Kolonijalna terapija za krvotok srpske privrede
Srpsko finansijsko tržište je u rukama stranih banaka. Oko 90 posto. To znači da oni kontrolišu i lavovski deo para građana i privrede u Srbiji. I onda oni odlučuju kome će davati kredite i po kojim kamatama. Naravno da neće davati za projekte koji konkurišu njihovim kompanijama, a kad nešto i daju, to će biti opterećeno visokim kamatama
Jasno je da govorim o novcu. Ono što je krv u sistemu krvnih sudova u ljudskom organizmu, to je novac u privrednim tokovima. I naravno, posledično, u kućnim budžetima.
Problem je u tome što, kada nešto nije u redu sa čovekom, njega leči lekar koji hoće da mu pomogne. Za razliku od toga, u slučaju Srbije (i svih drugih neokolonijalizovanih država) terapiju propisuje, i njenu primenu zahteva, kolonizator – sa ciljem da nam nikada ne bude bolje.
Kako izgleda kolonijalna terapija je tema ovog teksta.
Osnovni cilj je da se postavi okvir – ram za državu koja se kolonijalizuje, tako da trajno obezbedi interese kolonizatora. U brojnim oblastima (sada analiziramo samo jednu od njih). A kada se to nametne, onda građani mogu do mile volje da biraju vlade, rezultat će uvek biti suštinski isti. U zadatom kolonijalnom okviru.
Šest je osnovnih mera koje Zapad propisuje kada je reč o novcu.
1. Kolonizovana država obavezno drži svoje devizne rezerve u zapadnim bankama. Na taj način se onemogućava razvojno korišćenje tog potencijala kolonije. U našem slučaju je to oko 14 milijardi evra (kada nivo ukupnih rezervi smanjimo za iznos u zlatu, obaveznih rezervi poslovnih banaka i za tekuću likvidnost platnog bilansa). Za privredu čiji je BDP oko 70 milijardi evra, to je ogromno isisavanje "krvi" iz privrednog sistema.
2. Kolonizovana država ne sme da koristi svoju monetarnu politiku za razvoj privrede i smanjenje nezaposlenosti. Ukratko, nama je zabranjeno ono što je Evropskoj centralnoj banci (ECB) i svim drugim vodećim centralnim bankama na Zapadu dozvoljeno, i što one obilno i koriste kako bi u njihovim privrednim sistemima bilo dovoljno novca.
Naravno, ne treba to zloupotrebljavati kako oni čine, ali produktivno korišćenje bi nam omogućilo investicije na nivou jedne do dve milijarde evra godišnje. Toga nema, a kod zapadne konkurencije ima. Naš privredni sistem je već i samo po tom osnovu "malokrvan". I onda se privreda, naravno, ponaša kao i čovek koji je malokrvan, a radi težak posao. Povija se ka zemlji.
3. Finansijsko tržište je u rukama stranih banaka. Oko 90 posto. To znači da oni kontrolišu i lavovski deo para građana i privrede u Srbiji. Naše pare, i državne i privatne su kod njih. I onda oni odlučuju kome će davati kredite i po kojim kamatama. Naravno da neće davati za projekte koji konkurišu njihovim kompanijama, a kad nešto i daju, to će biti opterećeno visokim kamatama. Preduzetnicima i malim preduzećima neće uopšte davati. Uglavnom posluju sa građanima.
4. Zbog navodnog rizika ne daju pare privredi. A rizika za njih uopšte nema zato što sede na našim teško zarađenim parama.
Ukratko, što zbog kamata, što zbog odbijanja da se odobravaju krediti, privreda ostaje bez novca za razvoj.
5. Faktički fiksni kurs dinara dovodi do toga da preduzeće koje je izvozno orijentisano mora da propadne. Samo ova mera smanjuje mogući rast BDP-a Srbije za skoro trećinu. Zbog inflacije troškovi preduzeća rastu, a inostrana cena proizvoda je određena svetskim tržištem. Kako troškovi rastu znatno brže od svetske cene, to izvoznik iz dobijene naplate sve više odvaja za podmirenje svojih proizvodnih troškova, sve dok ne ostane bez profita uopšte. Taj manjak raspoloživih para usmerava ga da grozničavo pristaje na sve veće i veće kamate prilikom zaduživanja kod banaka, što ga kao spiralu sve ukupno vodi u bankrotstvo.
Ko izvozi? Stranci. Zato što su dobili zemljište i infrastrukturu besplatno, subvencije za plate zaposlenima iz našeg budžeta, a kredite dobijaju direktno od svojih banaka iz inostranstva po znatno manjim kamatama. Uz to, iste proizvode na našem tržištu prodaju znatno skuplje, jer su praktično u monopolskom položaju u Srbiji. Dobijaju i najpovoljnije cene struje i gasa. Prete da će otići ako plate porastu, pa imaju veoma kvalifikovanu a jeftinu radnu snagu.
Sve što se odvaja za strane investitore direktno smanjuje količinu novca za domaću privredu. Ostavlja se u "krvotoku" samo toliko da pacijent baš ne umre.
6. Podstiče se korupcija. Korupcija za kolonizatora znači da će nešto kupiti ispod cene, odnosno da će dati kredite sa velikim kamatama koji će biti neracionalno korišćeni. Ako ne bi bilo korupcije, onda bi se dobrim investiranjem od strane države nešto i moglo popraviti. Ali sa korupcijom koja za investiciju troši duplo više para nego što je stvarno potrebno, pa na taj ceo iznos plaća veliku kamatu, nema bojazni da će se kolonija izbaviti. Obrnuto, tako se kolonija zakucava u dužničko ropstvo.
Na sve to i inflacija, delom i kao rezultat diktata MMF-a da se moraju povećati cene struje i gasa. Inflacija siromaši građane i tera neokolonijalnu vladu da se još više zadužuje kako bi delila nezarađene pare. I tako se dužnički krug koji vodi u bankrotstvo zatvara.
Svemu navedenom treba još dodati i naglo obaranje carina odmah, još pre više od 20 godina, čime je naša privreda, tek izašla iz ratova i sankcija, bila izložena neprimerenoj konkurenciji, kao i privatizaciju u kojoj su stranci pokupovali gotovo sve što je svoju profitabilnost zasnivalo, pre svega, na tržištu Srbije.
Iskreno verujem da za sve ovo ima leka. A onda i za još mnogo toga drugog.
