Naš izbor
Pred freskom koja je zbog Branislava Nušića prespavala 20. stoleće
Ukoliko Nemanjići ne prilaze vama, pokušajte da priđete vi njima, barem dok ste na godišnjem odmoru
Put ka manastiru Svetog Jovana Preteče na kamenitoj Manikejskoj gori vijuga iz doline ravne kao tepsija u kojoj se svio Serez, grčki grad koji poznajemo i kao Ser.
Kada bi naziv ove planine bio povezan sa učenjem persijskog filosofa Manija, koji je živeo u trećem stoleću, nalazili bismo se na transverzali drevnog evroazijskog učenja, odavno zaboravljenog manihejstva, u hrišćanstvu oglašenog za jeres, koje je u trećem, četvrtom i petom veku pokušalo da objedini ideje Hrista, Zaratustre i Bude u jedan filosofsko-religijski okvir.
U prvim vekovima Nove ere manihejsko učenje zahvatalo je prostor od današnje Velike Britanije, preko Romejskog carstva, Balkana, Egipta, Male i centralne Azije, sve do Kine, gde sam, na rubovima pustinje Taklamakan u provinciji Gansu, pre koju godinu imao priliku da vidim neke od materijalnih ostataka koje su za sobom ostavili manihejci.
Nažalost, tačno poreklo grčkog naziva ove planine teško je saznati, osim da potiče iz Srednjeg veka. Do oslobođenja od otomanske vlasti, Grci su ovu planinu ponekad nazivali i sasvim turkofono: Bozdakas, od turskog Boz Dak.
Slovenski naziv Manikejske gore je Zmijnica, i tu nema više nikakvog semantičkog kolebanja, ni dvoumljenja.
Planina zmija
Užegao dan. Čini se da letnja jara topi stenje i asfalt. Klima uređaj u automobilu jedva rashlađuje vozilo koje tek u prvoj ili drugoj brzini savladava užarene serpentine. Pravo je čudo da na planini nema požara.
Proređene četinarske šume na početku uspona, pri vrhovima zamenjuju kamenite litice i škrte, posne livade ovenčane strnjikom. Kraj je pust, kako dolikuje planini zmija.
Desno od puta je tek jedan metoh, a koji kilometar dalje, sa leve strane, može da se vidi i jedna isposnica.
Ovom vijugavom stazom pre 128 godina prošao je Branislav Nušić, jašući na konju, jer se, kako je zapisao, drukčije do manastira nije moglo doći.
Na tada izazovno putovanje kozjim stazama, dugo desetak kilometara, Nušića je privoleo slikar Paja Jovanović. Na predlog čuvenog slikara, Nušić je želeo fotografijom da ovekoveči fresku cara Dušana, carice Jelene i carevića Uroša koja se nalazi(la) u hramu Svetog Jovana Preteče, tačno iznad groba Genadija – Genadiosa Sholarisa, prvog patrijarha ustoličenog nakon pada Carigrada 1453. godine.
Komediograf i budući konzul Kraljevine Srbije u Serezu za to putovanje je imao dobar razlog.
Zbog obaveza preuzetih prema Austrougarskoj, takozvanom tajnom konvencijom, tadašnja Srbija geopolitički je bila gurnuta ka jugu, umesto ka krajevima u kojima su njeni sunarodnici bili u većini.
Kada je 1897. godine Beograd odlučio da u Serezu, koji je nekada bio u sastavu Dušanovog carstva, otvori svoj konzulat i potom srpsku školu, pokušao je da definiše okvir zone svog uticaja. Osim u Serezu, srpski konzulati bili su otvoreni u Skoplju, Solunu, Bitolju i Prištini.
Bačen, bez izgleda na izlaz
U kraju oko Sereza tada je živelo 26 odsto slovenskih vernika Vaseljenske patrijaršije, spram 14,5 odsto pravoslavnih Grka i 34,5 odsto probugarskih egzarhista. Ostatak populacije činili su Turci, ostali muslimani i Jevreji.
Bugari su se oslanjali na komitsku akciju, Grci na Vaseljensku patrijaršiju, a Srbi su, kako beleži Aleksej Timofejev u knjizi "Konzulat Kraljevine Srbije u Serezu 1897 – 1900", u svom "aktivu" imali samo lojalnost prema Turskoj u ratovima 1885. i 1897. godine.
Do dolaska u Serez, 1897. godine, Nušić je bio konzul Kraljevine Srbije u Prištini koja se tada takođe nalazila u sastavu Otomanske imperije.
Diplomatski posao u Turskoj toga doba nije bio nimalo lak, ponajmanje jednostavan i bezbedan. Neki od konzula su jednostavno ubijani, poput Luke Marinkovića, Aleksandra Arkadijeviča Rostkovskog ili Grigorija Ščerbina.
"Bačen, bez unapređenja, bez izgleda na izlaz. Zaboravio sam skoro jezike strane, zaboravio sam da se ophodim sa ljudima; zaboravio sam da budem nežan prema ljudima i deci; otežao sam u mišljenju; otežao u pisanje", zabeležio je Nušić.
Kao budući konzul u Serezu, Nušić je želeo da snimi i tako dokumentuje fresku na kojoj je prikazana porodica cara Dušana, jer bi to tada značilo da Srbija ima izvesna istorijska prava u toj oblasti.
"Jašio sam na konju, jer se drukčije do manastira ne može doći, i u bisagama nosio aparat. Ne znam šta se aparatu moglo desiti, tek on se nekako otvori i propusti svetlost na ploče u njemu. Stoga mi slika rđavo uspe te se počnem opremati da kog drugog dana ponovo odem. Kako je u to doba palo otvaranje srpske škole u Serezu, to se Grci uplaše mojih čestih pohoda u manastir, a učini im se i opasno da se fotografijom sačuva spomenik koji bi bar dokazao da i Srbi imaju pravo na taj manastir i po naredbi grčkog konsula – Grci za tog čoveka kažu da je veoma obrazovan čovek – i sa blagoslovom sereskog grčkog mitropolita izgrebu celu sliku i prekreče zid! Tako je nedavno, na čast Grcima, uništen jedan veoma skupocen spomenik", zabeležio je Nušić.
Freska koju su Grci zbog Nušićeve posete izgrebali i prekrečili, kako bi sprečili objavu njene slike, pojavila se nakon obnove manastira stradalog u požaru 2010. godine.
Šest godina kasnije, Tomislav Nikolić je, kao predsednik Srbije, proglašen za počasnog građanina Sereza, odnosno Sera. Na ceremoniji uručenja ključeva grada, čulo se da je pomenuti grčki patrijarh Genadios Sholaris sahranjen ispod freske na kojoj je prikazana porodica cara Dušana.
Još šest godina kasnije, 2022. godine, publicista Dimitrije Marković objavio je sliku ove freske u "Politici".
Kosi pogled nagoveštava strepnju za carstvo
U dvorištu manastira, proključala tišina. Kaldrma je usijana. Bliže crkvi, ipak se čuje veseo, ali ne i nepristojan kikot monahinja.
Taj smeh i mlaz sveže planinske vode iz česme konačno nas izvlače iz pakla letnje vrućine. Vrlo brzo, jedna od monahinja izlazi iz konaka. Kaže nam da malo sačekamo. Potom, ulazimo u crkvu za njom i vrlo lako, sa desne strane, dok ona čisti kandila, pronalazimo fresku koja je zbog Branislava Nušića prespavala celo 20. stoleće.
"Zabranjeno je slikanje unutar hrama", kaže monahinja i njenu zapovest poštujemo.
Sa zida nas posmatra car Dušan, čiji kosi pogled ulevo od nas kao da nagoveštava brigu ili čak strepnju. Iza oštećenog lika carevića Uroša nazire se krhki dečak, a od caričine lepote ostalo je samo krupno oko.
Freska kao da sintetizuje sudbinu Dušanove države koja, ni spolja ni iznutra, nije imala dovoljno vremena da se učvrsti i održi posle njegove smrti.
U manastiru ne prodaju alkohol, niti nam je, kao u nekim našim manastirima, iko govorio loše o drugim ljudima, kulturama ili civilizacijama.
U manastiru prodaju isključivo sopstvene zanatske proizvode i ikone.
Monahinja koja je sa nama priča nam da Srbi ponekad dolaze da vide fresku za koju se saznalo, pre svega zahvaljujući Dimitriju Markoviću.
Ovamo dolaze oni koji su prizvani ovim mestom, pa je i najmanji broj takvih hodočasnika važniji i veći od bilo kog, pa i najvećeg broja hipotetičkih turista.
Osećamo da je mera naše posete ispunjena i za drugu posetu ostavljamo pitanja o kralju Milutinu, kraljici Simonidi koja je ovaj manastir veoma poštovala i u njemu često boravila, o uticaju Mare Branković na postavljanje patrijarha Sholarisa, Jeleni Mrnjavčević koja je ovde sahranjena sa ćerkama…
Odlazimo nazad ka Serezu i dalje, ka jezeru Dojran i potom našoj stalnoj stanici na putu ka Grčkoj i iz Grčke: crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanom, gde još uvek možete bez plaćanja ulaznice ući direktno u 14. stoleće, razgledati freske i sricati srednjovekovne natpise, a da oko vas nema turističke larme, suvenira, tiskanja svetine, ni bujice opštih mesta kojima vas zasipa vodič.
Verujem da preko ovakvih "graničnih prelaza", kao što su Staro Nagoričano i Sveti Jovan Prodrom, putuju oni koji na letovanjima još uvek biraju plaže bez ležaljki i suncobrana, odnosno oni sve malobrojniji kojima iskošeni pogled cara Dušana još uvek nešto znači.
