Uništiti pobunjenička plemena prolivanjem reke krvi: Prvi (nemački) genocid u 20. veku

Jedan od prvih zadataka novog dopisnika Tanjuga na jugu Afrike (prethodio mu je Vuk Drašković, kasnije književnik, političar i ministar) bio je noćni susret u Lusaki sa visokim zvaničnikom oslobodilačkog pokreta u Namibiji. Ilegalni radnik se tek vratio u susednu Zambiju posle boravka u domovini koja je početkom 1978. bila pod vlašću manjinskog belačkog režima Južne Afrike.

Intervju je bio sa tihim mladim visokim čovekom (Namibijci su među navišim ljudima u Africi, sa susednim Angolcima se nadmeću za kontinentalnu titulu u košarci), visoko obrazovan u Skandinaviji zahvaljujući Luteranskoj crkvi. Vila, koju je među ostalima beogradski "Energoprojekt"“ izgradio za Četvrti samit nesvrstanih 1970, bila je puna mladih Namibijaca, pripadnika Organizacije naroda Jugozapadne Afrike (SWAPO). No, razgovor je tekao nesmetano.

Nezaobilazna tema je bio i tada malo poznati, prvi genocid u 20. veku koji je nemački Drugi rajh počinio u Namibiji.

Između 1904. i 1906. tri četvrtine pripadnika naroda Herero i poloviny naroda Nama su usmrtile kolonijalne šuctrupe (Schutztruppe). Zverstva koja je 30 godina pre Hitlerovog dolaska na vlast počinila soldateska "genocidnog kajzera" Vilhelma Drugog (1859-1941) u prostranoj, slabo nastanjenoj, prirodno bogatoj i jednoj od najlepših zemalja na svetu, bila su uzor za zatiranja drugih grupa ljudi kasnije u Evropi i dalje.

Nemačka je, gotovo istovremeno sa genocidom u Namibiji, na drugom kraju Afrike, u 4.000 kilometara udaljenoj Tanzaniji između 1905. i 1907. masakrirala oko 300.000 ljudi u pobuni Maji-Maji. Zbog tog, po stručnjacima, genocida, nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer je tokom posete Tanzaniji 2023. zatražio "oproštaj" i kazao da se "stidi" zbog kolonijalnih zločina počinjenih u tadašnjoj Nemačkoj Istočnoj Africi.

Nemačka je 2021. shodno dogovoru sa vladom Namibije najavila da će u roku od 30 godina izdvojiti 1,1 milijardu evra za razvojne ciljeve u bivšoj koloniji. Pre kolonizacije, Herero i Nama bili su bogati zemljom, stokom i kulturom i smatraju da je "razvoj je najveća laž Severa, pretpostavljena velikodušnost civilizacije zasnovane na našem ugnjetavanju".

Genocid nad narodima Herero i Nama dobro poznaju i u susednoj Južnoj Africi koja je do 1990. bila “starateljica” nad Namibijom, posle poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu i kasnije u vreme režima aparthejda. Južnoafrički advokati su ovog 11. januara na Međunarodnom sudu pravde (MSP) u Hagu izjavili da su akcije izraelske vojske u palestinskom Pojasu Gaze "genocidne".

Nemačka ekspertiza

Već 12. januara je Nemačka najavila da će intervenisati kao "treća strana" u prilog Izraela. Portparol zvaničnog Berlina rekao je da "u svetlu nemačke istorije i zločina Holokausta, savezna vlada sebe smatra posebno posvećenom konvenciji o genocidu". Drugim rečima, Nemačka ima iskustva u takvim stvarima.

Sećanje na Holokaust smatra se moralnom osnovom posleratne Nemačke i deo je njenog identiteta. Zaštita bezbednosti Izraela je štatsreson (Staatsräson), državni interes, i prema izjavi kancelarke Angele Merkel iz 2008, "državni zadatak”. Otuda je jeretička ideja da Izrael može biti optužen za genocid ili da se bilo koji genocid može uporediti sa Holokaustom.

Dan po izjavi iz Berlina je sada pokojni predsednik Namibije Heidž Geingob (autor ga je sretao svojevremeno u Lusaki, a umro je ovog 4. februara) prekorio Nemačku da "ne može moralno da izrazi privrženost Konvenciji UN o genocidu“ a da genocid u Gazi pravda Holokaustom. Dodao je i da "nemačka vlada tek treba da se u potpunosti iskupi za genocid koji je počinila na namibijskom tlu“.

Specijalni izvestilac UN o pravu na zdravlje, južnoafrička lekarka Tlaleng Mofokeng poručila je:

"Država koja je tokom svoje istorije počinila više od jednog genocida (Nemačka) pokušava da potkopa napore zemlje koja je žrtva kolonijalizma i aparthejda (Južna Afrika) i odbrani drugi genocid (izraelski).“

Mofekeng je uočila i čudnu istorijsku slučajnost: Nemačka se umešala u proces "Južna Afrika protiv Izraela" na 120. godišnjicu kada su šuctrupe krenule protiv pobunjenih Hereroa u Namibiji.

Nemačka se relativno kasno uključila u evropsku borbu za Afriku. No posle Berlinske konferencije 13 evropskih zemalja o jagmi oko Afrike 1884, kojom je predsedavao nemački kancelar Oto fon Bizmark, kolonijalna imanja te države postala su opsežna, od Togoa, Kameruna, Nemačke Jugozapadne Afrike do Nemačke Istočne Afrike (Tanzanija, Burundi i, gle čuda, Ruanda). Još dalje, nemačke vojne ekspedicije dovele su kajzerovu vojsku u Kinu, usput okupirajući Papuu i Novu Gvineju, Maršalova ostrva i Samou. Kolonijalna imperija je trebalo da odražava moć Nemačke po svetu.

Početkom 20. veka naročito je Namibija smatrana pogodnom za nemačke naseljenike, iako je u stvari veći deo zemlje pustinja. No ostali deo je odgovarao uzgoju stoke i nije bilo tropskih bolesti.

Na Namibiji je nemački geograf Fridrih Racel skovao 1897. teoriju “životnog prostora” (Lebensraum). Mislio je na prostor potreban za održavanje rase ili naroda u darvinističkoj borbi za opstanak, širenje i napredak. Racel je verovao da je Jugozapadna Afrika mesto gde bi "nemačka rasa" mogla da jača svoj karakter. No, radi nemačkih naselja, starosedeoci su morali biti sklonjeni sa puta.

Od juna 1904. je general Lotar fon Trota, saksonski kolonijalni oficir koji je stekao “ugled” u suzbijanju Bokserske pobune u Kini, nadgledao u Jugozapadnoj Africi rat šuctrupa protiv Hereroa. Trota je bio za "apsolutni teror" i zakleo se da će "uništiti pobunjenička plemena prolivanjem reke krvi".

Poručio je: “Unutar granica Nemačke, svaki Herero, sa ili bez oružja, sa ili bez stoke, biće ubijen. Neću više prihvatati žene i decu, poslaću ih nazad njihovom narodu ili dopustiti da se puca na njih.”

Preživeli Nama i Herero poslati su u koncentracione logore gde su korišćeni za ropski rad na izgradnji puteva, farmi i administrativnih ispostava kolonije. Više od polovine zatvorenika umrlo je u prvoj godini zatvora.

Žene su bile primorane da kuvaju glave odsečene od leševa koji su ponekad pripadali njihovim rođacima i staklom sastružu meso. Lobanje su slate u muzeje i antropološke zbirke, na univerzitete u Nemačkoj. Ostrvo Šark preko puta gradića Luderic se pominje kao prvi koncentracioni logor za istrebljenje Nama. Na "ostrvu smrti" je skončalo do 80 odsto zatvorenika.

Nekoliko godina kasnije, tokom Prvog svetskog rata, carska Nemačka je bila vojni saveznik Osmanskog carstva dok je ovo sprovodilo genocid nad Jermenima. Oko 800 oficira carske nemačke vojske i 25.000 nemačkih vojnika bili su sastavni deo turske vojske, njene komande i generalštaba.

Mnogi od Nemaca u istočnoj i južnoj Anadoliji bili su svedoci genocida, ali cenzura i samocenzura su sprečili širenje izveštaja o masovnim ubistvima Jermena, dok su nemačke novine izveštavale da Turska negira genocid. Smatra se da je milion Jermena nestalo tokom marša smrti u Sirijskoj pustinji i nasilne islamizacije drugih, pre svega žena i dece.

Poznato je da su pojedini nemački vojni savetnici potpisali neke naredbe koje su dovele do deportacije Jermena. Bundestag se 2016. godine izvinio zbog "neslavne uloge" Nemačke u rezoluciji kojom je priznat genocid.

Koreni Holokausta

Pošto je carska Nemačka izgubila kolonijalno carstvo u Prvom svetskom ratu, nacisti su planirali da stvore životni prostor kolonizacijom plodnih, prehrambenih regiona Ukrajine. Kolonijalna politika Nemačke možda je bila uzrok skoro potpunog uništenja Jevreja, porobljavanja i ubijanja slovenskih naroda u Istočnoj i Jugoistočnoj i Centralnoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Od Vindhuka do Aušvica.

Ipak ideološki koreni Holokausta sežu u evropski antisemitizam i rasizam koji su postojali pre kolonijalizma. Godine 1904, nemački antropolog Eugen Fišer je došao u Namibiju, da dokaže kako je crna rasa niža od bele, da su Afrikanci životinje. Fišer je sakupio 778 lobanja kao dokaze za "naučno" proučavanje.

Na kraju Prvog svetskog rata, Fišer, tvorac eugenike (primenjene nauke ili bio-socijalnog programa za poboljšanje i kontrolu ljudske vrste) i Franc Riter fon Ept, prekaljen u borbama potiv Hereroa i Nama, vratili su se u Nemačku. Pridružili su se nacistima, proširili svoje teorije "rasne nauke" i uticali na ličnosti Trećeg rajha poput Rudolfa Hesa, Josefa Mengelea i samog Hitlera.

Za stručnjake postoji jasan kontinuitet između dva nemačka genocida. Mnogi od ključnih elemenata nacističkog sistema - sistematsko istrebljenje naroda koji se smatraju rasno inferiornim, rasni zakoni, koncept životnog prostora, prevoz ljudi u kamionima za transport stoke na prisilan rad u koncentracionim logorima – primenjeni su u jugozapadnoj Africi pola pola veka ranije. Hajnrih Gering, kolonijalni guverner Jugozapadne Afrike, bio je otac Hermana Geringa, nemačkog političara, vojskovođe i osuđenog ratnog zločinca jedne od najuticajnijih ličnosti u nacističkoj stranci, vladajućoj u Nemačkoj od 1933. do 1945.

U knjizi "Poreklo totalitarizma" Hana Arent je tvrdila da je "evropski imperijalizam odigrao odlučujuću ulogu u razvoju nacističkog totalitarizma i povezanih genocida". Emei Sezar, pesnik, teoretičar i političar sa francuskog poseda Martinik je evropski fašizam nazvao “bumerang efektom”, povratkom kolonijalnog nasilja u domovinu. Američki profesor i i panafrikanistički aktivista Vilijam Edvard Bergart Dju Bojs je napisao kako "nije bilo nacističkog zločina – koncentracionih logora, masovnih sakaćenja i ubistava, zlostavljanja žena ili strašnog bogohuljenja nad detinjstvom – koji hrišćanska civilizacija Evrope nije već dugo primenjivala protiv obojenih ljudi u svim delovima sveta”.

Potomci postradalih Herora I Nama u Namibiji, takođe, često uspostavljaju istorijsku vezu između genocida kojem su njihovi preci bili izloženi i Holokausta. Po njima, Holokaust je direktno povezan sa onim što se dogodilo na ostrvu Šark i drugim logorima za uništenje koje su stvorili Nemci u Namibiji.

U ideologiji nacizma je značajnu ulogu igrao antislovenski rasizam. Adolf Hitler i nacistička stranka su bili uvereni da su slovenske narodi - posebno u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Jugoslaviji - "podljudi". Prema njihovom gledištu, ovi slovenski narodi smatrani su stranim entitetima i nisu smatrani delom arijevske rase gospodara.

"Moja misija, ako uspem, jeste da uništim Slovene", rekao je Hitler u razgovoru sa potpredsednikom Vlade Rumunije i ministrom spoljnih poslova Mihajem Antoneskuom tokom njihovog sastanka u Berlinu 27. novembra 1941.

To nije bila samo izjava - politika uništavanja autohtonog stanovništva Rusije, Ukrajine i Belorusije do jeseni 1941. je već sprovođena dosledno. U Srbiji su nemačke trupe počinile zgloglasne masakre u Kragujevcu, Kraljevu... Sovjetski Savez je u Drugom svetskom ratu izgubio 25 miliona ljudi (14 odsto stanovništva), Poljska šest miliona (18 odsto), a Jugoslavija 1.700.000 (blizu 11 odsto žitelja).

Sada postoje uznemirujuće sličnosti između onoga što se dešavalo u Namibiji prošlog veka i ovih dana u Gazi. Ime Nemačke se opet pominje. Nemačka je poslednjih meseci povećala vojnu podršku Izraelu za faktor 10. Iz Berlina je tokom 2023. odobren izvoz ratne opreme u Izrael u iznosu od preko 326 miliona evra.

Zato je Nikaragva podnela tužbu protiv Nemačke pred MSP, zahtevajući vanredne mere kako bi Berlin bio sprečen da Izraelu pruži oružje i drugu pomoć. Berlin je postupio "jadno" pružajući pomoć stanovnicima Gaze, a istovremeno isporučujući oružje Izraelu, poručili su advokati Nikaragve u Hagu.