Jedno gorko sećanje na oca Dore Bakojani
Bilo mi je jasno. Stari lisac Konstantin Micotakis je ponudio mnogo više od onoga čemu smo se nadali. Ne samo svoje lično zalaganje prijateljskim kanalima, već državnu akciju. Time nam je potpuno zapušio usta. Ali to više od očekivanog je ponudio sa sasvim neodređenim vremenom pokretanja takve akcije, što mi je više nego očigledno ukazivalo na to da je to vreme: "nikad"
Srpsku javnost potresla je činjenica da su, inače politički prilično očekivano a pravno potpuno neosnovano, Komitet za politička pitanja i demokratiju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, a potom i sama PS SE, preporučili da Kosovo bude pozvano da postane član Saveta Evrope. To je učinjeno na osnovu izveštaja grčke članice Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Teodore Dore Bakojani.
One osetljivije i sklonije da veruju u snagu tradicionalnih prijateljstava među narodima (ovu sklonost imam i ja, ali i svest da se prijateljski odnos ne može očekivati od svakog pripadnika prijateljske nacije, posebno ako taj pripadnik ima politiku duboko u svojim genima) posebno je pogodilo to što je autorka tog, za nas razočaravajućeg izveštaja – Grkinja.
Ime Dore Bakojani imali smo prilike da relativno često čujemo, mada su mnogi to zaboravili, između 2006. i 2009. godine, kada je vršila funkciju ministra spoljnih poslova Grčke. Nešto je manje poznato da je pre toga ona bila, od 2002. do 2006. godine, gradonačelnica Atine, a gotovo se niko ne seća činjenice da je u periodu nešto kraćem od godinu dana, između 1992. i 1993. godine, kao tridesetosmogodišnjakinja (rođena je 1954. godine) bila ministarka kulture Grčke (na kom mestu je nasledila čuvenu Melinu Merkuri).
Ono što, iznenađujuće, naši mediji uopšte ne pominju je činjenica (koja inače u velikoj meri objašnjava poreklo više nego bogate političke karijere ove Grkinje) da je Dora Bakojani ćerka Konstantinosa Micotakisa, jednog od najuticajnijih političara u novijoj istoriji Grčke, negdašnjeg ministra u više resora i premijera Grčke (od 11. aprila 1990. do 13. oktobra 1993. godine), kao i predsednika i kasnije i počasnog predsednika Nove demokratije, jedne od dve najuticajnije partije u Grčkoj. Brat Dore Bakojani je sadašnji premijer Grčke Kirijakos Micotakis, a njen sin Kostas Bakojanis je od 2019. do 2023. bio gradonačelnik Atine.
Konstantinos (Konstantin) Micotakis je nama ostao u sećanju kao prijateljski nastrojen političar, koji je ulagao napore za postizanje mira na ovom području. Posebno je bila zapažena njegova uloga u nastojanju da se usvoji Vens-Ovenov plan za Bosnu i Hercegovinu, zbog čega je 5. maja 1993. godine, kao premijer Grčke, boravio na Palama da bi, zajedno sa predsednikom SRJ Dobricom Ćosićem, predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem i predsednikom Crne Gore Momirom Bulatovićem pokušao da utiče na poslanike Narodne skupštine Republike Srpske da prihvate taj plan (koji, doduše, po mnogo čemu nije bio povoljan za Srbe, ali bi da je prihvaćen doneo mir i kantonizaciju BiH sličnu onoj koju je predviđao predratni Kutiljerov plan, koji su srpska i hrvatska strana prihvatile, ali ga je Alija Izetbegović, nakon prvobitnog prihvatanja, na sugestiju američkog ambasadora Cimermana, odbacio).
Središnji element
Moja malenkost je imala priliku da se dva puta sretne i razgovara sa Konstantinom Micotakisom, najpre u oktobru 2004. a zatim u rano proleće 2005. godine, oba puta u Atini, u prostorijama koje je Micotakis koristio u svojstvu počasnog predsednika Nove demokratije. Takođe smo jednom imali i telefonski razgovor negde u novembru 2005. godine.
U to vreme bio sam jedan od tri pravna saradnika (Legal Associate) predsednika Slobodana Miloševića u Hagu. To je bio momenat kada je počeo deo suđenja kada se izvode dokazi odbrane i na listi svedoka odbrane nalazili su se Konstantin Micotakis i Karolos Papuljas, takođe istaknuti grčki političar (inače pripadnik levičarskog Pasoka), koji je tokom trajanja jugoslovenske krize u jednom periodu bio ministar spoljnih poslova Grčke (od 1993. do 1996. godine). Papuljas je, pre mojih navedenih susreta sa Micotakisom, već bio u poseti predsedniku Miloševiću u Pritvorskoj jedinici UN u Ševeningenu, radi dogovora o budućem svedočenju u skladu sa anglosaksonskom praksom (tzv. proofing).
Predsednik Milošević mi je jednog dana, početkom oktobra 2004. godine, rekao da je imao telefonski razgovor sa Konstantinom Micotakisom, da mu je ovaj potvrdio da će da svedoči, ali, kako je Micotakis veoma blizak sa Džordžom Bušem starijim, ocem u tom trenutku aktuelnog predsednika SAD, da su pričali i o mogućnosti da se izvrši neki politički uticaj u prilog poboljšanja položaja predsednika Miloševića i da je Micotakis obećao da će se zauzeti u tom pravcu.
Naravno, i predsedniku Miloševiću i meni je bilo jasno da je ukupno stanje loše, da je "suđenje" njemu bilo središnji element i, može se reći, smisao tog u tom trenutku zahuktalog institucionalnog mehanizma u koji je uložen veliki novac i angažovano mnogo ljudi. Ipak, radilo se o političkom sudu, stvorenom i ustrojenom na inicijativu i u skladu sa zahtevima SAD, pa smo računali da je, ako već Micotakis nudi svoju uslugu, možda moguće da se uticajem na državni vrh SAD stvari ipak u nekoj meri promene nabolje. Kako o svemu nije bilo moguće da se razgovara telefonom, predsednik Milošević mi je rekao da odem u Atinu, da bih detaljnije popričao sa Micotakisom. Na kraju razgovora, predsednik Milošević mi je rekao: "Micotakis je naš veliki prijatelj!"
Osećaj izveštačenosti
Odmah po dolasku u Atinu otišao sam u prostorije počasnog predsednika Nove demokratije, koje su se nalazile u neposrednoj blizini Predsedničke palate. Dočekali su me Micotakis, neobično visok i za osamdesetšestogodišnjaka iznenađujuće vitalan čovek, i jedna starija gospođa koju mi je predstavio kao svoju višedecenijsku saradnicu. Oboje su bili više nego ljubazni i posebno su se detaljno raspitivali o tome kako je predsednik Milošević i kakvi su mu uslovi i tretman u pritvoru. Ipak, imao sam osećaj neke izveštačenosti u tom nastupu. Ono što mi se posebno nije svidelo je to što je Micotakis, potvrdivši da hoće da svedoči, rekao da smatra da bi on i Papuljas (koji je već iskazao spremnost da svedoči među prvim svedocima odbrane, zbog čega je i dolazio u Hag) trebalo da svedoče na kraju suđenja. Činilo mi se da je to odlaganje, koje je bilo u suprotnosti sa našom strategijom da strane svedoke sa posebnom političkom težinom (poput Rusa Primakova, Ivašova itd.) izvedemo što pre, bilo motivisano željom da uopšte ne svedoči (što je na kraju i bio slučaj).
Što se tiče onog političkog dela priče, najpre mi je potvrdio da je dugogodišnji prijatelj Džordža Buša starijeg, do čega je očigledno veoma držao, jer su mu se na centralnom mestu u kancelariji nalazile dve fotografije: jedna, na kojoj je sa Bušom, i druga, na kojoj je sa vaseljenskim patrijarhom.
Kako su se bližili američki izbori, na kojima je Džordž Buš mlađi bio kandidat za drugi predsednički mandat, Micotakis mi je rekao da moramo da sačekamo, jer sve zavisi od rezultata tih izbora. Ako slučajno Buš izgubi od demokratskog protivkandidata Kerija, tu nekih šansi ne bi bilo za bilo kakav pozitivni pomak, jer bi povratak demokrata na vlast značio i povratak u vrh vlasti istih onih ljudi koji su vodili antisrpsku politiku devedesetih i koji su stvorili Haški tribunal kao sredstvo za naknadno "pravosudno pokrivanje" i pravdanje svojih postupaka iz tog vremena. U slučaju pobede Buša, koji nije imao navedeno opterećenje, moglo bi se računati na eventualno poboljšanje odnosa i olakšanje položaja predsednika Miloševića, posebno uz oslonac na staro prijateljstvo Buša starijeg i Micotakisa. Iznevši mi to stanje stvari, koje mi je i inače bilo poznato, Micotakis mi je predložio da u slučaju Bušove pobede dođem ponovo kod njega u Atinu, negde nakon predsedničke reinauguracije, a u međuvremenu da mu pošaljem detaljan prikaz dotadašnjeg toka suđenja, da bi on bio dovoljno informisan.
I u pogledu ove teme imao sam neki loš utisak – utisak da je objektivno postojeća potreba da se sačeka na rezultate američkih izbora bila nešto što je odgovaralo Micotakisu, za čiju iskazanu nameru da pomogne mi se činilo da nije iskrena.
(Ne)očekivano
Po povratku u Hag obavestio sam predsednika Miloševića o svemu što mi je Micotakis rekao, sem o svom negativnom osećaju i sumnji, najpre zato što nisam bio siguran da li je moj osećaj ispravan, a zatim i da ne bih tek tako razočarao predsednika. Uz sve druge aktivnosti na pripremi odbrane predsednika Miloševića, zbog kojih često po celu noć nisam spavao, tokom narednih mesec dana sam spremao traženi prikaz suđenja koji mi je Micotakis tražio.
Džordž Buš mlađi je ponovo pobedio na izborima, prošla je inauguracija i negde krajem zime 2005. predsednik Milošević mi je rekao da odem ponovo kod Micotakisa. Delegaciju je pojačao sa još dva člana: akademikom Kostom Mihailovićem, koji je bio približno istih godina i slične vitalnosti kao i Micotakis, i Bogoljubom Bjelicom, predsednikom udruženja "Sloboda" koje je pomagalo u pripremi odbrane predsednika Miloševića.
Kada smo stigli kod Micotakisa, nakon pozdrava i predstavljanja prisutnih, domaćin je, praktično mi ne dozvolivši da išta kažem o temi zbog koje smo došli, teatralnim tonom rekao: "Imam izuzetno dobre vesti! Za predsednika Grčke, zahvaljujući mom zalaganju jer većinu u Skupštini ima Nova demokratija, izabran je Karolos Papuljas, koji je moj dobar prijatelj. Znam da ste već bili u kontaktu sa njim, ali molim vas da odsad komunikacija sa njim ide isključivo preko mene. Osim toga, moja ćerka Dora bi uskoro trebalo da bude postavljena za ministra spoljnih poslova Grčke. To sve otvara prostor da moje zalaganje kod Amerikanaca preko Buša starijeg ne bude samo stvar moje lične inicijative i prijateljskog uticaja, već da i grčka država na neki način stane iza toga. Nadam se da smatrate da je to u redu i da će predsednik Milošević biti zadovoljan."
Odgovorih, naravno, potvrdno, a akademik Mihailović i g. Bjelica se saglasiše. Ali Micotakis mi i ne dopusti da dovršim započeto pitanje o tome kada možemo očekivati da nešto počne da se dešava, prekinuvši me rečima: "Morate da budete strpljivi. Ja ću vas o svemu obaveštavati." Pred naš polazak, ponovio je da bi on i Papuljas svedočili pred kraj procesa, "jer bi to bilo efikasnije".
Bilo mi je jasno. Stari lisac je ponudio mnogo više od onoga čemu smo se nadali. Ne samo svoje lično zalaganje prijateljskim kanalima, već državnu akciju. Time nam je potpuno zapušio usta. Ali to više od očekivanog je ponudio sa sasvim neodređenim vremenom pokretanja takve akcije, što mi je više nego očigledno ukazivalo na to da je to vreme: "nikad". Moj utisak su nedvosmisleno delili moji saputnici, akademik Mihailović i g. Bjelica.
Pomoći na dugačkom štapu
Po povratku u Hag, opet sam sve što mi je rečeno detaljno preneo predsedniku Miloševiću, ponovo ga poštedevši mog negativnog utiska i razočaranja zbog sada više nego očigledne Micotakisove neiskrenosti. Saslušavši me, i predsednik Milošević iskaza sumnju zbog tog ostavljanja obećane pomoći na dugačkom štapu, ali ipak konstatova na kraju: "Micotakis je veliki prijatelj našeg naroda." I nikada više o Micotakisu nismo razgovarali.
Krajem leta 2005. inače loše zdravstveno stanje predsednika Miloševića se drastično pogoršalo. Pod dejstvom dugogodišnje, u pritvoru očigledno neadekvatno lečene hipertenzije, njegovi krvni sudovi, posebno oni u glavi, oslabili su. Počeo je da oseća stalni šum u glavi i da ima probleme sa sluhom. Kada bi neki od holandskih lekara konstatovao ozbiljnost njegovog stanja, poput recimo dr de Laata iz Lajdena, sudeće veće bi brže bolje angažovalo "nezavisnog eksperta" koji bi tvrdio da stanje nije ozbiljno kako je zaista bilo. Zatvorski lekar Paulus Falke, inače najodgovorniji za neadekvatno lečenje, i uprava zatvora su optuživali predsednika Miloševića da sam minira svoju terapiju (što je bilo nemoguće, jer pritvorenicima lekove u predviđeno vreme donose zatvorski čuvari i oni ih piju pred njima) te da se time mogu objasniti povremene hipertenzivne krize.
Na zahtev i po izboru predsednika Miloševića početkom novembra 2005. u Hag je došla i pregledala ga ekipa od tri lekara: doktorke Šumiline iz Rusije, doktorke Lekler iz Francuske i doktora Andrića iz Srbije. Oni su konstatovali da je stanje njegovog kardiovaskularnog sistema veoma loše, da su rizici veliki i da je neophodno ozbiljno lečenje, pa čak i eventualna hirurška intervencija. I ovaj nalaz je sudeće veće ignorisalo, angažujući "nezavisne eksperte" da bi ga negirali.
Kod ovakvog stanja stvari, setih se Micotakisa i njegovih obećanja da će grčka država politički pomoći predsedniku Miloševiću. Ako je već dao obećanje političke pomoći Grčke, doduše očigledno neiskreno obećanje, činilo mi se da ne može da odbije moju molbu da grčka država pošalje ekipu svojih vrhunskih lekara, koji bi krajnje nepristrasno utvrdili pravo zdravstveno stanje predsednika Miloševića i predložili odgovarajući tretman. Zbog takve pomoći, koja je mnogo manja od neiskreno obećanog političkog zalaganja, Grčkoj niko ne bi mogao da zameri, ali teško da bi sudeće veće moglo da zanemari mišljenje lekarskog tima iza čijeg stručnog autoriteta, profesionalnosti i nepristrasnosti bi stala grčka država.
Na moje pitanje, uz više puta ponovljenu konstataciju da je nama potreban objektivan stručni nalaz renomiranih eksperata i ništa više od toga, Micotakis kratko i grubo (bar sam ja to tako doživeo) odgovori: "To nije realno!"
O mojoj ideji da potražim od Micotakisa pomoć u toj situaciji, a mom pozivu i o Micotakisovom odgovoru nisam ništa rekao predsedniku Miloševiću. Nisam hteo da mu stajem na muku i da ga razočaravam.
Nikakvog kontakta dalje nisam imao sa Micotakisom. Ne znam ni zašto bih.
Predsednik Milošević je preminuo 11. marta 2006. godine, u 65. godini života, od bolesti koju su "nezavisni eksperti" Haškog tribunala osporavali. Konstantinos Micotakis je umro 29. maja 2017. godine, u 99. godini života.
