Jedno od mogućih značenja reči "veliki" u Trampovom planu da "Ameriku ponovo učini velikom"

Nova pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD probudila je, ponovo, kod mnogih nadu da će doći do bitnih promena u spoljnoj politici ove zemlje, i da će "činjenje Amerike ponovo velikom" iz ponovljenog Trampovog predizbornog slogana uključiti odustajanje od imperijalne politike, od nasilničkog i ugnjetavačkog ponašanja svetskog policajca zbog koga decenijama i decenijama pate veliki delovi čovečanstva, posebno onaj slabiji i siromašniji deo sveta, a čiju smo okrutnost i mi na svojoj koži osećali tokom poslednje tri i po decenije i još uvek je osećamo.

Jednako su, s druge strane, brojni oni koji smatraju da su nasilje i ekspanzionizam sastavni deo američkog (a i šire zapadnog) civilizacijskog koda i da ne postoji personalna ili sistemska promena u SAD koja bi mogla da otkloni inherentnu surovost američke spoljne politike.

A pre sada skoro već tri godine, izbijanje rata u Donbasu podsetilo je mnoge na reči upozorenja Džordža Kenana, tvorca američke hladnoratovske "strategije obuzdavanja" Sovjetskog Saveza, koji je najpre 5. februara 1997. godine u Njujork tajmsu izneo mišljenje da bi "proširenje NATO-a... bilo najsudbonosnija greška američke politike u čitavoj posthladnoratovskoj eri", da bi u intervjuu za isti list od 2. maja 1998. godine rekao:

"Mislim da je to početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno reagovati prilično nepovoljno i da će to uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo nikakvog razloga za ovo. Niko nikome nije pretio. Ova ekspanzija bi učinila da se očevi osnivači ove zemlje (SAD, B.M.R.) prevrnu u grobovima."

Ove Kenanove reči i pozivanje na očeve američke države i američke nacije, podsećaju nas na savete, uputstva i upozorenja koje su ti značajni američki političari uputili kako svojim savremenicima tako i budućim pokolenjima, o tome kakvu bi spoljni politiku SAD trebalo da vode, tj. kako bi zemlja koju su gradili trebalo da se odnosi prema ostatku čovečanstva. Na žalost, njihovi naslednici na čelu američke države prenebregli su te savete i već odavno postupaju na potpuno suprotan način. Prema nedavnoj izjavi ekonomiste Džefrija Saksa na Atinskom demokratskom forumu, čiji ga je moderator cenzurisao i oduzeo mu reč, "najnasilnija zemlja u svetu od 1950. godine bile su Sjedinjene Države", ali se mnogi, posebno stanovnici Latinske Amerike, ne bi baš složili sa tim da su SAD postale svetski lider u nasilništvu tek polovinom dvadesetog veka, budući da su tu čudovišnu stranu američke politike  počeli da osećaju više od čitavog veka ranije.

U svakom slučaju, poslednjih decenija, posebno nakon okončanja "hladnog rata", spoljnopolitičke odluke i postupci SAD su zaista takvi da bi utemeljivači i učvršćivači te države i nacije zaista imali više nego mnogo razloga i osnova za prevrtanje u grobu.

Navešću ovde samo neke od saveta i uputstava najvećih američkih političara svojim sunarodnicima.

U svom Oproštajnom govoru (Farewell Address) američkoj naciji iz 1796. godine, Džordž Vašington, otac američke države, uputio je svojim sunarodnicima između ostalog i sledeću želju i pouku:

"Gajite poverenje i pravdu prema svim narodima; negujte mir i harmoniju sa svima; religija i moral nalažu ovakvo ponašanje, pa da li je moguće da i dobra politika to jednako ne nalaže? Biće dostojno jedne slobodne, prosvećene i u ne tako dalekoj budućnosti velike nacije da pruži čovečanstvu velikodušan i nesvakidašnji primer naroda uvek vođenog uzvišenom pravdom i milosrđem. Ko uopšte može da posumnja u to da gubitak nekih privremenih koristi usled takvog postupanja ne bi tokom vremena bio bogato nadomešten njegovim plodovima? Može li biti da Proviđenje nije povezalo trajnu sreću jednog naroda sa njegovom vrlinom? Sva ona osećanja koja oplemenjuju ljudsku prirodu preporučuju da se pokuša. Pa da li, avaj, njena grešnost to čine nemogućim?"

A Tomas Džeferson, treći po redu predsednik Sjedinjenih Američkih Država, poručivao je da postoji samo jedan sistem etičkih normi koje se primenjuju i na ljude i na nacije, odnosno države: "Imam samo jedan moralni sistem i za ljude i za nacije – biti zahvalan, biti veran svim obavezama u svim okolnostima, biti otvoren i velikodušan, čime se čak na duge staze unapređuju interesi i jednih i drugih."

Državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džon Kvinsi Adams je 1821. godine na sledeći način govorio o svetskoj misiji SAD:

"Gde god bude razvijena zastava slobode i nezavisnosti, tamo će biti i srce Amerike, njen blagoslov i njene molitve. Ali ona neće ići u svet u poteru za nemanima koje treba uništiti. Ona iskreno svima želi slobodu i nezavisnost, ali se bori samo za sopstvenu i samo nju brani."

Vudro Vilson, predsednik Sjedinjenih Američkih Država iz vremena Prvog svetskog rata, sa ogromnim zaslugama za posleratno ustrojstvo sveta, uključujući i oslobođenje naše braće od austrougarskog ropstva, u svojim govorima je o svojim sunarodnicima govorio kao o miroljubivom narodu, koji slobodu i ljudska prava voli više od bilo čega drugog, opisujući na sledeći način svoje viđenje američke uloge u svetu:

"Mi hoćemo da proživimo svoje živote onako kako mi nameravamo., ali i da dopustimo i drugima da žive. Mi smo u stvari iskreni prijatelji svim zemljama u svetu stoga što nijednu od njih ne ugrožavamo, ne žudimo ni za čijim posedima i ne želimo nikoga da uništimo."

A predsednik Sjedinjenih Američkih Država iz doba Drugog svetskog rata, Frenklin Delano Ruzvelt se, na Dan zahvalnosti 1941. godine, u obraćanju američkoj naciji u po čovečanstvo teškim vremenima, založio za slične vrednosti sledećim rečima:

"Mi nismo izgubili veru u duhovno dostojanstvo čoveka, našu ponositu uverenost u pravo svih naroda da žive svoje živote u slobodi i ravnopravnosti. Na današnji dan koji je za to određen, mislimo u našim domovima i u našim svetilištima o Božijoj dobroti i iskazujući zahvalnost molimo se za brz kraj sukoba i uspostavljanje trajne slobode, bratstva i pravde na zemlji."  

Eto, tako su govorili veliki američki političari i državnici, oni koji su učinili da Sjedinjene Američke Države postanu moćna država, a Amerikanci  snažna i velika nacija, sanjajući svaki da će njihova zemlja postati čitavom čovečanstvu svetionik slobode, pravde, humanosti, mira i demokratije.

Nijedan od tih očeva američke nacije i tvoraca američke veličine svakako nije mogao ni sanjati da će jednog dana ambasade njihove zemlje svuda u svetu bez izuzetka biti opasane bedemima od betonskih blokova, čeličnim stubovima i ogradama i kordonima policajaca, zaštitnika od moguće osvete zbog terora koji Sjedinjene Američke Države sprovode nad narodima širom planete.

Nisu mogli da sanjaju o tome da će njihova zemlja postati toliko omražena zaslugom sopstvenih političara. Jer nisu mogli da pretpostave da je moguće da će na njihova mesta jednog dana doći ljudi tako niskih moralnih kvaliteta kakvi su Bil i Hilari Klinton, Madlen Olbrajt, Džo Bajden i slični.

Da li će Sjedinjene Američke Države pod Trampom, počev od Trampa i zahvaljujući Trampu uspeti da svoju spoljnu politiku oboje humanom i pacifističkom bojom kojom su bile obojene navedene reči očeva američke nacije? Teško. Ali lepo je čuti i pročitati da je neko važan i uticajan u SAD imao takve snove, ili makar tvrdio da ih ima.