Rat i rat protiv zdravlja
Između šest i devet najvećih finansijskih subjekata ima odlučujući vlasnički udeo u svim najvećim farmaceutskim kućama. I u svim najvećim veledrogerijama. I u svim značajnijim bolnicama. I u osiguranjima koja se bave zdravstvenim osiguranjem. Ceo sistem je u rukama najkrupnijeg finansijskog kapitala. Kada se to dogodi, onda je, naravno, profit jedini cilj jer finansijski kapital nije tu da se bavi zdravljem ljudi nego da zarađuje
U ovom tekstu govorim o posledicama savremenog kapitalizma u fazi kada je dostigao apsolutnu premoć i ogromnu koncentraciju u celokupnom sistemu, na primeru zdravstvenog sistema.
Analiziram SAD, pošto je to najbolji primer za sagledavanje stvarnih ciljeva finansijskog kapitala. Koji je, uzgred rečeno, zakonito proizveo i globalistički imperijalizam u poslednjih nekoliko decenija. Pogrešno je tumačenje da je to rezultat preuzimanja dizgina od strane tzv. neokonsa. Sistem je došao do tačke u kojoj su mu neki neokonzervativci potrebni. Da nisu bili ovi, bili bi neki slični.
Početna reč iz naslova – rat – služi samo kao uvod u temu. Naime, svima je ovde manje-više jasno da u spoljnoj politici SAD postoji neprekidna potreba za izazivanje ratova ili pretnji ratovima radi održanja i dominacije interesa finansijskog sistema u svetu. Proklamuje se da je cilj postizanje mira i sreće u svetu, ali svi znamo da je istina sasvim suprotna. Isto je sa zdravstvom.
Ne postoji dobar kapitalizam. Postoji samo kapitalizam koji nije još dostigao apsolutnu premoć finansijskog kapitala, i u kome nije došlo do ukrupnjavanja u nekom sektoru do nivoa od svega desetak postojećih subjekata, i onda se takav kapitalizam čini boljim. Ali to je samo još nedostignuta faza kojoj svi sistemi teže, njihovo neminovno ishodište. Drugi bolji elementi u kapitalizmu rezultat su borbe ljudi protiv logike kapitala, i međunarodni odnosi koji teraju vlade da taktički izlaze u susret ljudskim potrebama u svojim društvima. Sam kapital nužno završava tu gde je sada u SAD.
Pogrešno se smatra da pored finansijskog kapitala značajni uticaj na politiku SAD imaju i kapitali u vojno-industrijskom kompleksu, velikim farmaceutskim kompanijama, naftnim kompanijama, IT sektoru, medijima, u proizvodnji i preradi hrane. Sve je to, naime, pod kontrolom finansijskog kapitala. Ili preko budžeta SAD koji maksimalno zavisi od mogućnosti zaduživanja, koje naravno nije moguće ako FED i upravo najkrupnije finansijske institucije SAD odustanu od kupovine obveznica, a od toga zavisi i vojni budžet, pa i prihod vojno-industrijskog kompleksa, ili direktno učešćem u vlasničkom kapitalu, ili odobravanjem kredita, na primer IT/AI sektoru, u obimima koji bi se smatrali nedopustivim rizikom za sve druge oblasti.
Nema ničijeg glasa koji može da ugrozi odluku krupnog finansijskog kapitala. Medije da i ne spominjem.
Tako je i u zdravstvu.
Između šest i devet istih najvećih finansijskih subjekata ima odlučujući vlasnički udeo u svim najvećim farmaceutskim kućama. I u svim najvećim veledrogerijama. I u svim značajnijim bolnicama. I u osiguranjima koja se bave zdravstvenim osiguranjem.
Ceo sistem je u rukama najkrupnijeg finansijskog kapitala. Tri fonda i šest banaka.
Kada se to dogodi, onda je, naravno, profit jedini cilj. Kakvo zdravstvo, pa nije finansijski kapital tu da se bavi zdravljem ljudi nego da zarađuje.
Da bi se iz godine u godinu profit povećavao, a to je jedini cilj kada osećaj moći i pohlepe zarobe čoveka, neophodno je da ljudi budu bolesni, a ne zdravi. Sistem je protiv zdravlja ljudi.
Tu značajnu ulogu igraju sistemi proizvodnje i procesuiranja hrane, stil života koji upućuje na brzu hranu, zatim vezivanje mladih od rođenja za telefon i druge platforme koje im smanjuju fizičku aktivnost, smanjuju igru sa vršnjacima sa dugoročno pogubnim posledicama po zdravlje. Pasivnost u koju celu populaciju gura industrija zabave i da ne pominjem.
Posledica – mnogo više bolesnih ljudi. Mnogo veći profit. Cilj tog zdravstvenog sistema je da ima mnogo hronično bolesnih ljudi. Ne da umru, to nije dobro za biznis, nego da budu trajno i dugo bolesni.
Da bi se ti ciljevi ostvarili neophodno je da se mnogo dece razboli od nekog hroničnog oboljenja, zato što onda finansijski kapital dobija poluvekovnog, ili na još duže, korisnika gomile skupih lekova.
I sistem je u tome uspeo. Pre pola veka šest posto dece u SAD je imalo neku hroničnu bolest. Danas se one otkrivaju kod 60 posto dece. Dece!
Da li vojska služi za odbranu – naravno da ne, nego za neprekidne ratove. Mediji za kontrolu vlasti i pravovremeno informisanje građana – naprotiv, apsolutno u funkciji vlasti. Proizvodnja hrane da bi se ljudi zdravo hranili – suprotno, da bi se nezdravo hranili. IT/AI sektor za olakšanje proizvodnje, da se ljudi ne troše za poslove koje može mašina da uradi – u velikoj meri za prikupljanje podataka o ljudima, njihovim stavovima i, u krajnjem, kontrolu ponašanja.
Tako i zdravstveni sistem u SAD – on služi tome da ljudi budu bolesni.
Otuda ne treba da čudi što je javno mnjenje u SAD uglavnom ravnodušno (ima pobuna, ali mnogo manje nego bilo gde drugde u svetu) na ubijanje dece u Gazi. Nisu oni mnogo bolji ni prema svojoj deci. Olakšavajuća im je okolnost što nisu toga u dovoljnoj meri svesni, kada su njihova deca u pitanju, a o ubijanju dece u Gazi imaju manje informacija nego bilo koji drugi ljudi na svetu.
Zbog toga je u strateškom razmišljanju o budućnosti Srbije važno da se kao polazna osnova uzme kritički stav prema zapadnom kapitalizmu kao takvom. Uz svest da je tržišna privreda neophodna. Iz tog ugla posmatrano je, na primer, podređivanje svih uslova željama investitora u Srbiji siguran put u pogrešnom pravcu. Ako se nastavi tim putem, na kraju će nam deca masovno biti hronično bolesna.
