Šta o kulturi sećanja možemo da naučimo od Kineza?

Svako ko je čitao zapise Miloša Crnjanskog sa Krfa, nastale takoreći neposredno nakon Prvog svetskog rata, morao je da ostane potresen stanjem rasutih grobova srpskih vojnika. Ta zapuštena rasutost u jednom korovu znatno šireg značenja takva je, manje ili više, ostala do danas.

Pripadamo naciji koja nikada nije popisala svoje civilne i vojne žrtve, ni u balkanskim, ni u Prvom (kada je najviše stradala), ni u Drugom svetskom ratu. Deo ove nepravde ublažen je na zidovima hramova Srpske pravoslavne crkve u centralnoj Srbiji u kojima su istaknuta imena poginulih vojnika u ratovima od 1912. do kraja 1918. godine.

Pucamo u vlastitu istorijsku nogu

Od mita o milion Srba ubijenih u Jasenovcu, došli smo do nedavno "ozvaničene" besmislice o nekoliko desetina hiljada srpskih žrtava tog monstruoznog koncentracionog logora.

Zbog čega čovečanstvo ide Putem svile?

Štaviše, poslednjih decenija počeli smo da pucamo u vlastitu istorijsku nogu.

U gradu u kome živim (Subotica) dnevnopolitičkim nalogom devedesetih godina, a da bi se namirili stranački koalicioni i parakoalicioni apetiti i interesi, podignut je, praktično nezakonito, spomenik žrtvama partizanskih oslobodilaca iz 1944. i 1945. godine.

Svojim skromnim novinarskim radom, koji, razume se, niko nije podržao, otkrio sam imena najmanje šestorice notornih ratnih zločinaca, predstavljenih na spomeniku kao žrtve.

Pronašao sam, takođe, staricu Anđu Grubješić, neposrednog svedoka ubistva svog oca. Ona je, koliko znam, još uvek živa. Vapaj Anđe Grubješić, koji sam objavio pre 13 godina, da se ime Ištvana Lodrija, koji je sa okupatorskim vojnicima direktno učestvovao u ubistvu njenog oca, ukloni sa pomenutog spomenika, niko nikada nije uslišio.

Tako se gradonačelnici Subotice (iz svih stranaka koje su bile vladajuće), a često i viši državni funkcioneri, decenijama u gradu na severu Srbije klanjaju svirepim ratnim zločincima skrivenim poput kurjaka među zaista nevino ubijenim žrtvama.

Institucije naše države ovim povodom, istina, uputile su me na "odbor" koji vodi brigu o spomeniku. Članovi odbora saopštili su mi hladno da će razmotriti to što sam objavio, samo ukoliko pronađem pravosnažnu sudsku presudu protiv Ištavana Lodrija, kao da neposredno svedočenje Anđe Grubješić ne znači ništa.

Nije prvi put kod nas da je posao ustanova i institucija države trebalo da uradi jedan novinar.

Ali, i nakon što sam pronašao presudu protiv Ištvana Lodrija, ništa se nije dogodilo.

Iskustvo Nanđinga

Međunarodna zajednica se okuplja oko Pekinga

Za razliku od nas, Kina na impresivan način neguje vlastitu kulturu nacionalnog sećanja.

Prvi put, kinesku politiku negovanja kulture sećanja spoznao sam pre desetak godina u Nanđingu ("južnoj prestonici"), gde su japanski agresori od sredine decembra 1937. do sredine januara 1938. godine likvidirali oko 300.000 civila, zarobljenika, staraca, žena i dece. Memorijalni centar u Nanđingu, gde se i danas na gradilištima nailazi na ostatke ljudskih tela, naprosto treba posetiti. Nakon posete, o njemu se razmišlja tokom celog života.

Ne samo zbog impresivnog memorijalnog centra, gde je moguće spoznati punu dimenziju užasa zločina, već i zbog insistiranja Kine da joj ratni zločinci budu isporučeni.

Tako su dvojica japanskih oficira, koji su se nadmetali ubijajući civile mačetama, ubivši pritom više od 200 ljudi, nakon završetka rata isporučeni Kini i obešeni.

Kako to rade Kinezi?

Prošle nedelje Kina je iz Južne Koreje dopremila posmrtne ostatke 25 svojih vojnika, poginulih u ratu protiv američke agresije na Koreju. Njihovi posmrtni ostaci biće uz sve državne počasti sahranjeni na vojničkom groblju u Šenjangu.

Posmrtni ostaci poginulih kineskih vojnika dopremljeni su vojnim transportnim avionom Y-20 koji je, kao nacionalni projekat vojne industrije, razvijen u Sijanu, dakle u samoj Kini. Kada je vojni transporter sa posmrtnim ostacima kineskih vojnika ušao u kineski vazdušni prostor, dočekala su ga i do Šenjanga ispratila dva kineska stelt lovca J-20.

Kina već deceniju sistematski pronalazi svoje vojnike poginule u Korejskom ratu i vraća njihove posmrtne ostatke u otadžbinu, slaveći ih kao heroje koji su dobrovoljno otišli u Koreju da tu zemlju brane od američkog agresora.

Tako su 2014. godine u Kinu, uz sve počasti, vraćeni posmrtni ostaci 437 kineskih vojnika. Istraživanja, identifikacija i organizovani prevoz posmrtnih ostataka nije prestajao ni u vreme pandemije koronavirusa. U najtežim godinama pandemije, 2020. i 2021, u Kinu je vraćeno 117, odnosno 109 posmrtnih ostataka kineskih vojnika.

Prema kineskim izvorima, broj poginulih Kineza u Koreji iznosi 140.000, dok zapadni izvori tvrde da je taj broj skoro trostruko veći, s tim što su neki od značajnih zapadnih medija, poput Si-En-Ena, u poslednje vreme taj broj "spustili" na oko 180.000.

Prema podacima kineske vlade, od 2014. do prošle godine, u Kinu je iz Južne Koreje vraćeno 913 posmrtnih ostataka kineskih vojnika.

Uz posmrtne ostatke, Kina prikuplja njihove lične predmete i sve ostale istorijske artefakte sa bojišta koji su pripadali kineskim borcima, analizira ih i one značajne trajno čuva.

Ovih dana, u medijima čitam da posao pronalaženja artefakata sa bojišta Prvog svetskog rata, odnosno Kolubarske bitke, možda najčuvenije bitke koju je naša vojska vodila od Kosovske bitke naovamo, samoinicijativno, obavlja jedan Lajkovčanin, skromnom opremom koju je sam pribavio...