnost izabranih parlamenata i vlada. Promenili su se razni visoki predstavnici od tada a zajedno su doneli više od 900 odluka kojim su vlade i skupštine samo obaveštene da postoje neki novi zakoni, nametnuta rešenja ili da se neki izabrani lideri više neće baviti politikom. Niko ne zna kojom brzinom bi Bosna krenula kada bi evropskim integracijama i pomirenju počeo da pomaže prijatelj i saborac iz Ruande.