Šta očekuje EU u neposrednoj budućnosti

Evropsku uniju će jednovremeno zadesiti niz negativnih posledica prethodnih i sadašnjih politika koje je vodila.

Najpre ću nabrojati šta ću razmatrati u ovom tekstu, a onda idemo redom.

1. Prekid odnosa sa Rusijom. Dve posledice: gubitak tržišta i problemi snabdevanja, pre svega gasom i naftom.

2. Finansijska kriza – nova.

3. Finansijska kriza od 2007/8. godine koja se očitava u inflaciji i velikim javnim dugovima.

4. Odliv stranog kapitala zbog većih kamata u SAD i Japanu.

5. Posledično, zbog svega prethodno navedenog, veće kamate i bankrotstva, što u drugom koraku znači gubitak klijenata banaka i smanjenje depozita.

6. Veliki pad vrednosti nekretnina.

7. Konkurencija kineskih proizvođača glavnim proizvođačima automobila u EU.

8. Pružanje otpora na pritisak SAD da se bitno pogoršaju odnosi sa Kinom.

9. Socijalni potresi – male plate kao subvencija vlasnicima kapitala.

10. Makroekonomske razlike ključnih privrednih sistema u evrozoni koje će se zaoštravati.

11. Dugotrajnost recesije u uslovima poraza ukrajinske vojske i očigledne promašene politike sleđenja diktata SAD, kao okvir u kome će se odvijati nove političke podele.

Prekid sa Rusijom

Tačno je da nisu sve kompanije prekinule svoje poslovanje u Rusiji, tačno je da izvesna trgovina postoji i dalje, ali je takođe tačno i da je sve to značajno manjeg obima nego pre. Svi modeli izbegavanja propisanih sankcija takođe koštaju zapadne kompanije.

Konkurencija na ruskom tržištu povećava se velikom brzinom zbog upliva novih kompanija. Ruskih i kineskih pre svih. Ukratko, kompanije sa Zapada, a ovde pre svega govorimo o onima iz EU koje i jesu bile najvažnije i najzastupljenije, u značajnoj su meri izgubile mogućnost plasmana svojih roba i usluga na jednom značajnom tržištu.

Problem je – gde sada da pronađu zamenu za to tržište?

Nema govora da to bude u SAD gde država subvencioniše svoje kompanije baš da bi ih odbranila od kompanija iz EU (prema kineskim kompanijama se primenjuju mnogo oštrije političke/administrativne mere).

U Kini je to načelno moguće, ali, pod uslovom da se tržište EU više otvori za robu i usluge iz Kine. I svakako da se napusti politika pretnji Kini po zadatku SAD.

Postoji i varijanta sa zatvaranjem tržišta EU, ali to bi značilo da kompanije iz EU dođu pod udar i SAD i Kine.

Problem nije takvog obima da bi sam po sebi srušio privredu EU, ali nije ni zanemarljivog uticaja. I za njega, na postojećim političkim pozicijama EU, nema rešenja.

Drugi deo se odnosi na prekinute lance snabdevanja i u oblasti energenata i u oblasti metalurgije, drvne industrije...

EU je umesto jeftinih energenata u dovoljnim količinama i stabilnog snabdevanja, izabrala da kupuje po mnogo skupljim cenama nedovoljne količine i to nesigurnim putevima snabdevanja.

Da li je to problem koji sam po sebi trenutno urušava privredu EU? Nije. Ali je to skup problema koji na srednji rok trajno čine proizvode EU nekonkurentnim.

Nova finansijska kriza

Ponovo se pokazuje da je bankarski sektor (skraćeni naziv za raznovrsne finansijske institucije) i dalje izvor velikih potresa u privredi EU. To što banke iz sistema koji kontroliše Evropska centralna banka (ECB) nisu bankrotirale ne znači da banke posluju kao i ranije. Svaka sada mora da rezerviše više sredstava za slučaj velikih potresa, odnosno, da smanji poslovanje sa klijentima koji nemaju najviši rejting.

Posledično, privreda će dobijati manje novca, i to u uslovima kada i inače dolazi do smanjenja količine novca u opticaju. To će značiti da će srednja i manja preduzeća biti spremna da plaćaju sve veće i veće kamate. A to jedan broj njih vodi u sigurno bankrotstvo.

Da li je sistem bitno uzdrman zbog nove krize u bakarskom sektoru? U prvom trenutku nije. Ali, da li doprinosi smanjenju privrednih aktivnosti – apsolutno da.

I sve ovo samo u najboljem scenariju da do kolapsa nekih banaka unutar evrozone uopšte ne dođe. Što je samo po sebi malo verovatno. Ako se to dogodi, onda samo zbog toga sve može da se raspadne.

Stara kriza

Nijedan od problema koji su doveli do krize 2007/8. godine nije rešen. Problemi su anestezirani velikim štampanjem para i nultim kamatnim stopama.

Posledice su inflacija i veliko povećanje dugova, naročito javnih dugova. I, naravno, nastavljanje hazarderskih plasmana od strane bankara. A što i da se ne kockaju, kada za prethodne poteze niko nije iz vrha finansija odgovarao, kad je novca bilo posle kraha kao nikad pre toga, i kada je novac bio besplatan.

Te mogućnosti su iscrpljene zbog inflacije, nagomilanih dugova i anemičnog privrednog rasta, i sada se bitno smanjuje dalje upumpavanje novca a kamate se radikalno podižu. Obe mere guraju privredu u recesiju.

Istovremeno, države više ne mogu da se zadužuju kao ranije zato što se sada za servisiranje postojećih dugova, zbog bitnog povećanja kamata na obveznice država, mora izdvajati sve više i više novca.

Država kad se zaduži, taj novac nekome prosledi (budžetskom korisniku, investira). Sada će se to smanjiti za iznos većih kamata koje sama država mora da plati pre nego što upotrebi raspoloživi deo zaduženja. Kad kamate dođu do nivoa da se po tim kamatama sigurno ide u bankrotstvo, onda će države morati znatno da povećaju poreze i da odustanu od zaduživanja.

Da li ovakva monetarna politika sama po sebi može da razori privrede EU? Ne može. Ali, da li bitno doprinosi padu privrednih aktivnosti – svakako da. Ako se neodgovorno postupa pa se dođe do ivice bankrotstva cele države, onda je moguć i privredni slom samo po ovom osnovu. A važne države EU su već u toj zoni rizika.

Uticaj SAD i Japana

Kod povećanja kamatnih stopa u svetu i rizika koji očigledno postoji u bankarstvu, prirodno se investitori povlače iz stranih jurisdikcija i pretežno plasiraju sredstva u svojim državama. To se pre svega odnosi na SAD i Japan.

To znači da će se količina novca u opticaju u EU smanjiti dodatno i zbog toga što će se investitori u značajnoj meri povući iz EU mnogo više nego što će se investitori iz EU povući iz SAD (u Japanu nisu uopšte ni značajni). Primera radi, kao podatak koji je manje poznat, investitori iz Japana su veliki investitori u Holandiji.

Da li to nagoveštava katastrofu u privredi EU? Ne. Ali, da li doprinosi pogoršanju uslova privrednih sistema u EU? Doprinosi.

Kamate i bankrotstva

Smanjenje plasmana banaka zbog straha od nestabilnosti finansijskog sistema samo po sebi znači zahtev da se na sredstva koja jesu plasirana plati veća kamata.

Kada tome dodamo prethodno povećanje kamata zbog povećanja referentnih kamatnih stopa usled pokušaja obuzdavanja inflacije, onda dolazimo da naglog povećanja kamata na tržištu. A glad za novcem je prisutna i zbog manjeg štampanja para i zbog povlačenja stranih investitora i zbog manjeg zaduživanja država. Sve to dodatno povećava kamate, ako klijent uopšte dobije kredit.

U tim uslovima dolazi do značajnog povećanja bankrotstava. Ljudi ostaju bez posla, smanjuje se dodatno kupovna moć i time domaće tržište i banke gube klijente. Bankama padaju depoziti baš kao da su klijenti napustili banku. Svi bilansi izgledaju gore nego ranije i to znači da se mora voditi restriktivna politika. A to znači još manje novca u opticaju za privredu i prihvatanje još većih kamata. I tako dok na tržištu ne ostanu samo oni koje je ili zaštitila država, ili su među najboljim na svetu. Ako država prethodno i sama nije bankortirala.

Da li će to predstavljati veliki udar na privredu EU ove godine? Neće. Ali, da li je to put u dugotrajnu recesiju samo po ovom osnovu – svakako jeste.

Nekretnine, automobili i pritisak SAD da EU ne sarađuje sa Kinom

Posebni događaji koji se sa sigurnošću mogu predvideti jesu pad vrednosti nekretnina i nova konkurencija na tržištu automobila EU. Ovog puta ne iz Japana i Južne Koreje, nego iz Kine. Kao i pritisak SAD da EU pokvari privrednu saradnju sa Kinom.

Građevinski sektor je prezadužen, rokovi dospeća kredita su blizu i masovna bankrotstva su neminovna. Pored uticaja samih bankrotstava, dodatni problem je u tome što će u bilansima banaka sve one knjigovodstveno stajati mnogo gore nego danas zbog pada imovine koju prikazuju (pošto su banke ujedno i veliki vlasnici nekretnina), zbog pada vrednosti obezbeđenja (hipotekarni krediti) i zbog lošijih izgleda za naplatu kredita.

To može bitno da poremeti ceo privredni sistem EU, da se prelije na finansijski sektor i dovede do značajnih socijalnih potresa.

Drugi udar su električni automobili koje proizvode kineske kompanije. One imaju najbolji odnos cene i kvaliteta. Dva primera: u Španiji je 2021. prodato kineskih električnih automobila za oko 70 miliona evra, a već u 2022. za neverovatnih skoro 1,9 milijardi evra. U samoj Kini, "Tesla" zbog konkurencije prodaje svoje modele po prosečno 14 posto nižoj ceni nego na drugim tržištima.

Veliki motor evropske privrede, što automobilska industrija jeste, imaće bitno smanjene plasmane u godinama koje dolaze. I na samom tržištu EU, i u Kini.

Ali bez oslonca na tržište Kine EU odmah ide u masovna bankrotstva. A baš ih u tom pravcu guraju SAD. Pravo na liticu. Ogroman politički otpor je potreban da bi se to izbeglo, i to od istih političara koji su pristali da pucaju sebi u obe noge prekidajući odnose sa Rusijom.

To donosi još jedan niz nevolja za privrede EU.

Inflacija

Za vlasnika kapitala inflacija je izvor zarade. Kada se kaže "cene rastu", to znači da je vlasnik kompanije podigao cene. Kada istovremeno ne podigne i plate, onda on tu svu razliku između većih cena/inflacije i istih plata uzima za sebe. Ne znači da je to profit, mora da plati veće cene itd., ali uzima za sebe i odatle pokušava da nadoknadi svoj profit koji mu je ugrožen iz drugih razloga.

Države su zainteresovane da tako i bude pošto kompanije trpe zbog pogrešne politike koju sprovode donosioci odluka, koji to opet čine onako kako im diktira globalistički imperijalni sistem.

Zaposlenima predstavnici države objašnjavaju da se strpe i da će uskoro biti bolje, znajući da tako pare ostavljaju kapitalistima u nadi da će im oni duže tolerisati vođenje politike u korist potpuno otuđenih finansijskih centara moći globalističkog imperijalizma. Vrlo mali broj najmoćnijih iz privrede EU spada u taj krug koji donosi odluke na svetskom nivou.

U nekom trenutku zaposleni kažu: ne. I traže povećanje plata. Naravno da je odgovor da je "to nemoguće". I onda im se nude povećanja mnogo manjeg obima nego što je inflacija, ili isto koliko je sada inflacija, ali veoma zakasnilo i bez uračunavanja buduće inflacije.

Sve to izaziva socijalne potrese koji odvlače ogromnu energiju društva, koje i bez toga teško da se može izvući iz duboke ekonomske krize. Zaposleni, i kad dobiju povišicu, ali naravno nedovoljnu, ostaju razočarani u sistem, koji opet od njih očekuje povećano angažovanje bez ikakvog opravdanja.

I sve to dodatno produbljuje krizu.

Razlike u EU

EU pritom ima dodatni problem u međunarodnoj ekonomskoj utakmici stoga što to nije jedna država. Među članicama ima bitnih razlika. U evrozoni je monetarna politika jedinstvena, ali fiskalna nije u meri u kojoj to konkurencija drugih privreda u svetu zahteva.

Sama monetarna politika ne daje dobre rezultate zato što se iste mere primenjuju na bitno različite privredne strukture država članica. I onda, osim Nemačke do izvesne mere, niko drugi nije zadovoljan.

Ovde ću navesti samo nekoliko bitnih razlika između makroekonomskog okvira Francuske i Nemačke.

Javni dug Francuske je oko 120 posto u odnosu na BDP, a Nemačke oko 62 odsto. Privatni dug Nemačke je oko 103 odsto, a Francuske oko 145 posto. Nezaposlenost je u Nemačkoj oko tri odsto, a u Francuskoj više od sedam.

Obratite pažnju, to je sada aktuelno, u Francuskoj su penzionisane generacije starije od 62 godine, a u Nemačkoj rade sve do 67. godine. Dakle, u Francuskoj je oslobođeno penzionisanjem radnih mesta za pet generacija zaposlenih više nego u Nemačkoj, i opet oni imaju duplo više nezaposlenih nego u Nemačkoj. To je indikator dubokih razlika u konkurentnosti privreda.

Francuska stalno ima previše veliki budžetski deficit, Nemačka je to odavno izbalansirala. Francuska je uvozno orijentisana privreda, Nemačka izvozno.

U uslovima krize prirodno se povećavaju zahtevi Nemačke da svi žrtvuju svoj standard da bi se ujednačili sa njenom politikom, a svi drugi prirodno povećavaju otpore takvim zahtevima pošto oni to i u uslovima kada nije kriza nisu u stanju zbog jedinstvenog tržišta koje je favorizovalo kompanije iz Nemačke i monetarne politike koja je to isto uradila. A kamoli u kriznim situacijama kada je pritisak građana na političare i inače veliki.

Samo ove razlike čine gotovo nemogućim dalji razvoj privrednih sistema u EU, a svaki pokušaj njihovog ujednačavanja bitno destabilizuje ceo sistem. Kada tome dodamo korišćenje finansijskih poluga Evropske komisije u čisto ideološke svrhe zabranom korišćenja pojedinim državama već opredeljenih sredstava, dobijamo ovu količinu nezadovoljstva u EU koju vidimo. I to na početku ozbiljnih problema kojima se kraj ne vidi.

Kriza u vreme krize

Do sada je čitalac razumeo da imam određene rezerve prema bilo kakvoj sposobnosti EU da izbegne recesiju i to u višegodišnjem trajanju. Da li će sve preći i u depresiju, ili će se u kratkim periodima pomaljati zubato sunce samo da bi opet sledilo nevreme, to ostaje da se vidi.

Politički, glavni udari ekonomskog pada, pada životnog standarda građana EU, ugrožavanja penzionih fondova, gubitak perspektive, odvijaće se u uslovima u kojima je Rusija vojno pobedila u Ukrajini. U uslovima u kojima se pokazalo da su svi potezi slepog sleđenja politike SAD bili pogubni. Da su nacionalna i klasna pitanja daleko važnija od džender i zelenih agendi.

Spoj tih sila izazvaće do sada neviđeni bunt u EU, najveći posle Drugog svetskog rata. Pre svega socijalni, ali i kulturološko/ideološki, koji će dovesti u pitanje sve postojeće političke sisteme i partije u grozničavom traženju izlaza. Uz asistiranje SAD da se izlaz nikada ne nađe i uz izvesno značajno povećanje prelivanja bogatstva iz EU ka SAD (što se već najočitije događa kroz gas i naftu).

Ishod se za sada ne može prognozirati, osim da će EU, ako opstane, trajno izgubiti značaj u novim svetskim odnosima.