Šta smo potpisali sa MMF-om

U javnosti je izneto da smo sa MMF-om dogovorili kredit u ukupnom iznosu od 2,4 milijarde evra, u pet tranši, koji možemo povući u naredne dve godine. Prateća dokumentacija ovog, novog aranžmana sa MMF-om ima 106 strana. O onome čega nema u uvodnoj rečenici, a sadržano je u tim stranama, kao preuzete obaveze Srbije, govorim u ovom tekstu.

Uvodne napomene

1. Uticaj zapadnih država na naš politički život je inače u svakom pogledu preteran. Menjamo vlade već dve decenije, ali se ekonomska politika ne menja.

Međutim, za vrh finansijskog kapitala, a to je sila koja stoji iza globalističkog imperijalizma koji želi da zavlada svetom, i takva parlamentarna scena nije dovoljno pouzdana. Ipak postoji javnost, ipak se provlači izvesni duh demokratije, a to su, za finansijski kapital Zapada, potpuno neprihvatljive i opasne stvari.

Ugovori sa MMF-om baš zbog toga, potpuno mimo javnosti, definišu sve makroekonomske politike države tražioca kredita, tako da finansijski kapital bude u potpunosti obezbeđen, kakva god da bude politička scena te države (dužnika). Kad se ugovor potpiše, onda se političari pojavljuju u javnosti duboko zamišljeni nad "predlozima" kako da nam "poboljšaju život", a sve što nam izgovaraju je već sadržano u tekstu potpisanom sa MMF-om.

2. Drugi obavezan element tih ugovora sa MMF-om je potpuno izokretanje odnosa ciljeva koji se žele postići i sredstava, alatki, makroekonomske politike, kojima se ciljevi ostvaruju.

Aranžmani sa MMF-om sredstva predstavljaju kao ciljeve. Procenat inflacije, kurs dinara, budžetski deficit… - sve se to prikazuje kao cilj po sebi. Zbirno, kaže se da bi se time postigla finansijska stabilnost. Ali i finansijska stabilnost je samo sredstvo, a ne cilj po sebi.

Cilj, naime, ne treba da bude da poverilac bude zadovoljan. Nego da građani imaju dostupno bolje obrazovanje za svoju decu, da zdravstvo bude sveobuhvatno i kvalitetno, da informisanje bude pošteno, da raste životni standard, da je krov nad glavom pravo građana i izvan logike profita, da je država bezbedna, da se smanjuje zagađenje, da je saobraćaj kvalitetniji i ne preterano skup itd.

Jednom rečju - razvoj. To su ciljevi svakog normalnog društva.

Te bi ciljeve Srbija morala da ima (a nema ih) javno projektovane i pre zaključenja ugovora sa MMF-om. Njih u ugovorima sa MMF-om nema. Sredstva se postavljaju kao ciljevi. A kada se to prihvati, onda nikakvog ozbiljnog razvoja nema, i ne može biti.

3. Tehnika pregovaranja je takva da u sesijama koje prethode potpisivanju ugovora država koja traži kredit, u konkretnom slučaju Srbija, prethodno biva podučavana od strane eksperata MMF-a kako treba da izgleda zahtev koji će podneti MMF-u. Drugim rečima, Srbija se u svom obraćanju unapred obaveže na sve ono što od nje MMF traži, ali se ti zahtevi MMF-a ne vide.

Kada neko sa punim pravom kaže "pogledajete, molim vas, te diktate MMF-a", odgovor je banalno jednostavan: "To nije tačno, sama vlada je, tražeći kredit, predložila da to uradi. Nakon toga je MMF samo prihvatio predloge Srbije kao razborite."

4. Od dužnika se uvek traže dramatični potezi koji će dalje smanjivati kupovnu moć građana. U našem slučaju je naročito reč o izuzetno velikim poskupljenjima struje i gasa.

Da se ne bi sve na početku primene sporazuma vezivalo za zahteve MMF-a (kojih naravno "nema", kako je prethodno objašnjeno), Srbija se obaveže da će neposredno pre toga sama izvršiti prvo povećanje cena, a onda odmah nakon potpisivanja sledeće, i tako dalje.

U suprotnom bi otpor građana bio veći. Cela ideja je da građani ne shvate o čemu je reč, dok se značajan deo dogovorenog ne ostvari.

Krediti i likvidnost Srbije

Mi dugujemo po ovom ugovoru specijalna prava vučenja, jednu posebnu hartiju od vrednosti, pa je iznos od 2,4 milijarde evra samo preračunat u tu valutu na određeni dan. Drugim rečima, MMF ne veruje evru, nego ima "valutnu klauzulu" da ne bi zavisio od mogućih devalvacija evra.

Ovaj iznos nam je na raspolaganju u sledećim tranšama: odmah nakon potpisivanja nešto manje od milijarde, pa u junu nešto više od 200 miliona evra (ukupno polovina kredita), a zatim u jednakim tranšama po 400 miliona na šest meseci.

Po sporazumu, predviđeno je da se Srbija zaduži kod EBRD za još oko 300 milona evra i kod Svetske banke još oko 600 miliona (u oba slučaja ne odjedanput, nego u po dve tranše do kraja 2024. godine).

Sporazumom je predviđeno da naše devizne rezerve, pored ovih zaduženja, sa sadašnjih bruto 16,9 milijardi evra budu smanjene na 14,5 milijardi.

Vidimo da smo se na tržištu prodajom obveznica zadužili za još 1,75 milijardi USD.

Kada sve te iznose saberemo (2,4 milijarde MMF + 1,75 milijardi obveznice + 900 miliona EBRD i Svetska banka + 2,4 milijarde iz deviznih rezervi), to znači da je Srbiji za održavanje likvidnosti (sposobnost izmirenja obaveza koje dospevaju) u naredne dve godine potrebno oko 7,5 milijardi evra. To je oko 12 posto BDP Srbije. Tome treba dodati strane investicije u projekciji za naredne dve godine od oko devet odsto BDP ukupno. A planirani optimalni rast privrede za te iste dve godine je oko šest posto.

U sistem će se upumpati 21 posto BDP (12% + 9%), a na "izlazu" će se ostvariti rast od šest posto. Toliko o ispravnosti modela zasnovanog na stranim investicijama i fantastičnoj finansijskoj poziciji Srbije o kojima slušamo svakodnevno, i to godinama.

Suština sporazuma o ekonomskoj politici Srbije

Suština ovog i ovakvih sporazuma je u svemu onome na šta smo se obavezali, a što nema nikave veze sa uobičajenim odnosom poverioca i dužnika.

1. Vodićemo restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku. U periodu za koji se prognozira da će biti stagnirajući ili opadajući za EU, što ima značajne negativne uticaje na našu privredu zbog preterane vezanosti trgovine Srbije sa EU, u tim dakle nepovoljnim uslovima za našu privredu, od nas se zahteva da ne koristimo ekonomske alatke kojima bismo povećali mogućnosti sopstvenog razvoja.

Obrnuto, obavezali smo se na manji budžetski deficit od 3 posto koliko je propisano za države članice EU. I to mnogo manje. Najviše do jedan i po posto može biti naš deficit, ako smanjimo odnos duga prema BDP na ispod 50 %. Ako taj odnos bude u zoni oko 60 posto onda je nivo deficita samo 0,5 odsto. A to znači znatno manje para za korisnike budžeta.

Restriktivna monetarna politika znači da će se smanjivati količina novca u opticaju i da će rasti kamate, odnosno, da će zaduživanje biti skuplje.

Obe mere imaju izraziti uticaj na podsticanje recesije u Srbiji. Ne razvoja, nego recesije.

2. Brzo i mnogo ćemo povećati cene gasa i struje. Za gas je to u ovoj godini tri puta po 10 posto, a za struju je to tri puta po osam odsto. I još jednom polovinom 2024. godine.

U čemu je naš problem kod tih energenata? U tome da pored količina koje dobijamo po višegodišnjem ugovoru sa "Gaspromom", po formuli izračunavanja cene koja je veoma povoljna (nekoliko puta manja od tržišne na berzama EU, nakon što su uveli sankcije Rusiji) od oko 2,2 milijarde kubika godišnje, mi trošimo još oko 650 miliona kubika koje nabavljamo po neverovatno visokim cenama koje je pametna Evropa sama sebi nametnula.

Međutim, mi gotovo celu tu količinu koju kupujemo na tržištu koristimo za toplane Beograd i Novi Sad, tačnije, oko 600 miliona kubika po grejnoj sezoni. I umesto da grejanje tih toplana prebacimo sa gasa na toplu vodu iz termoelektrana iz Obrenovca (za Beograd) i na bio-masu (za Novi Sad) i time rešimo pitanje cene gasa, mi se obavezujemo MMF-u na enormna a pritom nepotrebna poskupljenja gasa.

Kod struje je reč o tome da smo katastrofalnim upravljanjem EPS-om doveli sebe do toga da moramo da uvozimo struju u periodima kada je ona najskuplja, a koja je opet na evropskim berzama, zbog sankcija prema Rusiji i rata u Ukrajni, takođe otišla nebu pod oblake.

Umesto da se finansijsko rešenje traži u uštedama unutar samog EPS-a i dinarskim subvencijama dok se tim merama ne stabilizuje sistem, ide se na velika poskupljenja. Krajem ove godine na mreži će biti nova termoelektrana Kostolac 2 i mi ćemo time stabilizovati snabdevanje i pre oporavka kopova u Kolubari. Ali ne, ide se na poskupljenja.

I to bez odgovornosti, krivične odgovornosti za sabotažu, od odgovornih u resornom ministarstvu, do odgovornih u samom EPS-u.

Dobra strana ovog sporazuma, malo sarkazma ne škodi, jeste u tome što se Srbija obavezala da do kraja ove godine izradi "detaljni" strateški plan za EPS. Mi, dakle, u ovom trenutku nemamo strateški plan za najveće i najvažnije preduzeće u Srbiji. Nije da smo iznenađeni, nego je to sada priznanje naših vlasti crno-na-belo.

3. Plate u javnom sektoru ne mogu preći ukupan iznos od 10% BDP-a. Prema tome, od povećanja plata, realnog povećanja, nema ništa.

A onda će se pregovarati sa sindikatima u prosveti, zdravstvu, državnoj upravi… Ti razgovori nemaju nikakvog smisla. Zato što se država dogovara sa MMF-om, a ne sa svojim građanima.

Tu se veoma jasno vidi značaj izokretanja odnosa sredstava i ciljeva. Da li možemo imati dobro obrazovanje i vaspitanje, dobre i zadovoljne učitelje i vaspitače naše dece sa ovim platama i ovim ukupnim radno-statusnim položajem? Naravno da ne možemo. A dobro obrazovanje je svakako veoma važan cilj. Ali ciljevi u ovakvim ugovorima ne postoje. Postoji samo to da svaka plata znači - manje para za poverioca. I onda se to prikriveno iskazuje kao cilj po sebi u formulaciji "finansijske stabilnosti".

Isto važi za zdravstvo.

Ili, da li neko stvarno misli da će se mlad i kvalitetan pravnik opredeliti da bude sudija u Beogradu (navodim Beograd zbog toga što su beogradske cene mnogo više nego u drugim delovima Srbije, pa je realna kupovna moć u Beogradu mnogo manja, i zato što dve trećine svih predmeta u Srbiji završava beogradsko pravosuđe) za platu od 1.000 evra? Naravno da neće. I onda ćemo reći kako kvalitet suđenja nije dobar.

Pa, sporazum sa MMF ne dozvoljava da najkvalitetniji pravnici, a sudije moraju biti najbolji od njih, uopšte uđu u pravosudni sistem.

Kako ćemo imati kvalitetnu birokratiju, vojsku, policiju i sve druge državne službe na postojećem nivou nedovoljnih plata? Nikako. Ali takav sistem je onda manje sposoban da se odupre globalističkom imperijalizmu. Zato se sredstva postavljaju kao ciljevi.

4. I penzije će se povećavati samo za nominalni iznos porasta plata. Kako plate "rastu" manje od stope inflacije, što znači da građani siromaše za razliku između povećanje plate od, recimo, 14% i inflacije koja je u prošloj godini bila oko 16 posto, to smo se obavezali da i penzioneri realno siromaše u naredne dve godine. U izjavama naših političara se to predstavlja kao povećana briga za penzionere, pa će se učiniti napor da se penzije usklađuju sa nominalnim rastom plata. A to sve što će se političari "truditi" je prethodno već dogovoreno sa MMF-om. Šta bi bio stvarni cilj – pa, da penzije makar realno ne padaju, da se kupovna moć penzionera makar očuva na sadašnjem nivou, a da rastu u skladu sa realnim rastom BDP-a. Toga nema u sporazumu sa MMF.

Ovde je prilika da se kaže par reči o preračunavanju BDP, prosečne plate i prosečne penzije u evre i o poređenju tih iznosa sa onima od pre 10 godina. Kaže se, BDP je bio nešto preko 30 milijardi evra, a sada je oko 60 milijardi. Ispada da je BDP porastao 100%. To bi značilo da smo imali 10 godina prosečni rast BDP od sedam posto. A rast je oko tri posto u tih 10 godina prosečno. Razlika je u tome što imamo, faktički, fiksni kurs evra. I onda se kao rast privrede iskazan u evrima uračunava i inflacija. A ništa nije toliko "poraslo", samo je cena veća.

Kod plata se to vidi najjasnije. Uzmimo da je prosečna plata 2021. bila 700 evra. I zbog inflacije od 16% u 2022. godini se plate povećaju za 14%. Onaj ko prima platu je siromašniji za 2%, ali u evrima on sada umesto 700, prima oko 800 evra. Ali za tih 800 evra može manje da kupi nego prethodne godine za 700 evra.

5. Sada samo još skraćeno o tome šta smo još potpisali.

- Obavezali smo se da će kurs dinara biti isti. Fiksni kurs donosi značajne profite uvoznicima i bankama na odobrene kratkoročne pozajmice na dinarske hartije od vrednosti.

- Obavezali smo se da se ne možemo bilaterelno zaduživati u naredne dve godine bez odobrenja MMF. Samo na tržištu. To isključuje daleko povoljnije kredite od, na primer, Kine koja za države kao što je Srbija za određene namene odobrava kredite sa kamatom od tri posto (tržišno smo se zadužili sa kamatom od 6,25%, odnosno 6,50%).

- Obavezali smo se da, osim za "Srbijagas" i EPS, neće biti subvencija za druge domaće privredne subjekte (za strance će ih, naravno, biti).

- U predstojećem periodu smo dužni da ukinemo kontrolu tržišta, što znači da obezbedimo strancima da mogu da za svoje potrebe kupuju i robu koja je kod nas deficitarna, što znači da će nam stranci sve pokupovati zbog svoje veće kupovne moći.

- Obavezali smo se da neće biti nikakvih ograničenja finansisjkih transfera, drugim rečima, da je iznošenje deviza iz Srbije za strance bez ograničenja.

- Dužni smo da investiramo u tzv. energetsku diverzifikaciju, što će reći, da bacamo pare kako bismo kupovali znatno skuplji gas.

Ovde se zastaje sa opisom onoga što smo potpisali, ne zbog uverenja da ništa nije propušteno (ima toga još), nego zbog toga što je navedeno sasvim dovoljno za razumevanje ovih dokumenata u svojoj celini.

Umesto zaključka

Projekcije budućeg razvoja Srbije po ovom sporazumu su sumorne. Planira se rast BDP-a od dva i po do četiri posto. A sasvim bi bilo realno da slabo razvijena privreda kakva je naša raste stopama od šest i više procenata prosečno u narednih 10 godina. Sve ispod pet posto bi moralo da zvoni na uzbunu.

Projekcije MMF-a suštinski znače zaostajanje Srbije i večito tavorenje građana.

Ambicija ovog sporazuma je da se rasprava o stvarnim strateškim pravcima oslobađanja od neokolonijalizma odloži za najmanje dve godine. To se ne sme dozvoliti. Baš zato što je sporazum potpisan sa MMF, široka društvena rasprava šta nam valja činiti mora početi odmah.