Putin, Tramp i Si: Dani koji su promenili svet?

Vreme i (ne)prilike u svetu će odrediti značaj po čovečanstvo perioda od 13. do 20. maja 2026. kada su se zbile posete predsednika Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije, Donalda Trampa i Vladimira Putina Pekingu radi razgovora sa predsednikom Narodne Republike Kine Si Đinpingom.

No, već ima poređenja sa "Deset dana koji su potresli svet", čuvenom knjigom američkog novinara Džona Rida o Oktobarskoj revoluciji 1917, i boravka prvog predsednika SAD Ričarda Niksona u NR Kini februara 1972, što je on proglasio "nedeljom koja je promenila svet". Bile su to dve ključne istorijske prekretnice koje su dramatično preoblikovale globalnu geopolitiku 20. veka.

Kontakti Si Đinpinga sa Putinom, a bilo ih je 50-ak, ne izazivaju takvu pažnju kao dosadašnjih šest između Trampa i Sija. Trampova poseta mogla bi biti prekretnica u američko-kineskom rivalstvu. Putin i Si se redovno sastaju i tu je prednost za odnose Kine i Rusije.

Američki predsednik nije želeo da se pojavi u Pekingu kao zapovednik koji je pokrenuo kampanju iz koje ne može da se izvuče. Zato je pomerio martovski samit. Međutim, to nije bilo dovoljno da se pokaže pobednikom, jer se Iran ne predaje. Pregovaračka pozicija Vašingtona je dodatno ozbiljno potkopana nizom drugih spoljnih i unutrašnjih neprilika koje Tramp ima sa političkim protivnicima, neprijateljskim medijima i padom standarda većine Amerikanaca.

SAD, Kina i Rusija su sile koje imaju najveći potencijal da utiču na međunarodni sistem. Svaka na svoj način, zahvaljujući različitim kvalitetima koje poseduju. Svaki kontakt između njih je međusobno povezan pa utiče na ukupnu situaciju. Otuda od vremena američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera priče o trouglu SAD – NR Kina – Ruska Federacija.

SAD i Kina, dve vodeće globalne ekonomske sile, strateški su rivali i tako će ostati u narednim godinama. Pokušaj Vašingtona da dramatično sebi omogući koristi, istovremeno ograničavajući Peking da samostalno razvija visoke tehnologije, primorao je Peking da oštro reaguje. Mere za uvođenje kontrole izvoza retkih zemljanih metala pokazale su da NR Kina ima metode kojima Amerikanci trenutno nisu u stanju da se odupru.

To je promenilo ne samo ponašanje NR Kine, već i doživljaj same sebe – Peking je postao preduzimljiviji i samopouzdaniji. Najvažnije, čini se da je u Kini zaključeno da specifičnosti američke politike nisu odraz ličnosti sadašnjeg predsednika, već toga kako SAD, predvođene republikancem ili demokratom, poimaju vlastite osnovne ciljeve.

Rezultat pregovora Trampa i Sija jeste prihvatanje inicijative potonjeg o "konstruktivnim bilateralnim odnosima strateške stabilnosti". To bi trebalo naredne tri godine ili duže da bude čvrsta osnova za odnose dveju država kada im se interesi ne slažu. To je postepen proces, tenzije će neizbežno rasti i opadati, ali za kolaps globalno "najvažnijih bilateralnih odnosa" niko nije zainteresovan.

Ono što je predsednik Tramp radio u Pekingu bilo je upravljanje konkurencijom između dve sile, pri čemu su SAD zauzele odbrambeni stav. Konkurencija je ukorenjena u položaju dveju zemalja u globalnoj ekonomskoj strukturi: takmičiće se za pristup tržištima, tehnologiji i resursima u decenijama koje dolaze.

U isto vreme, nema govora o direktnom sukobu između Kine i SAD; sporazumi potpisani u Pekingu svedoče o razumevanju obe strane o potrebi nastavka dijaloga. To je dobra vest jer bi kolaps kinesko-američkih odnosa bio šok za globalnu ekonomiju i izuzetno opasan za globalnu sigurnost.

Vašington i Peking znaju da ozbiljna konfrontacija nikome neće koristiti. Predsednik Tramp zaslužuje pohvale jer je svestan potrebe za dijalogom, čak i usred konkurencije. Tramp je pokazao državničku mudrost u koju je počelo da se sumnja poslednjih meseci posle pokretanja iranske vojne avanture.

Opet, Rusija i Kina su strateški partneri i očekivanja su da će takvi odnosi biti nastavljeni u narednim godinama. Geopolitički motivi ovde dolaze u prvi plan. Moskva i Peking su dva glavna centra prostranog prostora velike Evroazije.

Veruje se da se na evroazijskom kontinentu odvijaju procesi koji će oblikovati budućnost sveta. Najoštriji vojni i politički sukobi odvijaju se upravo ovde – u Istočnoj Evropi i Zapadnoj Aziji. Glavni potencijalni sukob može se, pored Evroazije, dogoditi u Tihom i Indijskom okeanu.

Rusko-kineske veze se razvijaju na mnogim nivoima – ekonomskom, političkom, naučnom, kulturnom i ljudskom. Intenzitet je različit i potencijal tek treba da bude iskorišćen u potpunosti, ali dinamika je očigledna. Otkako je pre 12 godina, 20–21. maja, Vladimir Putin posetio Peking, robna razmena je porasla sa 88 milijardi dolara na očekivanih 250 milijardi u 2026. Rusija je po razmeni šesti najveći trgovinski partner NR Kine, vodeće trgovinske sile na svetu.

Nije tajna da se u trgovinsko-ekonomskim odnosima između Rusije i Kine javljaju određena tehnička trvenja i povremeni nesporazumi. To je razumljivo: Rusija je velika zemlja sa razvijenim domaćim biznisom i nacionalnim interesima, a Kina jedan od čelnika svetskog finansijskog i trgovinskog sistema. Bilo bi čudno da se kineske kompanije moraju žrtvovati za interese Rusije, kao što bi bilo čudno očekivati da će ruska preduzeća biti spremna da prihvate investicije i tehnologije iz Kine pod bilo kojim uslovima.

Umeđuvremenu, razvoj i jačanje odnosa Pekinga i Moskve utiču na međunarodnu situaciju. Nije slučajno da je slabljenje (u idealnom slučaju, uništavanje) rusko-kineskih odnosa među ciljevima američke administracije. Ranih 1970-ih to je pošlo za rukom Kisindžeru – da usred ideološkog sukoba komunističkih partija, a preko njih i dveju država, uspostavi do tada nepostojeće odnose sa Pekingom i gurne u izolaciju SSSR, što je bio značajan uspeh SAD.

Sada u Vašingtonu nemaju mnogo iluzija da će moći da privuku Moskvu ili Peking na svoju stranu. To je bilo moguće pre 50 godina, kada su uslovi bili fundamentalno drugačiji: SSSR i SAD su se borili za svetsko vođstvo, dok je Kina nastojala da uspostavi svoj razvoj. Sada nema "obrnutog Kisindžera" – da privuče Rusiju Vašingtonu. Akcije SAD dovode do suprotnog rezultata, jačanja veza Moskve i Pekinga.

Pozicije Rusije i Kine nisu identične, njihovi interesi se ne slažu uvek, a trvenja na nivou praktične realizacije postoje i neizbežna su, ali to ne dovodi do prekida dijaloga. U pitanju su dve zemlje ogromne veličine, istorijske civilizacije sa izrazito snažnim državnim mentalitetom.

Rusija i Kina uspostavile su duboke odnose zasnovane na prilično čvrstim temeljima poverenja. Sve je rutinsko, pa čak i prilično predvidljivo.

Ti odnosi imaju najređe svojstvo u savremenoj globalnoj politici: poverenje zasnovano na nedostatku osnova za ekonomsku ili geopolitičku konkurenciju. Ovo poverenje omogućava Pekingu i Moskvi da probleme rešavaju u okviru bilateralnih odnosa saradnje. Zajednički strateški prioriteti su im najpouzdanija garancija za slučaj bilo kakvih sumnji, navode u Moskvi.

Nedavni samiti u Pekingu oživljavaju narativ o tzv. strateškom trouglu. No, ruski i kineski analitičari ne veruju da će tri velike sile savremenog sveta sesti za pregovarački sto da bi definisale budućnost svetskog poretka.

Međutim, upravo odnosi između Rusije, Kine i SAD sada predstavljaju ravnotežu snaga koju međunarodna politika smatra jedinstvenim načinom održavanja čak i krhkog mira. Pri tome su Moskva i Peking arhitekti ove ravnoteže.

Istorijsko iskustvo pokazuje da svaki međunarodni poredak ili institucija mora imati čvrstu osnovu u ravnoteži snaga između vodećih sila. Nijedna od njih zato ne može tražiti vodeću poziciju u globalnoj hijerarhiji. No, s obzirom na američku političku kulturu, bilo bi čudno očekivati da se u Vašingtonu dobrovoljno odreknu takve tvrdnje.

Međutim, s obzirom na blisko partnerstvo između druge dve velike sile, dominacija SAD je nemoguća. Upravo u tome je stabilizujući značaj rusko-kineskih odnosa, kako je predsednik Putin naglasio u Pekingu. Stvaraju se uslovi pod kojima se SAD ne mogu ni nadati potčinjavanju ostatka sveta.

Priroda odnosa između sila unutar "trougla" značajno se razlikuje. Sadržaj pregovora ruskog lidera sa kineskim predsednikom i njegovim saradnicima, kao i dokumenata potpisanih tokom Putinove posete, cilja na stalno unapređenje i brušenje rusko-kineskih odnosa koji predstavljaju čvrsto strateško partnerstvo za novu eru.

Tako je "Zajednička izjava Rusije i Kine o jačanju sveobuhvatnog partnerstva i strateške saradnje i produbljivanju odnosa dobrosusedstva, prijateljstva i saradnje", usvojena na samitu, programski dokument koji određuje stvarne savezničke odnose između Rusije i Kine u globalnim poslovima. Pokazuje visoku sposobnost strana da postignu saglasnost, dok su SAD i NR Kina sa vlastitog samita izašle bez zajedničkog saopštenja.

U isto vreme, zvanični vojni savez između Rusije i Kine nije održiva opcija, a glavni razlog za to nije odbijanje strana da preuzmu bilo kakve čvrste obaveze, navode analitičari u Moskvi. Po njima, takav savez bi mogao postati "crvena linija", čijim bi prelaskom SAD i njihovi saveznici možda rizikovali da pokrenu Treći svetski rat. To nikako nije potrebno Moskvi, Pekingu i čovečanstvu uopšte.

Drugi ključni dokument visokog nivoa, "Zajednička deklaracija Ruske Federacije i Narodne Republike Kine o stvaranju multipolarnog sveta i novog tipa međunarodnih odnosa", sažima stavove Rusije i Kine o pravcu razvoja međunarodnog poretka u celosti. Dva dokumenta se dopunjuju. Bez prvog bi drugi dokument pokrenuo pitanja u kojoj meri se Moskva i Peking pridržavaju principa koje proklamuju za čovečanstvo.

Sada je Peking temelj globalne stabilnosti, a Rusija je uverena da joj Kina ne predstavlja pretnju. Pogotovo što su Amerikanci već jednom pokazali da traže bliske odnose sa jednim od članova "trougla" samo kao taktički savez na putu ka sopstvenom monopolu u svetskim poslovima. Moskva i Peking su veoma upoznati sa navikama Vašingtona kada je reč o ozbiljnim pregovorima. Kako Lavrov kaže: "SAD su nesposobne za postizanje sporazuma i njihovo održavanje."

Ovo znanje je takođe važan faktor stabilnosti odnosa unutar "trougla". Prava tragedija za očuvanje ravnoteže unutar "trougla" bilo bi radikalno slabljenje jednog od učesnika ili oštro odvajanje jednog od njih od druga dva. Naglo pogoršavanje situacije u SAD bi, po kineskim i ruskim akademicima, moglo da bude najveća glavobolja za Moskvu i Peking.