Zašto SAD ne udaraju na DNRK

U region su stigla dva američka nosača aviona. Tamošnjoj državi je predsednik Donald Tramp poručio da joj neće biti dozvoljeno da poseduje nuklearno oružje, a njen lider "čini grešku" pa bi mogao da se suoči sa "vatrom i besom" Vašingtona, što bi potpuno uništilo njegovu zemlju.

Vest nije emitovana uoči 28. februara i početka američko-izraelskog rata protiv Islamske Republike Iran (IRI). Ticala se događaja od pre devet godina, kada je Tramp nastojao da uplaši lidera Demokratske Narodne Republike Koreje (DNRK) Kim Džong Una. Godinu dana kasnije Tramp i Kim su se u Singapuru rukovali, a potom se sreli još dva puta.

Jer, DNRK ima nuklearnu bombu.

Vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei je 2003. izdao fatvu i proglasio da su proizvodnja, posedovanje i upotreba nuklearnog oružja protivni islamu. Iste godine je DNRK napustila Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT) i počela preradu plutonijuma, teškog radioaktivnog metala veoma važnog za proizvodnju nuklearnog oružja.

Od 1952. godine DNRK je sarađivala u nuklearnim istraživanjima sa Sovjetskim Savezom. Oktobra 2006. je izvedena prva nuklearna proba male snage, od jednog kilotona. U Iranu je program počeo pod šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem, uz podršku Zapada. SAD i Iran su 1957. potpisali sporazum o nuklearnoj saradnji, tzv. "Atom za mir".

Teheran i Pjongjang su počeli saradnju 1980-tih, tokom iransko-iračkog rata. Severna Koreja je bila jedina država koja je otvoreno snabdevala Iran oružjem, prevashodno tenkovima i raketama. Na Zapadu se sumnjalo da je saradnja nastavljena razvojem nuklearnih i raketnih programa dveju država.

U to vreme iranski predsednik, ajatolah Ali Hamenei je 1989, tokom znamenite posete Pjongjangu poručio: "Protivimo se pretnjama i mnogobrojnim zaverama američkog imperijalizma, rame uz rame sa vladom i pobedničkim korejskim narodom".

"Zauzvrat možete računati na našu podršku", kazao je ajatolah, koji je ubrzo postao vrhovni vođa, rahbar IRI.

Iran i Severnu Koreju je, zajedno sa Irakom, američki predsednik Džordž Buš Mlađi 2001. nazvao "osovinom zla". Od tada su Iran i Severna Koreja pod međunarodnim ili jednostranim sankcijama Vašingtona i Zapada, a Irak je posle invazije SAD i saveznika iz "Alijanse voljnih" 2003. pretvoren u nestabilnu državu.

Sada je u severnokorejskom arsenalu pedesetak atomskih bombi, a prema zapadnim izvorima, država poseduje materijal za još 40. Roba mnogo snažnije hidrogenske bombe izvedena je 2017. Upućeni ne sumnjaju da je Kim, generalni sekretar Korejske partije rada (KPR) dominantne u DNRK, predsednik Komisije za državne poslove i glavnokomandujući Korejske narodne armije (KNA), sposoban da upotrebi nuklearne snage.

Odnos SAD prema DNRK i Iranu liči na ciničnu politiku kontrasta. Tako, dok su u drugoj polovini proteklog februara Amerikanci vodili još jedne verolomne pregovore sa Irancima o njihovom nuklearnom programu i podizali avijaciju i vojnopomorsku flotu, u Pjongjangu je održan 9. kongres Korejske partije rada.

Kim je sa kongresa poručio: "Naša stranka je čvrsto posvećena daljem širenju i jačanju nacionalne nuklearne energije i potpunom iskorišćavanju svog statusa nuklearne sile. Usredsredićemo se na projekte za povećanje nuklearnog oružja i proširenje nuklearnih operativnih kapaciteta."

Ima mišljenja da će SAD i druge članice "nuklearnog kluba" morati, pre ili kasnije, priznati nuklearni status DNRK. Kim je predložio Trampu da to učini sada. Još je kazao: "Ukoliko se Sjedinjene Države odreknu svoje politike konfrontacije sa nama poštujući trenutni status naše zemlje, onda nema razloga da se ne slažemo dobro sa njima."

Nagađa se da bi predsednik Tramp mogao tokom posete Pekingu 14. i 15. maja da se, eventualno, sastane i sa Kimom. Potonji je rekao da ima dobra sećanja na sastanke sa Trampom i da je izbor na predsedniku SAD: "Bilo da se radi o mirnom suživotu ili beskrajnom sukobu, spremni smo za sve i taj izbor ne zavisi od nas."

Sada nema pregovora između SAD i DNRK, po nekim tumačenjima zato što su oni Trampu nepotrebni i besmisleni. DNRK nikada neće odustati od vlastitog nuklearnog i raketnog programa koji je 2022. unet i u državni ustav. Kim, po svemu sudeći, ima samo jedan uslov za SAD: sankcije koje je Savet bezbednosti UN uveo DNRK moraju biti ukinute.

Nuklearno oružje je ozbiljno pitanje i ima značajan potencijal odvraćanja neprijateljskih namera. Ukoliko se nuklearno oružje smatra neophodnim sredstvom za obezbeđivanje političkog opstanka, ne bi trebalo da se štedi na sredstvima i trudu za njegovo sticanje. I taj cilj mora biti postignut brzo. Primeri Pakistana i Severne Koreje pokazuju vrednost atomskog programa.

Socijalistička Jugoslavija je od 1948. sprovodila složen bilateralni nuklearni program, kombinujući ambiciozne ciljeve energije civilnu namenu sa tajnim, epizodnim vojnim istraživanjima radi obezbeđivanje nezavisne odbrane. Istraživačke institucije poput Vinče osnovane su rano, a vojni "Program A" nastavljen je i posle 1974. No, prekinut je zbog visokih troškova, tehnoloških problema i unutrašnjih političkih podela.

Sticanjem nuklearnog poseda ne može se igrati kao političkim i diplomatskim instrumentom, koristiti ga za sklapanje ugovora sa neprijateljskom stranom, za dobijanje povoljnih poslova, ili za jačanje pregovaračkog statusa. Lukava i istorijski veoma vešta persijska diplomatija to je radila nekoliko decenija i rezultati su vidljivi, smatraju pojedini međunarodni analitičari.

Prema zapadnim izvorima, u februaru 2025. lideri Korpusa čuvara islamske revolucije (KČIR) su, navodno, molili ajatolaha Hamneija da preispita fatvu u svetlu Trampovog povratka u Belu kuću i sve ratobornijeg tona prema Teheranu. "Nikada nismo bili toliko ranjivi i možda je ovo naša poslednja šansa da ga dobijemo pre nego što bude prekasno", preneo je konzervativni desničarski londonski "Telegraf".

Jedan od rahbarovih savetnika, Kamal Harazi, rekao je 2024. na forumu u Dohi, u Kataru, da je fatva jedina prepreka za izgradnju nuklearnog potencijala. "Ukoliko se Islamska Republika Iran suoči sa egzistencijalnom pretnjom, nećemo imati drugog izbora nego da prilagodimo našu vojnu doktrinu", kazao je Harazi, koji je ovih dana poginuo u talasu američko-izraelskih likvidacija iranskih zvaničnika.

Severnokorejski presedan zbio je "surovu šalu" sa Iranom. DNRK sa nuklearnim oružjem, a potom i interkontinentalnim raketama za njihovo dostavljanje čak do zapadnih obala SAD, bila je upozorenje protivnicima Islamske Republike da ne dozvole da ona postane Severna Koreja.

Savetnici predsednika SAD Bila Klintona su 1994. izradili plan vazdušnog napada na severnokorejski reaktor u Jongbjonu (izgrađen 1956. uz sovjetsku pomoć). No, Klinton se suočio sa činjenicom da će posle prve eksplozije kod Jongbjona severnokorejska artiljerija nekoliko minuta nakon naređenja početi metodično da "češlja" višemilionski Seul, glavni grad Južne Koreje.

Seul je udaljen oko 50 kilometara od granice sa Severnom Korejom. U planinskim tunelima na drugoj strani granice skrivene su stotine oruđa i raketnih stanica direktno usmerenih na Seul. Pošto su u Pentagonu procenili moguće gubitke, operacija je tiho prekinuta.

Tokom dve posete Demilitarizovanoj zoni (DMZ), koja deli Korejsko poluostrvo na dve države, vozio sam se iz Seula na sever sve pustijim "Putem slobode". Sa leve strane je proticala široka reka Han, a na desnoj su se nizala prvo industrijska postrojenja, a potom pirinčana polja natopljena vodom i zeleni krajolici. Idila u odnosu na uzavreli Seul, megapolis sa oko 25 miliona ljudi.

"Ukoliko severnokorejska artiljerija bude tukla po Južnoj Koreji tri ili pet dana, što je, koliko znam, deo njihovog operativnog plana u slučaju mogućeg rata u budućnosti... procenjujemo da će 10 miliona ljudi nastradati. Izginuće civili", kazao mi je u intervjuu u Beogradu pre 10 godina ambasador Republike Koreje (RoK) Li Do Hjun. Li je bio dugogodišnji južnokorejski pregovarač sa Pjongjangom, spoljnopolitički savetnik predsednice Park Gun Hje (2013–2017) i ambasador RoK u Moskvi.

Uz "Seul talac problem", postoji još presudnih suštinskih razlika između severnokorejskog originala i eventualne iranske kopije. Prvo, DNRK nije samo de facto nuklearna sila, već je dosledno razvijala rakete različitih dometa za odvraćanje i isporuku nuklearnog oružja.

Drugo, Severna Koreja, navodno, poseduje zalihe hemijskog i biološkog oružja, kao i konvencionalnog naoružanja. KNA ima dva artiljerijska korpusa i više od 21 hiljadu artiljerijskih oruđa, od kojih je većina koncentrisana na južnoj granici. U aktivnom sastavu je više od 1,3 miliona vojnika, a u rezervi 560.000 (sa više miliona u paravojnim jedinicama), koje podržava preko 5.800 tenkova.

Treće, Rusija i Peking su Teheranu prodavali oružje i glasali protiv sankcija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. No, Moskva i Peking nisu pristali da budu strateški garanti iranskog nuklearnog programa.

Četvrto, geografski kontekst je bitan. Severna Koreja se nalazi između američkog saveznika – RoK – i dveju među najvećim nuklearnim silama – Rusije i Kine. Teško je zamisliti sukob između SAD i Kine bez učešća Severne Koreje i obrnuto.

To se pokazalo i tokom Korejskog rata (1950–1953), kada se na strani DNRK borilo 19 armija kineske Narodne dobrovoljačke vojske sa 1,34 miliona ljudi, od kojih je 115.000 poginulo. U operacijama je iz sovjetskog 64. lovačkog vazduhoplovnog korpusa smrtno stradalo oko 120 pilota.

I danas NR Kina deli granicu od 1.500 kilometara sa DNRK. Svaki veliki napad na DNRK značio bi priliv izbeglica na kinesku granicu, destabilizaciju tampon-zone i, najgore za Peking, mogućnost da se američke trupe pojave na granici NR Kine. Zato na diplomatskom frontu Peking dosledno zahteva "dijalog" i "mirovno rešenje".

Drugačija je strateška situacija Irana: među njegovim susedima nema velikih sila spremnih da deluju kao direktni vojni pokrovitelji. U slučaju krize Iran je u znatno izolovaniji nego DNRK i suočen je sa nuklearnom državom Izraelom.

Peto, važan je geopolitički aspekt. Severna Koreja u slučaju strane agresije ima zakonske bezbednosne garancije Rusije i Kine. To su Ugovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći između DNRK i NR Kine od 11. jula 1961, te Ugovor o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu između Ruske Federacije i DNRK, potpisan 19. juna 2024. godine. Potonji mehanizam je korišćen tokom ukrajinskog upada u Rusiju u Kurskoj oblasti, što je signal pouzdanosti garancija bezbednosti.

Šesto, ideologija kao element socijalne kohezije. U DNRK dominira ideologija Čuče (uzdanje u sopstvene snage). Nacionalizam, izolacionizam i antiamerikanizam su uslovi samoodržanja režima i jedinstva društva. Iransko društvo je manje homogeno; deo stanovništva ne deli ideje Islamske Republike, o čemu svedoči istorija protesta u zemlji.

Sedmo, konfiguracija političkih elita. Neki znalci predstavljaju DNRK kao naslednu apsolutnu monarhiju, koja je nedavno izbacila iz ustava pojam "socijalizam". Rahbar je ključna karika u donošenju odluka.

U Iranu je jedan od unutrašnjih faktora konkurencija između različitih političkih struja. Kombinacija unutrašnjeg ekonomskog nezadovoljstva sa podelama unutar elita preti nacionalnim interesima, što omogućava i delovanje stranih specijalnih službi.

Pozicije IRI i DNRK pokazuju da stabilnost država pod pritiskom velikih sila nije određena samo posedovanjem nuklearnog oružja već i kombinacijom vojno-strateških, geopolitičkih i unutarpolitičkih faktora.

Severna Koreje ima više garancija za otpornost zemlje na spoljne pretnje: postojanje snaga nuklearnog odvraćanja, konvencionalnog naoružanja, jedinstvene ideologije i centralizovanog sistema donošenja odluka. Iran do sada nije imao ni jedno ni drugo u odgovarajućoj meri.