Čije su moje promene?

Društvene krize bez izuzetka su ‒ duhovne krize. Kada se jedan do juče koliko-toliko funkcionalni sistem počne raspadati, jasno je kako energija koja omogućava unutrašnju koheziju prestane da biva čvrsta i najedanput se počnu stvarati siloviti nukleusi koji vuku na svoju stranu umesto ka jednom jezgru. Ako nema jednog jezgra, već se stvaraju raspadnuti atomi, energija zajednice menja svoj oblik, pa poprima novi, usled čega nastaje novi duh, ako pretpostavimo da duh jeste energija.

Iako se čini da je probuđen duh zajednice i ljudi su se posle dugo vremena orijentisali oko iste ideje koja je omogućila zagledanost u isti cilj, zajedništvo o kojem se mnogo govori ‒ retko se zapravo može videti, i to je paradoks savremene retorike. Probuđeno je zajedništvo, ali je istovremeno, u istome dahu, probuđena nemilost prema bližnjem, neko će reći i mržnja, i nećemo pogrešiti ako sve približimo jednom pojmu ‒ snažnoj netrpeljivosti prema drugome.

Možemo postaviti pitanje: ako se sve vreme govori o probuđenoj novoj energiji ili novome duhu i on je ‒ kako mnogi kažu ‒ duh zajednice, kako se dogodilo da se taj duh ukotvio u jednom neočekivanom ambijentu, u atmosferi gađenja prema drugom čoveku koji ne misli kao ja, ili kao ‒ mi? Da li je onda zaista probuđeno zajedništvo o kojem se danas često govori ili je ova imenica već potrošila svoj sadržaj, pa lišena semantičkog jezgra, nastavila da znači ono što više ne znači? Šta znači u vremenu zajedništva imenica ‒ zajednica?

Rečnik Matice srpske, između ostalog, kaže kako je u pitanju skup ljudskih grupa koje žive povezano, dok se u Rečniku sinonima Pavla Ćosića daje zanimljivo objašnjenje, ne i jedino: da je reč o družini i društvu, potom na drugom mestu: vezivanju jedne pojave s drugom u svesti. Pozabavimo li se etimologijom reči, prepoznaćemo u ovoj imenici drugu reč, jedno, da biti u zajednici podrazumeva zagledanost u isti korpus vrednosti ili organizovanost oko jedne važne ideje.

Međutim, iako je koren reči zajednica: jedno, tih jednih prirodno ima ‒ mnogo, jer bismo drugačije potvrdili jednoličnost sveta u kojem ničeg ne bi bilo, u kojem bi na neki način bio ukinut i čovek. Dakle, da bi ljudi mogli da ostvare svoju egzistenciju, da utvrde svoje mesto u svetu, oni moraju ispoljiti svoju drugost u odnosu na jednoobraznost zajednice, dok ih zajednica čuva od raspadanja, kako se ne bi rastočili u jednom te istom, ili ‒ isključivo u sebi. Dakle, čovek postoji sam i takvo postojanje biva prvo, da bi se potom dogodilo i drugo ‒ život u zajednici sa drugima.

Ako je u svetlu višemesečnih studentskih protesta oživela jedna davno oskrnavljena ideja ‒ vredno je misliti o dobrobiti drugih, ne samo o sopstvenoj ‒ kako se dogodilo da ona isprovocira mnogo netrpeljivosti i grubosti? Drugim rečima, kako su plemenite akcije izlile na svetlost dana ljudski trulež, ako plemenitost i nema drugu svrhu do da u nama probudi dobro?

Neretko se može čuti kako revolucije ne trpe kolebljivost. U svakom času nam je dopušteno da se kolebamo, sem u jednom ‒ kad moramo preobraziti društveni sistem. Intelektualna skepsa ‒ hamletovski izobražena ‒ ne nalazi svoje mesto pod suncem u ovim danima zato što onda odgađa promenu. Što se više premišljamo, cilj je dalji, a iscrpljenost vojnika veća, pa je i poraz izvesniji.

Kud bi se denule sve Napoleonove veličanstvene vojne izvedbe ‒ reći će neko ‒da se premišljao kao jagnje pred zoru ‒ treba li iskriviti vrat ili se vratiti u postojbinu mraka? Da je kradomice prebirao po glavi hoće li sačmarica ka pogrešnom usmeriti svoj hitac, ne bi se nijednom našao među slavnim vojskovođama, i koliko god je njegovo samoljublje moralo rastočiti svaki strah, a straha je bilo, on nije smeo da se plaši, kao i naš Živojin Mišić, dopuštajući sebi hrabro da korača onim stazama kojima drugi nisu smeli da hode.

Tako i danas: da bi se išta dogodilo, treba zabraniti sve drugo da se događa, ali pošto nije reč o devetnaestom, niti o dvadesetom veku, već o dvadeset i prvom, sadašnja revolucionarna logika drugačijeg je izgleda, razlikuje se od napoleonovske i mišićevske. Ona je studentska, ali čak ne ni takva, već skrivena iza studenata.

Ako je hrabrost francuskog vojskovođe proistekla iz lične i kolektivne superiornosti, a hrabrost srpskog ‒ iz Lazarevog i kosovskog zaveta, današnja hrabrost zapravo je snažan strah da će se čuti i videti ono što se ne bi moglo podneti, nije važno da li u ovom trenutku ili bilo kada. Ako Napoleonova snaga ne mari za druge, ona druge ni ne vidi, a Mišićevoj drugi nisu potrebni, jer on može sam, našoj snazi danas nedostaje utemeljenje ‒ da su društvene i duhovne promene u ovom času uopšte moguće.

Studenti jesu svojom neočekivanom i silovitom reakcijom uzbudili svet, na trenutke se činilo kao da hodaju po vodi, međutim, u jednom času ‒ i taj čas je već prošao ‒ ostali su sami. Moguće je da nikad nikog nije bilo uz njih, da su mase ljudi bile privid, jer posle dva meseca društvenog i duhovnog buđenja dogodilo se klonuće, pa umesto da razmišljamo o tome šta će se desiti kad mlađi prepuste kormilo starijima ‒ što bi bilo očekivano da se desi ‒ stariji su započeli svoj rat, propitujući kao na straži svoje izmišljene suparnike o istinitosti njihovih revolucionarnih uverenja.

Duhovno buđenje preobrazilo se u čisto politikanstvo i mesto da razmišljamo o tome koji su naši sledeći koraci, možemo se li kretati dalje po zamišljenoj putanji, ostali smo tu gde jesmo, trošeći snagu na grube poteze ‒ koga smo do juče poznavali i ko nam je postao neprijatelj.

Nemali broj ljudi susreo se s neobičnim rezonom ‒ da svako ko danas razmišlja o trenutnim zbivanjima, sagledava različite perspektive i ne reaguje naprečac, biva zlohodnik i državni neprijatelj, dok je svako ko se u ovoj narodnoj buni čuje zvonkim glasom, prosvetitelj dobre duše i njemu je jasno šta se zbiva, te je na vreme izabrao stranu. Međutim, ako je danas mnogima jasno šta se zbiva, kako onda mnogima nije jasno kud sve ovo vodi i zašto racionalna sumnja izaziva podozrenje i kod onih koji su po prirodi skeptični?

Stiče se utisak da su ljudi danas ‒ i mladi i stari ‒ povedeni za nečim što je predstavljeno kao istinoljubivo, ali da nisu stigli ili nisu želeli da provere kakva bi to istina mogla da bude, i kao što je do juče postojao društveni konsenzus: da ćemo se složiti sa socijalnim anomalijama, preko noći je izglasana drugačija odluka: da na anomalije više nećemo pristajati. U oba slučaja primetna je istovetna zakonitost ‒ prvo se ništa ne govori, pa svaka reč zvuči grubo, a onda se na sav glas viče, jer je svako ćutanje pogrešno.

Govorimo li, zapravo, o dvema stranama istog novčića?

Do juče se nismo mnogo bunili, pa je korupcija zavladala našim svetom, a sada se glasno bunimo, pa će se situacija promeniti. Loše vesti su da neće, jer koreni pobune nikad zapravo nisu u spoljašnjem aktu, već u onom što se u svakom od nas ‒ duboko i intimno ‒ zbiva. Zato su izgledi da do promene u skorije vreme neće doći jer je buka ispunila naš prostor toliko da sem nje ne ostaje više mesta ni za šta.

Kako to znamo? Tako što su utišani drugi i drugačiji glasovi koji ne poriču važnost pobune, već dovode u pitanje njene trenutne načine. Ima ljudi koji s pravom razmišljaju o tome šta će doći posle decenije šetnji i protesta, zašto su uvek isti esnafi izloženi pritisku javnosti, dok su drugi zaštićeni, iako svi dele isti hleb, i pitaju se ljudi, s razlogom, mogu li se korenite promene u društvu dogoditi samo onda kad njegovi članovi požele ispunjenje viših i plemenitijih ciljeva.

Ako bismo hteli potpuno sagledati odgovore, trebalo bi ‒ kao i uvek ‒ zaviriti tamo gde se prirodno porađa nada jednog društva, a to je škola. Mnogi učenici srednjih škola odlučili su da ne dopuste da se nastava održava, kao vid solidarnosti sa studentima, birajući ‒ sad je već jasno ‒ nekontrolisani haos umesto kakvog-takvog reda. Njihovi roditelji su ih umnogome u tome podržali, smatrajući da će se njihovo krivo društvo popraviti ovom naizgled prijatnom intervencijom ‒ izlaganjem najranjivijih članova našeg društva obesti sistema.

Ovo prećutno dopuštenje dogodilo se naglo, kad je navodno sazrela mlada krv i kad se više nije imalo kud. I ako danas bilo koga pitate zašto mladost nije u svom skrovitom kutku i ne sprema se za vreme koje će doći, jer bi to trebalo da bude vreme ove mladosti, stari ovo pitanje doživljavaju kao politikanski gest u kojem njihov sagovornik nije razumeo važnost istorijskog trenutka u kojem se nalazimo.

A istina je da se nalazimo tamo gde smo i ranije bili, zato što se moguće promene ne sameravaju s onim što zamišljamo da će doći, već s onim odakle je sve počelo. Ako promene podržavaju ljudi koji ne žele da čuju drugog i da se makar malo izmene, ko će te promene otelotvoriti? Ako želimo bolje društvo, kako pristajemo na to da njegovi budući građani budu ljudi koji su završili školu koju nisu pohađali? Može li društvo bez mudrih staraca da preživi, ako ućutka svakog ko bi započeo svoju rečenicu rečju: ali.

Veznik ali, ruku na srce, često vodi ka neprijatnom antagonizmu, jedno se kaže, a onda se porekne, pa je istina da u takvim rečenicama nema opšteg saglasja, ali narodna buna jeste samo prividno saglasje. O bunama u prošlosti znamo iz knjiga, dok o ovoj učimo iz očiju i vidimo ko su njeni najbučniji glasnogovornici ‒ često karakteri koji podsećaju na sistem koji bismo želeli da preuredimo.

Ako želimo da stvorimo novi i bolji sistem, trebalo bi da razmislimo da li on liči na prethodni i da li se u nama nakupilo toliko nevolje da ni ne očekujemo da će se išta desiti, već se mrštimo i jedimo, tek samo verujući da zaslužujemo bolje.

A vera je važna, niko to ne poriče, no ‒ vera u sebe, u snagu ličnog preobražaja i u dobro koji ćemo prirediti drugome. Ako se drugi ne može čuti, onda zapravo još nije potekla naša snaga koja će promeniti svet, jer svet se ‒ istina ‒ nikad i nije menjao u svetu.

Jedino u sebi samome.