Dva večita pitanja u politici
Rezultat glasanja o rezoluciji o navodnom genocidu u Srebrenici predstavljao je uspeh za Srbiju. U datim okolnostima, na nivou maksimalno mogućeg. I to je putokaz na temu "šta da se radi" – da se boriš. Da se Srbija snažno osloni na Rusiju i Kinu u odbrani svojih nacionalnih interesa. Ali ne samo državnih, nego i ekonomskih
Smisao politike je da kreira stvarnost. Da bi to mogla, neophodno je da ima solidan uvid u kom pravcu idu glavni tokovi razvoja u svetu. Iz rečenog, zbog velike složenosti svetskih tokova, jasno je da u politici često dolazi do grešaka. I onda se u svim društvima postavljaju dva večita pitanja: "Ko je kriv" i "Šta da se radi"?
Srbija se gotovo bez ostatka iscrpljuje u dokazivanjima ko je kriv, a cilj ovog teksta je da preusmeri razmišljanja na to šta da se radi.
Tekst je namerno pojednostavljen izbacivanjem iz analize upliva stranih obaveštajnih službi na politički život u Srbiji, ne zato što ga nema – naprotiv, nedopustivo je mnogo prisutan – nego da bih jasnije ukazao na nedostatak kreativnog razmišljanja, sve i kada bi svi akteri postupali u dobroj nameri.
Ali pre toga, samo jedna rečenica oko toga ko je kriv. Kriv je Zapad koji nam otima KiM, suštinski otima Srpsku, drži nas u kolonijalnom ekonomskom položaju, zahteva sankcije Rusiji, uvodi rodnu ideologiju... Pa tek posle toga su krivi naši političari na najvišim državnim funkcijama koji povlače pogrešne poteze, ili uopšte ne povlače nikakve odgovarajuće poteze. Taj redosled nikada ne sme da se ispusti iz vida.
Glasanje u Generalnoj skupštini UN
Rezultat glasanja o rezoluciji o navodnom genocidu u Srebrenici predstavljao je uspeh za Srbiju. U datim okolnostima, na nivou maksimalno mogućeg. I to je putokaz na temu "šta da se radi" – da se boriš. Da se Srbija snažno osloni na Rusiju i Kinu u odbrani svojih nacionalnih interesa. Ali ne samo državnih, nego i ekonomskih.
Potpuno je pogrešno nakon glasanja odustati od borbe. Neprihvatljivo je dalje uvažavanje ekonomskih interesa Italije u Srbiji, a odmah smo potpisali sa njima nove sporazume. Nedopustivo je dalje uvažavanje interesa SAD, a zaključili smo ugovor za Generalštab, nedopustivo je održati na snazi ugovore sa Francuskom i u pogledu aviona "rafal" i u pogledu učešća francuskih kompanija u izgradnji metroa u Beogradu. A prema nemačkim kompanijama treba osmisliti paket ekonomskih mera kojima se te kompanije isključuju iz bilo kakve subvencije države Srbije i bilo kakvog dogovaranja novih poslova.
Zapad mora da oseti da to što nam rade ima cenu. Ima cenu u ekonomskom smislu, a ima cenu i u geostrateškom smislu našeg potpunog okretanja ka Rusiji i Kini, ako nastave da rade na našoj kolonizaciji.
KiM u NATO
Umesto jadikovki na temu kako je došlo do toga da NATO uključuje tzv. Kosovo u svoje strukture, Srbija treba odmah da uvede kontramere.
Pre svega, prekid svih odnosa Srbije i NATO, osim na nivou "oficira za vezu" zbog značaja NATO u komandnom lancu KFOR-a na KiM.
Odmah pristupiti vraćanju organizacije naše vojske na model koji smo imali 1999. godine, koji je pokazao nadmoć nad NATO standardima.
Izvršiti sve potrebne narudžbine za modernizaciju vojske od Rusije i Kine (već kako stručnjaci misle da je najbolje).
U Košutnjaku je spomenik koji su branicima Beograda 1915. podigli Nemci. Kada te neprijatelj poštuje? Kada se boriš za slobodu. Samo ovakvim merama bi Srbija zadobila poštovanje i neprijatelja i još veću podršku prijatelja. Kada si principijelan, onda imaš prijatelje i u politici. Stav da su "sve interesi" je tačan kada je reč o kolonijalnim silama, a ne kada se radi o borcima za slobodu. Na toj strani i te kako ima prijateljstva.
Pregovori sa Prištinom
Pregovori sa predstavnicima manjinske zajednice se nikada ne prekidaju. Zato što je prekid mogućnosti političkog rešenja spora međunarodno priznat razlog za prihvatanje prava na samoopredeljenje, odnosno secesiju.
Kada stvari u tim pregovorima ne idu kako bi trebalo, a slažem se da je reč o brojnim greškama naše strane, onda se urade dve stvari: spusti se nivo pregovarača i značajno se pojača jasnoća i čvrstina stava u pogledu toga šta Srbija zahteva u tim pregovorima kao svoje crvene linije za postizanje trajnog sporazuma sa Albancima.
Dakle, na prvom sledećem sastanku predstavnici Srbije treba da ultimativno iznesu stav da Srbija traži da se u konačnom sporazumu nađu sledeće nadležnosti države Srbije na teritoriji KiM: vojska, spoljni poslovi, monetarna politika i kontrola funkcionisanja zajedničkog tržišta.
Istovremeno, Vlada Srbije mora da preduzme niz dodatnih mera za ostvarenje ekonomske samoodrživosti Srba na KiM. I drugi paket mera kojima smanjuje izloženost našeg privrednog sistema retorzivnim merama sa Zapada.
Sve navedeno je samo primera radi. To su centralne teme o kojima treba da se razgovara na političkoj i znatno široj javnoj sceni u Srbiji. Legitimno je i korisno ukazati i na to ko je kriv za greške, ali ako se tu i stane, onda Zapad pobeđuje sigurno.
I za kraj, pošto se može pretpostaviti da će se horski ponavljati kako Srbija "zbog svoje geografije" i slično mora da se dodvorava Zapadu, odmah da kažem da to nije tačno. Upravo razumevanje glavnih tokova razvoja sveta nam 100% pokazuje da ne postoji jedna jedina tehnologija, kompanija, finansijska podrška, koju povlačenjem zapadnih subjekata ne bismo mogli da nadoknadimo trenutnim dogovorom, bilo sa Rusijom, bilo sa Kinom, bilo sa drugim državama koje dele uverenje o neophodnosti novog pravednijeg sveta.
Danas, 2024. godine, Zapad više uopšte nije potreban za razvoj sveta. Naprotiv, on je prepreka. A kod nas direktno kolonizator i neko ko nam otima državu. I to ne jednu nego dve države.
