Tramp bi mogao biti u pravu

Sjedinjene Američke Države i Srbija neobično su slične ovih dana, a povodom vestӣ koje ne privlače naročitu pažnju javnosti ‒ američki predsednik Donald Tramp odlučio je da rasformira ili ukine ministarstvo obrazovanja, dok mnogi učenici i njihovi roditelji u Srbiji odlučuju da zaustave nastavni proces, birajući bojkot umesto pohađanja nastave.

Ukratko ‒ dve odluke, naizgled nepovezane, u prostoru odelite, preklopile su se, a razlog je jednostavan: duh globalizacije uselio se u sve krčme, nijedna nije bez interneta, nijedna nije ostala bez informacija, ali se u retko kojoj od tih krčmi informisanost preobrazila u nauku ili mudrost, pa kad je tako, dosadašnje obrazovanje više ne priliči našim potrebama, rekao je Donald Tramp, i neophodno ga je menjati.

Nama poznati obrazovni sistem već dugo je na lošem glasu ‒ ne polazi mu za rukom da se snađe u vremenu u kojem se nalazi, te neprekidno za njime kaska, pa umesto da se učenici ugledaju na svoje učitelje, neretko biva obrnuto, ali ne zato što su učenici stekli veća znanja, već ne osećaju da su učiteljeva u svetu u kojem žive primenljiva. I rekavši ovo, otvaramo neprijatnu temu ‒ čemu obrazovanje služi i šta zapravo Donald Tramp ukida?

Novoimenovani američki ministar obrazovanja u jednom intervjuu nedavno kaže kako će ovakvom kadrovskom i finansijskom reorganizacijom biti data veća sloboda državama da urede svoje obrazovanje onako kako misle da treba, jer ono više neće biti u nadležnosti državnog vrha. Učitelji i nastavnici trebalo bi da se oslobode stega takozvanih kurikuluma i da se konačno počnu rukovoditi svojom kreativnošću, podučavajući učenike onom što im je potrebno i za čime osećaju glad. U tom procesu ‒ dodaje se ‒ učestvovaće i roditelji, kao neizostavni deo važnog trougla u kojem mlad čovek stasava.

Ovakva retorika na prvi pogled ne zvuči problematično, suštinski ne bi ni morala da bude, jer već dugo se uzdiše za smislenijim obrazovnim sistemom, i premda ovaj danas nije najgori od svih, izvesno je da ne ume da se nosi sa problemima dvadeset i prvog veka. U školi se provodi mnogo sati, a rezultat je malo toga naučenog, pa očigledna diskrepancija između uloženog truda i smislenih rezultata sugeriše da je u pitanju neadekvatan metod.

Mnogi nastavnici danas izvode nastavu zanemarujući nekoliko važnih činjenica ‒ učenik sve lako može da sazna, ali teško išta može da shvati, zato što je njegova pažnja poput zrna graška, uprkos neretko blistavom intelektu. I umesto da je didaktički metod usmeren ka selekciji činjenica i njihovom dubljem razumevanju, i dalje se zbiva obrnut proces: časovi se osmišljavaju kao u prošlom veku, jer se pretpostavlja da je znanje i dalje zbir informacija, zbog čega se između onih koji sede u učionicama stvara nepremostivi jaz.

Zbog toga se u obrazovnom procesu stvaraju ostrva znanja, obično privremena i izopštena iz svega drugog, pa zato i osuđena na potop.

Donaldu Trampu zameriće se na radikalnim potezima jer svojom nesmotrenošću može izazvati opšti kolaps, kao što se jednom sličnom kolapsu u srpskim školama ovih dana svedoči. Ako bismo ovu situaciju mogli tom rečju nazvati, treba imati na umu da kad god se nešto ozbiljno zbiva, to ne biva slučajno, pa je važno otkriti zakonomernosti događaja.

Francuski filozof Gustav le Bon u svojoj čuvenoj knjizi "Psihologija gomile" kaže kako se netrpeljivost porađa u školi zato što u njoj sede i deca kojoj tu nije mesto.

Drugim rečima, škola biva besmislena za one čiji je boravak u njoj besmislen. Takvi đaci svojim buntom pokazuju šta je neophodno napraviti, jer oni jedini imaju hrabrosti da istupe pošto ne gube ništa. Štaviše, njihovi lični dobici ‒ da se ne bude tamo gde se više ne može izdržati ‒ postaju točak koji počinje oblikovati i tuđe promene.

Dakle, kad američki predsednik kaže kako se sadašnja škola mora menjati, on zagovara jednu drugačiju vrstu obrazovanja koja bi u novom vremenu jedino imala smisla. To je škola koja prepoznaje ko želi da uči, pa bira retke i njihovu retkost neguje.

Nepregledna školska administracija naselila se u obrazovni sistem onda kad je iz njega prognan živ čovek, a to se desilo jer su se između živih ljudi pokidale veze. Nastavnici, naučeni da govore kroz vekove isto, ostali su tamo gde su bili i njihovi preci, verujući da je privrženost starini svedočanstvo vrednosti.

Naravno da je kult prošlosti važan i da bez istorije čovek nije niko, ali ovde mislimo na neusaglašenost između reči i mesta, na prebivanje u mašti koja se nikada ne može dodirnuti s realnošću. Ako učenici danas u nekoliko trenutaka mogu da saznaju što je napisano u knjizi, onda im nije potrebno reći ono što već sami mogu da otkriju, već ono što ne mogu lako da shvate, drugim rečima: da informisanost preobraze u znanje, a potom u mudrost. Ti putevi su zaparloženi i na njima učenik ne ume da se kreće sam, pa mu na tom putu, prirodno, treba drugi čovek, kao Danteu Vergilije ili našem Njegošu pesnik Simo Milutinović Sarajlija.

Taj drugi čovek mora biti zagledan u um svoga učenika, mora slutiti njegovo kretanje, i mora biti veći od njega, ali ne tako što će se nametnuti, već tako što će učenik biti svestan da će se bez učiteljeve mudrosti ‒ ne tek znanja ‒ kretati jedino vertikalno, na površini svega i svačega, nesposoban da zaroni u dubine smisla. Rimski pesnik Vergilije, kao i srpski Sarajlija ‒ jesu pristali da budu učitelji, ali su ih pre toga njihovi učenici pozvali na sagovorništvo.

Na tom mestu raspliće se možda klupko komplikovanih zbivanja o kojima je reč i ne bi čudilo da svedočimo novom krugu u ljudskoj istoriji. Na njenom početku obrazovanje je bilo dato retkima, jer je ono shvaćeno kao privilegija ‒ naučiti drugog da misli vredno je zlata. Kasnije ‒ o tome je pisano ‒ obrazovanje se omasovilo i čovek je stekao privid mudrosti, verujući da ako ide u školu, sve će biti u redu. Naprotiv, oni koji su se otrgli iz škole svojim neizdržom, onda gromoglasnim buntom, pokazali su da im zapravo nije mesto u školi i da se obrazovanje mora preurediti, prilagoditi onima koji bi da uče i zbog kojih je, konačno, škola i sazdana. Pošto takvih nema mnogo ili bar ne onoliko koliko uobražavamo da ima ‒ koliko i stanovnika sveta ‒ obrazovanje mora postati privilegija retkih ili privilegovanost elite.

Ova teza u vezi je sa kapitalističkim rezonom da sve što je besplatno ne vredi mnogo ili ne vredi ništa. Istina je da živimo u vremenu u kojem se ‒ rekao bi Ivo Andrić ‒ poznaje cena svega, a vrednost ničega, i toj misli ne treba ukinuti univerzalno značenje, ali takvu misao treba nanovo oživeti, jer nas ona podseća na naše dužnosti.

Dakle, ako se tek u novčanim jedinicama može izraziti vrednost ljudskog truda, onda treba videti šta su ljudi danas spremni da plate. Mnogi će reći da to nikada više neće biti obrazovanje pošto u novooblikovanom svetu pojedinac ne treba da misli, već je neophodno da bude poslušnik sistema. Međutim, da bi postojala kakva-takva ravnoteža, potrebna da nas sačuva od potpunog raspadanja, važno je ukrstiti suprotnosti ili masi suprotstaviti mudre pojedince. Takvih neće biti mnogo zato što njihova duhovna i intelektualna snaga nadmašuje silu nesvesti i tame, ili kako reče jedan sociolog: dovoljno je da na svetu postoji deset posto dobrih ljudi kako bi se svet sačuvao od zla.

Ukoliko je ova statistika relevantna, onda je vrednost ‒ duhovna i metafizička ‒ tema kojom se ne mogu zanimati mase niti resorna ministarstva, već se njima jedino može zanimati pojedinac.

I premda Tramp ovo nije izrekao, a nisu ni đaci koji već nedeljama čestito ne pohađaju nastavu, oni su svojim ponašanjem potvrdili da škola kakvu smo dosad poznavali ‒ ne može viša da postoji, jer nismo sigurni kome se ona obraća: učenicima koje nijedna smislena reč ne zanima ili učenicima koji nijednu smislenu reč ne čuju. Ako biramo smisao ‒ a ne moramo ga uvek izabrati ‒ onda treba razmisliti kako da prvih učenika bude manje u školi, a drugih više.

Tih drugih biće više kad nastavnike izaberu njihovi učenici ili kada učitelji pristanu da obrazuju tek one koji za obrazovanjem žude.

Zato su zanimljiva imena Vergilija i Sarajlije.

Premda uzeta iz različitih konteksta, povezuje ih jedan natkontekst: njihovi đaci pozvali su ih da budu učiteljima i u toj ulozi oni su potom bili neprikosnoveni. Rimski pesnik vodio je svog učenika Dantea kroz paklene krugove, učio ga kako da u njih gleda i kako da ih preoblikuje u vredno iskustvo koje ga može povesti ka raju i lepoj Beatriče. Takođe, poznate su duge Njegoševe šetnje Cetinjem dok su on i njegov učitelj razgovarali o svemu što je pesnika tištilo i činilo misleno jakim, u isti mah.

U prostoru koji su zauzimali nije bilo mnogo ljudi, zapravo nikog sem njih dvojice, a ipak se zbivalo učenje o kojem se nisu pisali elaborati, niti službene beleške. Događalo se ono što se moralo desiti ‒ jedan čovek postao je bolji zahvaljujući smislenom i mudrom dijalogu sa drugim čovekom.

U školama već dugo, kao i u društvu, nema dijaloga, tuđe reči ne čuju se kao prilika da se sopstvene preispitaju ili dopune, već su one oštri mač protiv kojeg se sprema arsenal oružja, između ostalog i debata, kao popularni način da se odbrani sopstveno stanovište. I nije slučajno što se potonji metod danas čini vrlo popularnim, jer on jeste bojkot učenja, pošto ne dopušta da se drugi uvaži, već da se od njega branimo, dok glorifikujemo jedino ono što smo sami stvorili.

Zato će se ukinuti sadašnje obrazovanje, američki predsednik tu mnogo ne greši, a ne greše ni đaci koji ne žele da pohađaju nastavu i koji su ‒ verujući da bojkotuju sistem i time mu protivreče ‒ ponajviše ukinuli mogućnost da sami uče, premda su, navodno, učenje izabrali. Takođe, činjenica da ovaj događaj mnoge ne zanima govori o tome da i nije važno zašto neko ne želi da uči. To više nije pitanje koje se tiče države niti ministarstva. To je pitanje koje se tiče pojedinca nad kojim niko ne treba da ima vlast. I premda se Trampove odluke uglavnom čine restriktivnim, ova dozvoljava najviše slobode.

Učenici treba da pronađu svoje učitelje, a učitelji da budu ličnosti s moralnim integritetom koje će podučavati ne po propisima i kurikulumima, već mudro, kazujući ono što znaju i što su ‒ poniranjem u dubinu važnih tema ‒ tokom svog duhovnog uzrastanja i obrazovanja otkrili.

Svi drugi biće deo mase koja će možda započeti revoluciju, ali je neće moći završiti.