Kineski model razvoja brine zapadne elite

Pre sedam godina, u Pekingu sam intervjuisao Kung Desin. Intervju je objavljen u tadašnjem kineskom dodatku u NIN-u, a mlada režiserka, koja je nedugo pre toga boravila u Beogradu, nije bila osobena samo sa svoje zavidne ukupne lepote i profesionalnih uspeha plesnog teatra koji predvodi.

Ona je, takođe, pripadnica 77. generacije direktnih Konfučijevih potomaka.

O tome svedoče drevne porodične čitulje i bogato dokumentovani spisi.

Kung Desin mi je, skromno, rekla da joj je čast da služi svojoj državi, što sam u tekstu upotrebio kao naslov, rizikujući da u Srbiji zbog toga budem ismejan.

O državi, naime, ovde odavno retko ko lepo misli.

Neka vladar bude – vladar

Razgovarajući sa Kung Desin, setio sam se Konfučijeve misli: "Neka vladar bude vladar, ministar – ministar, otac – otac, a sin – sin".

Sedamdeset sedam generacija posle Konfučija, o kome mi ovde, zapravo, vrlo malo znamo, živimo u civilizaciji u kojoj, šire posmatrano, vladar uprkos neprekidnoj demokratizaciji nije nužno pravi vladar, ni ministar – ministar, a ko je kome otac i kog su tačno pola roditelji i deca, na Zapadu je sve teže utvrditi.

Zapadna civilizacija, koja se, pojednostavljeno rečeno, ne uklapa u predočeni konfučijanski nazor, a ponajmanje u Konfučijev etički princip "đunci" (plemenitaš, plemeniti gospodin kao kompletan lider), pokazuje ovih dana prve simptome zamora u "trci" sa NR Kinom koja je, pre svega, konfučijanska država.

Zašto civilizacija Zapada pokazuje simptome zamora?

Tokom proteklih pola veka, Kina je prešla ekonomski, tehnološki, socijalni, arhitektonski, infrastrukturni i geopolitički "dugi marš". Od siromašne zemlje postala je vodeća ekonomska i tehnološka sila sveta.

Odvajajući svojevremeno Peking od SSSR-a, zapadne sile su vlastitoj projekciji komunističke Kine namenile ulogu svog "mlađeg" proizvođača jeftinih proizvoda koji treba da služi hladnoratovskoj geopolitičkoj svrsi i ekonomski večno ostane zarobljen u zamci takozvanog srednjeg nivoa razvijenosti.

Ono što zapadne elite tada nisu razumele, jeste konfučijanska priroda kineske civilizacije, čiji je NR Kina izdanak, a ne izuzetak.

Upravo je konfučijanska priroda unutrašnje kineske vlade i državne uprave (koja je, uzgred budi rečeno, možda najefikasnija na svetu) omogućila čudesnu transformaciju te zemlje tokom proteklih pola veka.

Zbog toga je ovih dana Trećeg foruma "Pojas i put" u Pekingu, kome imam čast da prisustvujem, prilika za rekapitulaciju onoga što je Kina tokom proteklih deset godina zaista učinila za svet i sebe u njemu i to u svetlu svoje konfučijanske prirode.

Cilj kineskog ekonomskog razvoja nije stopa rasta i zarada sama po sebi

Inicijativa za izgradnju infrastrukture, koju je 2013. u Kazahstanu obelodanio predsednik Si Đinping, danas je neka vrsta kineske legitimacije pred svetom koja treba da posvedoči drugačiji, usuđujem se da kažem – konfučijanski koncept saradnje i međunarodnih odnosa. To znači da elementi tih odnosa, ponaosob, treba da budu u skladu sa idealnim, ili da snažno teže idealnom, za razliku od vazalno-ratnog koncepta razvoja koji nudi Zapad pokušavajući da bude globalni sizeren.

Otuda insistiranje Pekinga na principima ravnopravnosti, čak i kada su posredi minijaturne države veličine jednog kineskog gradskog kvarta, te poštovanje prinpipa obostrano korisne saradnje i naročito političkog nemešanja u tuđe unutrašnje poslove.

Ali, šta je to što u kineskom razvoju zapadne elite toliko zbunjuje i čak plaši?

Najpre, Kina je pronašla autentični izraz i put vlastitog razvoja. Predvodnici tog puta slede tradicionalni kineski princip harmonije: svake godine, desetak miliona Kineza napušta socijalnu zonu siromaštva i počinje da živi životom imućnijeg čoveka, pri čemu stopa ekonomskog rasta i investiranja ostaje prilično visoka.

Cilj kineskog ekonomskog razvoja nije stopa rasta i zarada sama po sebi, već kineski razvoj, premda obuhvata princip ekonomske isplativosti i efikasnosti, uključuje ukupan prosperitet društva, računajući tu kulturu, obrazovanje, zdravstveni sistem i sve ostalo što čini poželjni kvalitet jednog društva.

"Pojas i put" je međunarodna kristalizacija kineskog razvoja

Inicijativa "Pojas i put" je međunarodni izraz politike kineskog razvoja. Kina tom inicijativom principe harmonije u svom unutrašnjem razvoju reflektuje na međunarodne ekonomske odnose.

Kineski mediji zato s ponosom ističu da je Svetska banka procenila da će do 2030. ulaganja u okviru inicijative "Pojas i put" iz ekstremnog siromaštva izvući oko 7,6 miliona širom sveta i još oko 32 miliona iz zone "umerenijeg" siromaštva. Naprosto, zarada kineskih banaka i kompanija nije jedini činilac ovog projekta.

Zapadna civilizacije nema odgovor na "Pojas i put"

Niko ne može danas da zna kako će kineski model razvoja funkcionisati za 50 ili 100 godina, niti je tako nešto moguće predvideti.

Znamo tek da je za poslednjih 50 godina, a naročito tokom protekle decenije, kineski model dokazao efikasnost uz podrazumevajuće uspone i izazove, iako je njegova kompletna propast u medijima civilizacije Zapada najavljivana i oglašavana više puta.

Ta okolnost je drugi činilac straha Zapada od koncepta razvoja i saradnje koji Kina nudi svetu.

Gradeći ekonomske pojaseve duž puteva svile i celog sveta, Kina je u okviru ove inicijative okupila više od 150 država. Pokrenula je finansijska ulaganja u infrastrukturu sveta u vrednosti od oko bilion (hiljadu milijardi) dolara. Iako je više puta najavljivao da će, takođe, angažovati značajna finansijska sredstva na planu izgradnje infrastrukture u zemljama u razvoju, Zapad do sada nije pronašao način da na tom planu parira Pekingu, niti je uspeo da za to zainteresuje svoje privatne fondove.

To je treći činilac straha zapadnih elita od "Pojasa i puta", u okviru koga one radije plasiraju spinove o netransparentnosti, korupciji i komunizmu, nego o ukupnim rezultatima postignutim uprkos svim izazovima.

Svet je na strani Pekinga

Prema beloj knjizi "Inicijativa 'Pojas i put': Ključni stub globalne zajednice zajedničke budućnosti", objavljenoj prošle nedelje, do juna 2023. Kina je u okviru inicijative "Pojas i put" potpisala više od dvesta sporazuma o saradnji sa više od 150 zemalja i 30 međunarodnih organizacija na pet kontinenata.

Zahvaljujući tome, inicijativa "Pojas i put" postala je možda najznačajniji pokretač mirnog razvoja (kovanica na kojoj Kinezi insistiraju) infrastrukture u svetu.

Do kraja juna ove godine, Kina je potpisala sporazume o saradnji u oblasti industrije sa više od 40 zemalja. Cilj je bilo širenje saradnje u tradicionalnim, ali i industrijama u nastajanju. Kina je, uz to, potpisala 21 sporazum o slobodnoj trgovini sa 28 zemalja i regiona, a ukupno 13 banaka koje finansira Kina osnovalo je 145 ekspozitura i filijala u 50 zemalja.

U okviru inicijative "Pojas i put" Kina je poslala više od 2.000 poljoprivrednih stručnjaka u više od 70 zemalja, pomažući u smanjenju ruralnog siromaštva u Aziji, Africi, Južnom Pacifiku, Latinskoj Americi i Karibima razvojem moderne poljoprivrede i povećanjem prihoda od poljoprivrede.

Ovakvih primera ima još širom sveta.

Sporazum o slobodnoj trgovini je šansa za renesansu srpske poljoprivrede

Srbija nema razloga da se po diktatu zapadnih centara moći za njihov račun, a protiv svog interesa, uzdržava od saradnje sa Kinom.

Beograd je u okviru inicijative "Pojas i put" veoma uvažen partner.

Potpisujući sporazum o slobodnoj trgovini, kinesko tržište će, konačno, biti širom otvoreno za naše, pre svega, poljoprivredne proizvode.

To je šansa koju naša vlada ne sme da propusti.

Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom je pre svega šansa da srpska poljoprivreda doživi renesansu, umesto da bude sistematski devastirana za potrebe zapadnih poljoprivrednih kompanija i proizvođača.

Ukoliko se, konačno, dobro organizuje, srpska poljoprivreda bi u Kinu mogla da izvozi ogromne količine proizvoda, a sa njom i srpske industrije.

Kina je, sasvim sigurno, voljna da finansira zajedničke razvojne projekte i pomogne nam u obostrano korisnom smislu, što je logičan korak u produbljivanju saradnje sa tom zemljom koja je već obuhvatila ogromna ulaganja u elektronergetski sektor, saobraćajnu i industrijsku infrastrukturu i nije štedela svoje resurse da nam pomogne onda kada se nije znalo koliko će ljudskih života odneti koronavirus.

Bilo bi sjajno ukoliko taj potencijalni razvoj ne bi bio političko-scenski (u kome bismo bili most za plasman proizvoda zapadnih kompanija preko Srbije), već suštinski (scenario u kome srpske kompanije zaista izvoze srpske proizvode)

Da bismo uspeli u takvoj zamisli, dakle da podignemo poljoprivredu iz nokauta koji je doživela proteklih decenija i oživimo svoju ukupnu proizvodnju, samu državu, za početak, svi moramo početi da tretiramo drugačije i sa više suštinskog poštovanja.