Kolumne i intervjui
Elena Fric, poslanica Alternative za Nemačku: Rusija uspostavlja nova pravila igre sa SAD, ali bez EU
AfD odbacuje ideju o evropskoj vojsci, ona bi zapravo ograničila nezavisnost nacionalnih država u bezbednosti, dovela do jačanje centralne kontrole i lišila suverene države Evrope sposobnosti da se brane i donose nezavisne odluke
Elena Fric je pravnik, publicista i poslanica Bundestaga iz redova Alternative za Nemačku (AfD) u Bavarskoj, koja redovno objavljuje analize o spoljnim i geopolitičkim pitanjima u nemačkim kao i međunarodnim publikacijama.
Fricova se zalaže za jačanje nacionalnog suvereniteta i za izlazak Nemačke iz Evropske unije.
Sada postaje očigledno da Evropska unija uskoro može da postane istorija. Što se tiče pregovora između Moskve i Vašingtona, smatra Fricova, oni označavaju istinsku gepolitičku prekretnicu. To je, između ostalog, posledica politike Brisela, koja je EU pretvorila u američkog vazala. Zato je uticaj i Brisela i Berlina u ovim pregovorima realno nula.
Inače, Elena Fric je rođena u Rusiji, a u Nemačku je došla pre više od dve decenije. U AfD-u je zadužena za spoljne poslove i odbrambenu politiku.
Otpočela je tajna diplomatija između Rusije i SAD, napisali ste u jednom članku. Specijalni izaslanik američkog predsednika Stiv Vitkof izjavio je da Tramp očekuje da će sukob u Ukrajini biti rešen u roku od nekoliko nedelja. Šta vi očekujete od pregovora Moskve i Vašingtona?
Sadašnji pregovori Moskve i Vašingtona označavaju istinsku geopolitičku prekretnicu. Posle godina eskalacije pod Bajdenovom administracijom, i posle beskompromisne retorike zapadnih elita, sada se dešava pragmatična promena. Tramp i SAD priznaju da se sukob u Ukrajini ne može nastaviti na neodređeno vreme, pogotovo bez ugrožavanja sopstvenih strateških i ekonomskih interesa.
Šta to konkretno znači?
Prvo: SAD su shvatile da je totalni poraz Rusije nerealan. Teritorijalna pitanja, posebno budućnost Zaporožja i drugih nekadašnjih ukrajinskih teritorija, jeste deo pregovora. Kijev i dalje insistira na svojim maksimalističkim zahtevima, ali Vašington se udaljio sa prvobitne pozicije i više ne zahteva povratak ovih teritorija.
Drugo: geopolitički uticaj EU u ovim pregovorima je zapravo nula. Ni Brisel, a ni Berlin u tome ne igraju nikakvu ulogu, jer nikada nisu razvili nezavisnu diplomatiju, već su se pozicionirali kao vazali američke politike moći. To je cena kratkovide politike, koja je podredila evropske ekonomske i bezbednosne interese transatlantskom diktatu.
Treće: Moskva u ove pregovore ulazi sa pozicije snage. Moskva je uvek isticala da je prekid vatre, bez dugoročnih bezbednosnih garancija za Rusiju, besmislen. Ovo uključuje prekid zapadnih isporuka oružja i stvarne garancije da se Kijev više neće koristiti u antiruske svrhe.
Činjenica da SAD sada razmatraju postizanje mira sa Rusijom bez prisustva mirovnih trupa, a to je ideja koju je Rusija kategorički odbacila, ukazuje na nove mogućnosti.
Dakle, šta možemo očekivati? Ako Tramp dosledno sledi kurs koji je najavio, to bi mogao da bude početak istinskog mirovnog procesa. Bez EU, bez Zelenskog i bez globalističkih elita, koje su podsticale ovaj rat. Više nije pitanje da li će Ukrajina morati da napravi teritorijalne ustupke, već samo u kojoj meri.
Sledeće nedelje će otkriti da li će pragmatični realizam nove američke administracije moći da savlada tvrdolinijaše u svojim redovima. Međutim, jedno je jasno: Rusija i SAD postavljaju pravila igre. EU se povukla iz relevantne diplomatije, sa ekonomskim i političkim posledicama sa kojim će još dugo morati da se nosi.
Ursula fon der Lajen, prema vašim rečima, "vrhovni komandant iz Brisela", sada govori o naoružavanju EU protiv Rusije, vrednom 800 milijardi evra. Da li je to ostvarivo ili je u pitanju još jedna evropska utopija?
Prema mom mišljenju, predlog Ursule fon der Lajen od 800 milijardi evra za evropsko naoružanje nije realan. Ovaj plan, još jednom, pokazuje da se Evropa oslanja na kratkoročne i uglavnom simbolične mere, umesto na razvijanje održive i nezavisne strategije odbrane.
Osnovna mana ove ideje je to što ona samo ima za cilj da poveća vojni kapacitet Evrope, ali bez stvaranja stvarne vojne autonomije. Predlog da se u Ukrajini stacionira 30.000 evropskih vojnika možda izgleda kao da doprinosi regionalnoj stabilnosti, ali u stvarnosti to je još jedan korak ka sve većem centralizovanju odbrambene politike, koja ugrožava suverenitet članica EU.
Štaviše, njen predlog je finansijski neodrživ. Ostaje nejasno kako bi države članice mogle da prikupe tako veliku sumu. Pri tom, ne postoje ni mehanizmi za nadzor i efikasno korišćenje ovih sredstava. Ovaj novac bi bilo bolje uložiti u proširenje nacionalne odbrambene sposobnosti, a ne u centralizovanu birokratsku strukturu EU.
AfD odbacuje ideju o evropskoj vojsci. Takva vojska bi zapravo ograničila nezavisnost nacionalnih država u bezbednosti i jačanje centralne kontrole, i lišila suverene države Evrope sposobnosti da se brane i donose nezavisne odluke.
Evropa mora da se usredsredi na jačanje nacionalnih odbrambenih kapaciteta i na izgradnju vojne nezavisnosti, na osnovu saradnje suverenih država. Fond od 800 milijardi evra nije rešenje za izazove sa kojima se suočava Evropa. To je skup i neefikasan pokušaj stvaranja samo simbolične snage, ali bez stvarnih promena.
Mađarski premijer Viktor Orban izneo je svoje zahteve evrokratama iz Brisela. Šta sadrže Orbanovi zahtevi Evropskoj uniji?
Orban je predstavio veoma opsežnu listu zahteva Evropskoj uniji, kojima poziva na fundamentalno prestrojavanje Unije. On se zalaže za Evropu suverenih nacija, u kojoj bi se suverenitet vratio državama članicama. Osnovni Orbanov zahtev je ukidanje briselskih diktata, koji članicama EU oduzima suverenitet.
U zahteve Orbana spada i odbacivanje migracione politike EU, koje smatra štetnim po nacionalni identitet i bezbednost država članica. On se protivi i rodnim ideologijama i finansijskoj podršci EU Ukrajini. Za njega, EU predstavlja aparat moći, u kome dominiraju transnacionalni, globalistički interesi, koje on smatra nespojivim sa vrednostima suverenih država.
U stvari, Orban poziva EU da se vrati svojoj prvobitnoj ulozi koordinacionog centra suverenih država, umesto što se meša u unutrašnje stvari država.
On, takođe, naglašava važnost evropskog hrišćanskog nasleđa, jer je EU ugrožena interesima elita, koje se zalažu za globalističku agendu. Njegova vizija nije samo politička strategija. On dovodi u pitanje postojanje EU u sadašnjem obliku i traži radikalnu transformaciju, koja bi dala veću slobodu nacionalnim državama.
Iz moje perspektive, ovi Orbanovi zahtevi su apsolutno opravdani. Građani Evrope nisu slepi i zato raste otpor prema Briselu. U glasačkim kabinama, na ulicama i u parlamentima, formira se sve snažnija opozicija centralističkom sistemu EU.
Orban je odbio da se pridruži tome i uticaj njegovih stavova će samo rasti. Postaje očigledno da EU uskoro može da postane istorija. Šta će potom uslediti, zavisi od toga da li će nacionalne države pronaći snage da povrate svoj suverenitet, ili da li će globalisti učiniti još jedan poslednji pritisak na nametanje njihove vizije centralizovane super-države. Jedno je sigurno: bitka je počela i neće se završiti tiho.
U Srbiji je proteklih dana pokušana, kako su je vlasti nazvale, nova "obojena revolucija", baš kao u Mađarskoj, Slovačkoj, Gruziji... Kako izgleda, bez uspeha. Trn u oku birokratije u Briselu je i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, koga jednostavno treba ukloniti.
Razvoj događaja u Evropi pokazuje da su demokratski procesi sve više pod pritiskom ukoliko se rezultati izbora ne poklapaju sa očekivanjima briselske birokratije. U Nemačkoj postoje već jasne tendencije da se neželjeni izborni ishodi ne samo delegitimišu, već se i aktivno sprečavaju, bilo klevetanjem opozicionih partija, pravnim manevrima ili čak direktnim intervencijama u izborne procese.
Bili smo svedoci kako je demokratski izabran premijer u Tiringiji bio primoran da podnese ostavku pod pritiskom Berlina i Brisela. Vidimo i kako se ponašaju obaveštajne službe, koje pokušavaju da sistematski nadgledaju i ograničavaju najveću opozicionu stranku (AfD). I vidimo kako se politika, mediji i takozvano civilno društvo sve više prepliću, kako bi manipulisali javnim mnjenjem.
Prava opasnost se pojavljuje kada se ove strategije usklade sa sve više centralizovanom politikom EU. Brisel već dugo polaže pravo da utiče na nacionalne odluke i vrši ogroman pritisak na suverene države.
Mađarska, Slovačka i Republika Srpska su očigledni primeri gde su demokratski izabrane vlade klevetane, sankcionisane, ili su im pretili uklanjanjem.
Nemačka je formalno još uvek ustavna država, ali se postavlja pitanje koliko dugo. Ako se izborni rezultati prihvataju samo kada su u korist nekih stranaka, onda je demokratija samo fasada. Naredne godine će pokazati da li Nemačka ide ovim putem ili su njeni građani spremni da im se odupru.
