Siguran kao švajcarska banka

Posle propasti serije banaka u Americi i Švajcarskoj u kratkom vremenskom periodu, stav iskazan u naslovu, u koji smo i mi i ceo svet verovali 150 godina, sada zvuči kao vic.

Prva asocijacija mi je da su sankcije EU prema Rusiji, kidanjem i veza finansijskih sistema, zaštitile finansijski sistem Rusije od prelivanja potresa sa Zapada ka njima.

Ali, krenimo redom.

Najveći događaj je preuzimanje "Kredi Svisa" od strane UBS-a, posle čega banka, koja je poslovala 166 godina i bila druga po veličini u Švajcarskoj, prestaje da postoji.

Tri američke banke – "Silikon veli", "Signačer" i "First repablikan" - od manjeg su pojedinačnog značaja. Od ove tri banke, prve dve jesu bankrotirale, a treću pokušavaju da spasu najveće banke SAD otvaranjem depozita kod nje u iznosu od 30 milijardi dolara.

Dva su zajednička uzroka u svim ovim slučajevima, a posle će biti reči i o razlikama u pogledu konkretnih uzroka. 

Prvo - školovanje kadrova u višedecenijskom periodu na principima neoliberalizma koji oblikuje mlade ljude na pogrešan način. Oni uče neistine kao jedine istine i formiraju se bez bilo kakvog osećaja za značaj zajednice i odgovornosti prema bilo čemu osim prema ličnom bogaćenju.

Uz to, u poslednjih 15 godina došlo je do nezapamćenog upumpavanja novca u finansijski sistem, a prvi put u istoriji su referentne kamate bile na nuli, ili čak i u minusu.

I bogati plaču

U tom spoju menadžera koji su i oblikovani da budu neodgovorni i skloni riziku, uz iskustvo da ni kada je kriza buknula 2008. niko od njih nije odgovarao i ogromnoj količini besplatnog novca u dugom vremenskom periodu, ništa drugo nije ni moglo da se dogodi nego da se nastavi sa neodgovornim i preterano rizičnim ulaganjima finansijskog sektora, koji onda rezultira ogromnim gubicima.

Za "Kredi Svis" taj proces u brojkama izgleda ovako: 2007. godine (pre izbijanja krize) ona je tržišno vredela 100 milijardi švajcarskih franaka, pre godinu dana 20, u petak 17. marta 7,4, u ponedeljak 20. marta tri milijarde i preuzela ju je UBS banka. Za 16 godina akcije su od 100 milijardi spale na tri.

Dakle, kupovinom akcija izuzetno važne banke u Švajcarskoj može se izgubiti trideset puta.

Istovremeno su poverioci koji su banci pozajmili 16 milijardi, kupujući jednu posebnu vrstu obveznica, u taj isti ponedeljak, saznali da je regulator švajcarskog tržišta doneo odluku da oni više nemaju ništa.

Sa 16 na nula od petka do ponedeljka. I bogati plaču. Ali ne i najbogatiji, koji trljaju ruke i mešetare na strahu u finansijskom sektoru manjih igrača.

Dva su osnovna neposredna uzroka propasti "Kredi Svisa" u užem smislu. 

Njihov deo koji se bavi investicionim bankarstvom, delom koji je i namenjen nešto rizičnijim plasmanima, već nekoliko godina je veoma loše radio, a to će reći, pravio je velike gubitke.

Na drugoj strani, u poslednje vreme bili su otkriveni razni skandali oko pranja para od droge i kriminala uopšte (što inače i rade sve najpoznatije banke na svetu, a ne samo banke na of-šor destinacijama, kako se od tih istih centara finansijske moći često pravi privid), što je dovelo do povlačenja klijenata.

Povukli su svoje depozite. U drugoj polovini prošle godine depoziti su se smanjili skoro za polovinu.

U tim "makazicama" gubitaka u oblasti investicionog bankarstva (komercijalno bankarstvo im je bilo dobro i poseban deo koji brine o naročito bogatim klijentima im je dobro poslovao) i naglog pada depozita "Kredi Svis" je ušao u vrtlog gubitka i poverenja i likvidnosti.

Nestankom banke "Kredi Svis" neposredno nastaju dva velika udarca na finansijskom tržištu, pre svega Evrope, ali i Zapada uopšte.

Ako je rizično kupovati akcije sistemski važne banke u Švajarskoj koja važi za najsigurniji bankarski sistem na svetu, onda, koje akcije nisu previše rizične?

I drugo, ako pozajmica takvoj banci može da donese totalni gubitak u 48 sati, onda, kome uopšte treba pozajmljivati novac? Makar u formi te obveznice, koju banka može da pretvori u svoje akcije (od duga postaje kapital/akcija) u slučaju da bilansno odnos kapitala i plasmana padne ispod procenta koji propisuje regulator tržišta. Takvih pozajmica na evropskom tržištu ima u vrednosti od preko 250 milijardi evra.

Strah kod plasmana novca

Malo je verovatno da će banke ubuduće moći da prikupljaju sredstva na taj način, što će dodatno povećati ili njihovu nelikvidnost, ili će morati da daju veće kamate na svoje obveznice, što onda posledično povećava sve kamate na tržištu. Što dalje dodatno vodi ka recesiji, a odatle nazad na kreiranje novih gubitaka kod banaka.

Posledica je, dakle, da će sada oni koji imaju novac, koji su vrlo likvidni, prosto sedeti na parama u pripravnosti dok stanje opet ne postane takvo da poveruju da mogu da sagledaju rizike.

Nije pitanje da li rizici postoje. Oni uvek postoje, nego da li su u razboritom smislu oni sagledivi, što je najveći strah kod plasmana novca.

Kako finansijske institucije ne postoje zato da bi na svojim računima imale mnogo para, nego da bi snabdevale privredu i građane novcem, kao što je pogonska snaga kod motora, onda će bitno smanjenje plasmana novca i te kako pojačati recesiju u svim državama Evrope.

Ka recesiji se i inače išlo, ili je već počela kao u Velikoj Britaniji, zbog povećanja referentnih kamatnih stopa svih centralnih banaka Zapada kao osnovne mere suzbijanja inflacije i bitnog smanjenja upumpavanja novca iz primarne emisije, ali će sada svi ti pritisci na privredu biti znatno pojačani nedostatkom novca na tržištu i, time, kreiranjem dodatne nelikvidnosti privrede.

U Americi se pokazalo da su bankrotirane banke u isto vreme odigrale na dva pogrešna "tiketa".

Jednom su previše investirali u istovrsne oblasti, bilo da su to IT kompanije bilo da je to tržište kriptovaluta. Ali je suština da nisu dovoljno diversifikovali svoja ulaganja. Da jesu, onda bi jedna oblast imala veliki pad, ali bi druge dobro stajale, pa bi plasmani u te oblasti bili sigurni, dok se prve ne oporave.

I drugo, sa viškom novca, zbog odluke da ne investiraju u druge oblasti, oni su se odlučili da odigraju samo na jednu vrstu hartije od vrednosti (naravno, ne bukvalno nego u nedopustivo velikom obimu), a to su obveznice američke države.

Tripl A

Na prvi pogled bi se reklo, pa, zašto je to problem, to je "tripl A" obveznica (tri američke kuće procenjuju sve rejtinge na svetu i država i kompanija i hartija od vrednosti, tako što nešto nosi mali rizik, a nešto ocene kao ogroman rizik. Tih kategorija između "najboljih" i "najgorih" ima na desetine i određuju se slovima i dodatnim oznakama "+" ili "-". Ako je nešto izuzetno pouzdano, malog rizika, onda ima oznaku "AAA").

Ali i ona ima skriveni rizik u uslovima kada FED kao centralna banka naglo podiže kamatne stope u kratkom vremenskom periodu. Menadžeri bankrotiranih banka su verovali da, posle prvih naglih povećanja, daljih brzih povećanja kamate neće biti. I odlučili su da pare ne budu na njihovom računu jer onda nema prihoda, nego da kupe državne obveznice po, recimo, 2,5 posto kamate.

Inače, za višak novca kod banaka postoji i jedan poseban račun kod centralnih banaka, ali je ta kamata znatno niža, a u jednom periodu u proteklih desetak godina i tu je kamata išla u minus, ali to je neka druga tema. Ovde treba reći da je korišćenje novca sa tog računa bezuslovno uvek dostupno, za razliku od obveznica, kako ćemo dalje pokazati.

U normalnim okolnostima, kada banci zatreba keš, ona ne čekajući nikakvo desetogodišnje dospeće, bez problema izađe na tržište i proda obveznicu, tražeći za sebe kamatu od 0,5 posto (samo primera radi) a kupac ima interesa da je kupi i zaradi tu razliku od dva odsto.

Međutim, u trenutku kada su, zbog promašenih drugih plasmana, bili prinuđeni da prodaju obveznice, na tržištu se za nove emisije obveznica dobijalo četiri posto kamate, i za njihove ranije izdate obveznice nije bilo kupca.

Osim ako prodavac pristane da, pored cele kamate od 2,5 %, kupcu prenese i deo glavnice od oko 1,5 posto.

Ta transakcija u knjigama banke mora da se knjiži kao gubitak na ceo obim obveznica koje ima, a ne samo za deo koji je prodala.

Umesto kao što je "do juče" bilo da iskazuje prihode (za celu glavnicu i kamatu od 2,5%) sada iskazuje gubitak za celu kamatu i deo glavnice, na celom plasmanu ukupne vrednosti državnih obveznica koje ima.

I tako i oni uđu u "makazice": naglo povećanje rizika kod finansiranja na jednoj strani i nagli pad u imovini (vrednosti obveznica) na drugoj strani ih dovede do nelikvidnosti. U trenutku se izgubi poverenje na tržištu, i, kraj.

Ukratko, taj paradoks izgleda ovako: tripl A banka je bankrotirala zato što je mnogo kupovala tripl A hartiju od vrednosti.

Biće da nešto sa tim sistemom mnogo dublje nije uredu. Ne samo kod poslovanja, nego i kod procena koje ove tri oligopolske kuće vrše u svetu.

Pad će biti veoma veliki

Inače i kod revizorskih poslova, samo četiri kuće drže više od 80 posto tržišta, ako izuzmemo Kinu koja zabranjuje strane revizore u svojim sistemskim preduzećima. Kinezi zabranjuju i većinsko vlasništvo stranaca u svojim sistemskim bankama itd. I zato Kina u 50 godina nikada nije bila u recesiji. Nikada.

Kao što sam već rekao, zapadne ekonomije i inače su išle u recesiju, a sada se već jasno vidi da će pad verovatno biti najveći posle Drugog svetskog rata. I u optimističnom scenariju, pad će biti veoma veliki.

Pored opisanog, ima još jedan aspekt na koji bih ukazao. Naime, veliki investicioni fondovi, penzijski i državni naročito, svoj ogromni kapital po strukturi uglavnom plasiraju na sledeći način: oko 60 posto novca odvoje za kupovinu akcija svuda po svetu, 20 odsto za obveznice, uglavnom državne ali ne isključivo, 15 posto u nekretnine (kad se pitate kako su cene tako visoke, to je velikim delom zato što ti fondovi i najveće banke kupuju na desetine hiljada stanova) i ostatak u berzansku robu, pre svega zlato, srebro i slično.

E sad, u ovoj krizi se pokazuje, zbog nespremnosti centralnih banka da ubacuju ogromne količine potrebnog novca za spašavanje sistema (za razliku od 2007/2008. godine) zbog toga što bi onda inflacija koja je već van kontrole bila još mnogo veća, da je broj "sigurnih" akcija koje treba kupiti veoma mali.

Jedan deo će kupiti sada naglo obezvređene akcije, pa će ta niska cena kod kupovine biti garant smanjenog rizika, ali sigurno će fondovi nastaviti da knjiže gubitke kao i u prethodnoj godini (primera radi, najveći među njima, "Blek Rok" je u prošloj godini izgubio oko 2.000 milijardi dolara!) i oklevaće da kupuju akcije.

Videli smo da i drugi deo, obveznice koje su AAA, mogu biti rizične.

Tržište nekretnina već pada, a sigurno će doći i do naglog pada. 

Odakle vreba opasnost?

Zlata po obimu trgovine ima malo da apsorbuje prethodno kreirane, ni iz čega, ogromne količine novca (na sadašnjim cenama zlata ukupna godišnja proizvodnja u svetu tržišno vredi oko 200 milijardi dolara, a samo norveški državni fond ima preko kapital od 1.000 milijardi, "Blek Rok", "Vangard", "Fideliti" i "Stejt Strit" u zbiru imaju preko 20.000 milijardi itd.).

Mala digresija. Kao i u svemu drugom u oblasti finansija, od pet najvećih banaka na svetu sve su američke, četiri najveća investiciona fonda američki, tri proceniteljske kuće američke, četiri revizorske najveće kuće američke – i baš se pitam odakle vreba opasnost. 

Ti gubici, koji će izvesno zahvatiti i zapadne penzione fondove, mogu proizvesti nesagledive društvene i političke potrese, pored onoga što će sigurno biti veoma stresno zbog duboke recesije i daljeg odmicanja ostatka sveta u pravcu razvoja.

Naše banke su likvidne i depoziti nisu ugroženi. One nemaju naročito opasnih plasmana.

Međutim, problem je u tome što su 90% u stranom vlasništvu. I kada njihove banke osnivači sa Zapada uđu u problem, dobiće nalog da čuvaju keš za slučaj da matična banka uđe u problem sa likvidnošću kako bi mogle da joj pozajme pare.

Dakle, posredni uticaj će biti u tome što će i naša privreda, zbog straha evropskih banaka pre svega, ostati bez finansijske podrške koja bi inače bila normalna da nema recesije na Zapadu.

I to će i Srbiju gurnuti u recesiju. Jedan put zato što je i kod nas novac sve skuplji, drugi put zato što novca neće biti jer banke sede na novcu i ne daju kredite, i treći put zato što je privreda Srbije nezdravo mnogo trgovinski povezana sa EU, pa kad oni odu u recesiju onda ni privreda u Srbiji nema kome da prodaje svoje robe i usluge.

U svetu će se udar osetiti utoliko što rast kineske privrede neće biti pet posto nego četiri, indijske neće biti sedam nego pet posto i tako dalje.

Zbog toga, verovati da EU, koja srlja u sopstvene ekonomske i svakovrsne druge probleme kakve nije doživela ni jedna generacija mlađa od 80 godina, ima na raspolaganju neka bitna sredstva da ucenjuje Srbiju zbog toga što brani svoje nacionalne interese, jednako je verovatno kao i da su švajcarske banke sigurne.

Ukratko, procesi gubitka moći Zapada koji traju ubrzano već više od 20 godina, sada će se još više ubrzati.

To je za nas već na srednji rok izuzetno dobro. Jer, onaj novi svet koji jača uvažava nas i nema nikakve zle namere prema nama, za razliku od Zapada.