Na jednoj od renesansnih fasada u Vitorio Venetu, na severu Italije u samom podnožju Dolomita, moguće je videti profilni portret Markantonija Flaminija, pesnika rođenog u ovom gradiću, koji je živeo u prvoj polovini 16. stoleća. Flamini je čuven po tome što je u mladosti, pored ostalog, napisao elegiju o sopstvenoj teškoj boljci, koje nije mogao da se reši. Pratila ga je celog života.
Zahvaljujući Flaminijevim stihovima o bolesti, njegov prijatelj i lekar Đirolamo Frakastoro, kom je Flamini posvetio svoju bolesničku odu, objavio je 1530. godine zapaženu epsku poemu pod naslovom Syphilis sive de morbo gallico.
Zbog vrhunske književne lepote ovog dela, kojoj je Flaminio doprineo opisujući Frakastoru svoja stanja u vezi sa bolešću i početnim propratnim stihovima, knjiga je postala neka vrsta bestselera tadašnje Evrope.
Ime nesrećnog pastira Sifila, opevanog u Frakastorovom delu, postalo je toliko popularno, da su ljudi počeli da govore o "bolesti Sifila", što se ubrzo saželo u sifilis, imenicu koju danas koristimo u svakodnevnom govoru, a koju je sam Frakastoro, kasnije, uvrstio i u stručnu medicinsku literaturu, koju je takođe pisao.
Do Frakastora i Flaminija, ljudi sa prostora današnje Italije, ali i Nemci, sifilis su nazivali "francuskom" bolešću, Turci "hrišćanskom", Francuzi "napuljskom" odnosno italijanskom, a Rusi "poljskom".
Mala digresija: pokušaj Donalda Trampa da svojevremeno kovid nazove "kineskim" virusom, predstavlja čistu istorijsku i civilizacijsku regresiju.
Zašto je potrebno da do kraja upoznamo sopstveni izazov?
Ova epizoda iz istorije poezije i medicine, važna je zbog toga što je Markantonio Flamini zaista i do kraja spoznao šta se sa njim dešavalo. Prihvatio je sifilis kao činjenicu, nije pokušavao da ga odstrani ili da se njime izgovara.
Obračunao se sa svojom bolešću tako što je ona postala deo njegove i Frakastorove umetnosti i na kraju, preko Frakastoroa, deo savremenog medicinskog rečnika. Flamini je na taj način, ipak, doskočio svom sifilisu.
Bez sumnje, mi u Srbiji patimo, pritom veoma teško, od društvenog sifilisa zvanog korupcija. Ali, za razliku od Flaminija, tu svoju društvenu boljku ne spoznajemo do kraja, već isključivo politički dozirano, preko medijskih interpretacija i psiholoških kampanja. Radije se njome izgovaramo, često u najbestidnije svrhe, čemu smo svedočili i još uvek svedočimo.
Kako stvar sa korupcijom zaista stoji?
Korisno je, stoga, uputiti se kako stvar sa korupcijom, tim sifilisom našeg društva, zaista stoji.
Sudeći prema dostupnim podacima, koruptivna renta u Srbiji, mereno po glavi stanovnika, iznosi od oko 150 do približno 500 evra. To je red veličina u okviru kojih se, prema najrazličitijim izvorima i metodama, kreće visina koruptivne rente kod nas, a kojom se, u širem društvenom kontekstu, bavio Slobodan Antonić.
Problem sa korupcijom u javnom prostoru pohranjen je u činjenici da se o njoj, najčešće, govori na zbunjujućem nivou statističkih ilustracija, često "indeksa percepcije", ili "indeksa platilaca mita" ili "indeksa javnog integriteta", a ne u konkretnim i uporedivim brojevima.
Jedno je konstatovati da je korupcija u Srbiji zaista prisutna i velika. Mislim da bi se oko ove rečenice kod nas lako moglo uspostaviti saglasje na nacionalnom nivou. Međutim, stvar postaje znatno zanimljivija kada se velika i nesumnjiva srpska korupcija stavi u kontekst opšte evropske korupcije. Ovo tim pre, jer "evropske" snage unutar srpskog društva upravo mehanizme Evropske unije pominju kao sredstvo efikasne amputacije korupcije sa društvenog tkiva. Evropska unija je u tim interpretacijama stvarnosti, otprilike, ozbiljan sanatorijum za lečenje društvenog sifilisa.
Kako zli jezici ne bi tvrdili da udaram na kvarno, hajde da korupciju u Srbiji, hipotetički i džentlmenski, udvostručimo u odnosu na najradikalnije procene i kažemo da ona trenutno iznosi oko hiljadu evra po glavi svih stanovnika. Dajmo oko 500 evra fore najcrnjim skepticima.
Hajde sada da novoutvrđenu korupciju u Srbiji, ovu uvećanu preko mere – višestruko ili prema najradikalnijim procenama udvostručenu, uporedimo sa stanjem u zemljama Evropske unije kojoj je težila prošla, a težiće joj i te kako i sledeća srpska vlada.
Ono što je dozvoljeno don Lukeziju, nije dozvoljeno nabusitom preduzetniku sa severa Kosova
Pođimo od Flaminijeve Italije.
Sudeći prema dokumentu koji je javnosti 2018. godine predstavila grupa The Greens/EFA, koja deluje u okviru Evropskog parlamenta, svaki Italijan je na ime koruptivne rente izdvajao 3.903 evra godišnje.
Ne 150 do 350 i 500, ili naših 1.000, već tačno 3.903 evra.
Neko bi rekao da je italijanska ekonomija višestruko veća od srpske, a neko bi na to odgovorio da je i italijansko društvo desetak puta brojnije od srpskog.
Stvar, međutim, nije u rešenju na drugoj decimali najpreciznije matematičke računice, već u rečenici koju izgovara Majkl Korleone u trećem delu "Kuma", kada, govoreći o svemoćnom don Lukeziju, kaže da italijanska politika vekovima ima ljude koji su, za razliku od njegove prokazane porodice, ona "prava mafija". Dakle, mafija gornjih slojeva društva, koja se ne bavi ucenama, reketiranjem, kockom i prostitucijom, već zaista velikim poslovima.
Ukratko, ono što je dozvoljeno don Lukeziju, nije dozvoljeno, na primer, nabusitom preduzetniku sa severa Kosova i Metohije koji bi se lako uklopio između Ala Nerija, Pitera Klemence i Tesija, a štrčao bi pored Toma Hejgana.
Brendiranje institucija samo po sebi ne znači ništa
Dok nam Evropska unija drži lekcije o institucijama i tome koliko smo loši i jadni, a pritom da ponovimo – uopšte nismo dobri ni sjajni, vredi u okviru navedenog razmotriti i kretanje indeksa sadašnje italijanske korupcije.
U toj zemlji je 2012. godine osnovana Nacionalna uprava za borbu protiv korupcije (ANAC). Ukoliko nekog zvaničnika iz Evropske unije upitate za korupciju, reći će vam da oni imaju razrađene demokratske i pravne mehanizme borbe protiv korupcije, te da ta okolnost drastično razlikuje njihove od naših neefikasnih institucija.
Problem sa ANAC-om je u tome što je indeks korupcije u Italiji od 2012. kada je ANAC osnovan, do danas, povećan sa 42 na 53, a ne smanjen.
Tako dolazimo do činjenice da danas koruptivna renta po glavi svakog stanovnika Italije iznosi preko 4.000 evra godišnje, uprkos superiornim evropskim mehanizmima suzbijanja.
Postojanje i ciljana medijska brendiranost evropskih ustanova i institucija kod nas, naprosto, ne podrazumeva i njihovu stvarnu efikasnost, o kojoj ovde niko zapravo ne govori izvan floskula kao što su "vladavina prava" ili učitavanja pomenutih indeksa prema kojima su jedni uvek gore, a neki uvek dole.
Kako Italijani plaćaju porez?
U Italiji, pritom, prema nedavnom pisanju lista "Iz Foljo", ima 42 miliona poreskih obveznika na 58 miliona stanovnika, ali je onih koji zaista plaćaju poreze tek nešto više od 34,1 milion.
Dakle, više od 24 miliona Italijana ne uplaćuje nijedan evro na ime poreza. To proizlazi iz izveštaja Centra za penzijske analize "Itinerari previdencijali" o poreskim prijavama za 2024. godinu.
Dok nama medijski podvaljuju da je prugu od Novog Sada do Subotice bilo moguće izgraditi za 323 miliona dolara, što je u potpunosti izmišljena besmislica i doslovno propagandna podvala velikih razmera, u Italiji je jedan jedini kilometar brze pruge koštao i do 61 milion evra.
Poljski WC ili češki čučavac?
Ali, možda Italija, zbog izvesne, a pritom dobro poznate subetničke nasilne kulture – kako bi rekao Ričard la Pena, bivši suprug dr Dženifer Melfi u "Sopranovima" – ovekovečene na grobljima, po bolnicama, u pravosuđu, književnosti i na filmu, te dominantno razvijene na jugu te zemlje, nije najpogodnija za poređenje sa takođe kriminalizovanom Srbijom.
Da vidimo, kako stvar stoji u Češkoj, koja je ogledna zemlja na planu evropskih integracija i po mnogima najbolji postsovjetski đak.
Prema istom izvoru, dakle izveštaju The Greens/EFA, korupcija je svakog Čeha 2018. godine godišnje koštala oko 2.500 evra godišnje.
Do danas je situacija ostala slična, jer se procenjuje da korupcija u Češkoj pojede od 4,1 do 4,5 odsto državnog budžeta svake godine. Neke procene se tu ne završavaju. Godišnji iznos od 26,7 milijardi evra, izgubljenih zbog korupcije u Češkoj, oko 80 puta je, prema pomenutom izvoru, veći od ukupnog godišnjeg budžeta za nezaposlene (oko 337 miliona evra).
Ovaj iznos je više nego dvostruko veći od budžeta za zdravstvo u toj zemlji (12,2 milijarde evra), kao i od sredstava koja se izdvajaju za stare osobe (oko 13,1 milijardu evra).
Novac izgubljen zbog korupcije u Češkoj više je od 17 puta veći od ukupnog godišnjeg budžeta za policiju (oko 1,5 milijardi evra), odnosno više je od 62 puta veći od budžeta za vatrogasnu službu (430 miliona evra).
Ovaj iznos je gotovo 60 puta veći od ukupnih sredstava koja država izdvaja za stanovanje (452 miliona evra), a više od 14 puta veći od celokupnog godišnjeg budžeta za porodicu i decu (više od 1,8 milijardi evra).
Novac izgubljen zbog korupcije u Češkoj takođe je sedam puta veći od godišnjeg budžeta za bolovanja i invalidnine (oko 3,7 milijardi evra).
U Poljskoj, koju su Rusi u davna vremena optuživali za pomenuti sifilis, koruptivna renta iznosila je 2018. godine oko 1.732 evra.
Iznos od 65,7 milijardi evra koji se godišnje gubio zbog korupcije u Poljskoj više je od 29 puta veći od budžeta namenjenog nezaposlenima (oko 2,3 milijarde evra).
Ovaj iznos je gotovo dva i po puta bio veći od budžeta za zdravstvo u toj zemlji (skoro 27 milijardi evra) i jedan i po put veći od izdvajanja za starije osobe (38,9 milijardi evra).
Novac koji se u Poljskoj gubi zbog korupcije više je od 13 puta veći od ukupnog godišnjeg budžeta za policiju (skoro 4,9 milijardi evra), odnosno više od 84 puta veći od budžeta za vatrogasnu službu (784 miliona evra).
Iznos od 65,7 milijardi evra izgubljenih zbog korupcije u Poljskoj čak je 340 puta bio veći od godišnjeg budžeta za stanovanje (193 miliona evra). Takođe je šest puta veći od iznosa koji država izdvaja za porodice i decu (10,6 miliona evra), kao i približno šest puta veći od budžeta za bolovanja i invalidnine (skoro 11,2 milijarde evra).
Poljska izdvaja oko 20,2 milijarde evra za obrazovanje, što znači da je iznos izgubljen zbog korupcije tri puta veći od tog iznosa. Ukupno posmatrano, zbog korupcije se tamo svake godine gubi praktično dvostruko više novca nego što iznosi celokupni budžet za socijalne rashode.
Tokom poslednjih pet godina (od 2021. do 2026. godine), ovaj kumulativni gubitak po svakom građaninu Poljske iznosi približno između 5.700 i 8.860 evra.
Evropska korupcija u brojkama
Istraživanje Evrobarometra iz 2022. godine pokazalo je da je većina građana Evropske unije, njih 68 odsto, smatrala da je korupcija široko rasprostranjena, a 40 odsto njih smatralo je da su se rizici od korupcije povećali.
Čak 70 odsto ispitanika smatralo je da je antikorupcijska politika neefikasna. Građani su posebno bili zabrinuti zbog korupcije u vladama i nekažnjivosti vlada za protivpravna dela.
Najnovije istraživanje Evrobarometra, objavljeno juna ove godine, pokazuje da nezadovoljstvo i skepticizam građana Evropske unije povodom korupcije nastavljaju da rastu u odnosu na prethodne godine, što dovodi u pitanje pomenuti narativ, koji se, da ponovim, ovde ciljano ističe, o efikasnim mehanizmima borbe protiv korupcije u Evropskoj uniji spram navodnog srpskog očaja na tom planu. Procenti koji izražavaju zabrinutost građana Evropske unije veći su ove, nego što su bili pomenute 2022. godine.
Čak 71 odsto građana Evropske unije smatra, naime, da je korupcija široko rasprostranjena, što je rast od tri odsto u odnosu na 2022. godinu, kada je, kao što sam naveo, taj procenat iznosio 68 odsto i trenutno predstavlja drugi najviši nivo zabeležen od 2013. godine.
Pritom, 69 odsto ispitanika složilo se da se slučajevi korupcije na visokom nivou u Evropskoj uniji ne procesuiraju dovoljno. Ovaj osećaj nekažnjivosti za političku elitu porastao je za tri odsto, u odnosu na prethodnu godinu.
Istovremeno, svega 35 odsto građana Evropske unije smatra da su napori njihovih nacionalnih vlada u borbi protiv korupcije efikasni, dok većina od 54 odsto jasno ističe da su ti napori potpuno neefikasni.
Čak 63 odsto građana Evropske unije smatra da je korupcija deo poslovne kulture u njihovim zemljama. Kada su posredi mala i srednja preduzeća u Evropskoj uniji, 37 odsto onih koji su povezani sa njima istaklo je da im korupcija predstavlja ozbiljan problem u svakodnevnom poslovanju.
Ovi podaci svedoče da pitanje korupcije nije potpuno "crno" na strani Srbije, kao ni da je potpuno "belo" na strani zemalja Evropske unije.
Simptomatično je da, na primer, u Hrvatskoj niko ne organizuje masovne proteste zbog korupcije, iako je obim korupcije tamo znatno veći problem nego u Srbiji, gde uopšte nije mali i ta okolnost, da ponovim, za svaki slučaj, ne predstavlja opravdanje za domaće skotove, kako bi to rekao pokojni Aleksandar Tijanić.
U Hrvatskoj, koja je pošteđena spoljne agitacije na planu organizovanja unutrašnjih protesta zbog nepodnošljivosti korupcije, po glavi stanovnika plaćalo se 2018. godine i još uvek se plaća oko 2.000 evra godišnje. Kako stvari stoje, to je više nego u Rumuniji i Bugarskoj.
Ove brojke su okvirne i ukazuju da u Evropsku uniju nipošto ne treba da hrlimo kao muva bez glave, kao i da treba da sačuvamo zaista samostalne medijske izvore koji će na ovakve, ali i na mnoge druge pojave, ukazivati argumentovano i slobodno.
Da ovu priču o evropskoj rasprostranjenosti društvenog sifilisa okončamo u Francuskoj, budući da smo je započeli sa "francuskom" bolešću (Syphilis sive de morbo gallico– Sifilis ili o galskoj/francuskoj bolesti). Francuzi, ne bez razloga, kažu: varalica najviše liči na poštenog čoveka.