Sindikalni pokret robota i revolucija mašina u multipolarnom svetu

Ova priča počinje na obali reke Jangce u Jibinu, Sečuan, posle posete lokalnoj destileriji veličine omanje srpske varošice, inače jednoj od najboljih u Kini.

Volim Jibin zato što lavovski deo industrijskog "zagađenja" u gradu, neobično razvučenom duž rečnih obala, čine isparenja iz pomenute destilerije.

Dok sam, još uvek pod utiskom epikurejske ljubaznosti domaćina u destileriji, posmatrao veliko brdo uzneto iznad grada, osvetljeno majstorski kao da je čitavo od ćilibara, iza leđa mi je prošao kineski automatizovani tramvaj bez vozača.

Ovo neobično vozilo, koje nema klasične šine već se pomoću baterija kreće prateći kratke isprekidane saobraćajne trake, ima samo nadzornika koji, za svaki slučaj, kontroliše parametre inače potpuno automatizovane "pametne" mašine.

Mašine su odavno stigle

Pisao sam ranije o projektu ART (Autonomous rail transit) i pratio njegov razvoj u Džudžou, u provinciji Henan, ali nisam očekivao ovaj susret uživo, u saobraćaju. Potpuno sam bio prevideo da je Jibin jedan od prvih gradova u kom je uveden ovaj pomalo revolucionarni tramvajski sistem.

Slično je bilo u hotelu u Čengduu.

Na hodniku i u liftovima sretao sam se robotima koji su obavljali poslove klasične sobne usluge, raznoseći gostima đakonije i pića.

U jednoj od luka nadomak Hongkonga, prošle godine sam dugo posmatrao kako potpuno automatizovani i informaciono umreženi kranovi i vozila utovaraju i istovaraju kontejnere sa brodova, na brodove, sa kamiona i na kamione.

Koju godinu ranije, na aerodromu u Šendženu sretao sam robote koje su putnici mogli da pitaju sa kog terminala poleće njihov avion, da li je let odložen, ili gde se nalazi najbliža kafeterija ili prevoz do drugog terminala.

Ovih dana objavio sam nekoliko vesti o upotrebi robota u kineskim staračkim domovima, ali i školama.

I ne samo o tome.

Kina ubrzano razvija potpuno automatizovanu "ekonomiju malih visina", za šta mi još uvek nemamo odgovarajući izraz. Posredi je prevoz putnika i isporuka porudžbina posredstvom više ili manje automatizovanih letelica.

"Autofac" i "Tinkertoy"

Sve ovo ukazuje nam da postepeno ulazimo u svet automatizovanih odnosa u javnom prostoru, proizvodnje i automatizovanih usluga, a da nismo do kraja svesni na koji će način to promeniti naše razumevanje sveta i naš položaj u njemu.

Vrhunac razvoja novih tehnologija primenjenih u ekonomiji, ukoliko tako mogu da kažem, naročito onih oslonjenih na veštačku inteligenciju, predstavljaju mračne fabrike (dark factory, lights out manufacturing).

Kažu da je prvu mračnu fabriku opisao pisac naučne fantastike Filip K. Dik u kratkoj priči "Automatska fabrika" (Autofac) objavljenoj 1955. godine. Dik je automatizovanu proizvodnju opisao iz pesimističkog rakursa kada je posredi odnos tehnološkog napretka koji se 1955. tek nazirao prema čovečanstvu.

U njegovoj distopijskoj priči, ljudi postaju bespomoćni u robotizovanom okruženju, među mašinama koje preuzimaju kontrolu i prete resursima majke Zemlje. Ljudi postaju tek segment mašinerije, što je koncept koji je u širem društvenom kontekstu sjajno opisao i opisuje Slobodan Vladušić.

Inspiracija za Dikovu distopiju mogao je da bude projekat "Tinkertoj" (Tinkertoy). Sudeći prema tekstu koji je "Tajm" objavio 1953. godine, "Tinkertoj" je bila fabrika na periferiji Vašingtona, nastala iz tajnog projekta američke ratne mornarice. Fabrika je podignuta za tri godine, uz ulaganje 4.700.000 tadašnjih dolara i uz pomoć Nacionalnog biroa za standarde. Proizvodnja elektronskih uređaja u njoj navodno je bila potpuno automatizovana.

Ovde svakako treba pridodati i bezmalo vekovni niz kinematografskih napora da čovečanstvo bude upozoreno na mašinizaciju i automatizaciju života, od Frica Langa i njegovog "Metropolisa", preko Stenlija Kjubrika, Ridlija Skota, Kristofera Nolana, do Džejmsa Kamerona.

Što se mene tiče, kritika tehnološke dominacije i njenog uticaja na ljudske živote, na ljudsko otuđenje i dehumanizaciju, nikada nije bila aktuelnija nego danas kada je, bez sumnje, najveća, a tek je na početku.

Pa ipak, vredi osmotriti i donekle razumeti šta su mračne fabrike, pa makar one bile i ovaploćenje najgoreg Dikovog umetničkog košmara iz 1955. godine.

Neko je zabeležio da je, parafraziram, tamna ili automatizovana fabrika proizvodni pogon u koji se unose sirovine ili poluprerađevine, a iz njega izlaze gotovi proizvodi, uz minimalnu ili nikakvu intervenciju ljudskog rada.

Ekspanzija mračnih fabrika, nazvanih tako zbog odsustva svetla koje je u osnovi neophodno samo ljudima i to ne samo zbog očinjeg vida, omogućena je pojavom 5G mreže, veštačke inteligencije i neslućenim razvojem robotike, kao i onoga što nazivamo "internetom stvari" (Internet of Things – IoT), odnosno uređaja koji međusobno komuniciraju posredstvom interneta.

Očekuje se da će vrednost tržišta ovih potpuno automatizovanih proizvodnih pogona u ovoj godini dostići 47,26 milijardi, a 2032. čak 76,43 milijarde dolara. I to je izgleda samo početak…

Pojavu i ekspanziju mračnih fabrika teoretičari opisuju kao deo neminovne globalne digitalne transformacije. One su osmišljene tako da rade neprekidno. Karakteriše ih znatno povećanje efikasnosti proizvodnje, smanjenje troškova i takozvana skalabilnost (scalability), odnosno sposobnost sistema, mreže ili procesa da se poveća ili smanji u zavisnosti od potreba, bez gubitka u performansama, efikasnosti ili kvalitetu, ali i enormno početno ulaganje, gubitak ljudskih radnih mesta i rizici u oblasti sajber-bezbednosti.

Do sada smo znali za pogone kompanije "Fanuk" u Japanu kao prve za koje se makar donekle moglo reći da predstavljaju mračnu fabriku.

U međuvremenu su elemente mračne proizvodnje uvodili "Simens", "Tesla" i još neke kompanije.

Potom je inicijativa u oblasti proizvodnje u mračnim fabrikama prešla na kinesku i stranu Globalnog juga.

Evo i zašto.

Globalni jug prednjači u brzini

Sudeći prema podacima objavljenim na analitičkom sajtu www.coherentmarketinsights.com, regioni u kojima će ove godine biti ostvaren globalni tržišni udeo od 46,6 odsto u oblasti proizvodnje u mračnim fabrikama nisu ni SAD, ni Evropska unija, ni Kanada, već Kina sa Mongolijom i Indijom, zatim sa nekim zemljama centralne Azije, jugoistočnom Azijom i Australijom sa Novim Zelandom, dok je najbrže rastuća oblast u svetu, u pogledu proizvodnje u mračnim fabrikama, u zemljama Latinske Amerike koje bi već ove godine trebalo da ostvare globalni udeo od 32,9 odsto u ovoj oblasti.

Briljantna teorijska analiza kapitalizma Karla Marksa razoružana je u svetu koji je, makar do juče, imao ambiciju, ili je još uvek ima, da klasnu borbu zameni ratom bioloških čestica (ljudskih jedinki) u onome što Slobodan Vladušić naziva Megalopolisom.

Otuda ne možemo zamisliti sindikalni pokret robota u mračnim fabrikama multipolarnog sveta, ali možemo konstatovati da smo njihovu revoluciju odavno opisali, strepeći kroz taj opis, zapravo, više od sebe, a manje od robota koji možda uopšte ne "liče" na nas kao što mislimo.