Međunarodna zajednica se okuplja oko Pekinga

Treći forum "Pojasa i puta", održan prošle nedelje u Pekingu povodom desete godišnjice te inicijative, pokazao je da se značenjska struktura kovanice "međunarodna zajednica" nezadržimo menja.

Većina čovečanstva okuplja se sada oko Pekinga i to je sve primetnije.

Ne postoji bolja platforma za okupljanje istinske međunarodne zajednice od zajedničkih projekata izgradnje globalno ili regionalno umrežene infrastrukture.

To je, naprosto, aksiom i ne treba ga dodatno obrazlagati.

Šta je univerzalna poruka Trećeg foruma "Pojasa i puta"?

Budući da je univerzalno (dakle, raznoliko), da nije agresivno i upereno protiv bilo koje treće strane, okupljanje duž modernih puteva svile ne odvija se blokovski uz fanfare i bubnjeve. O tome svedoči okupljanje visokih predstavnika više od 130 zemalja i tridesetak organizacija u Pekingu prošle nedelje.

Ukoliko potražimo univerzalnu poruku Trećeg foruma "Pojasa i puta", pronaći ćemo je u sve jasnijem interesu zemalja u razvoju, među kojima je i Srbija, da sarađuju u formatu međusobno korisne saradnje, a ne pod stegom "meke" eksploatacije, (geo)političkih pritisaka i ucena na koje smo, barem mi u Srbiji, na žalost oguglali.

Imajući ovo u vidu, možda već sada možemo da kažemo da je došlo vreme da počnemo da govorimo o kineskim vrednostima u međunarodnoj politici i odnosima.

Unapređenjem saradnje i izgradnjom infrastrukture duž "Pojasa i puta", Kina teži modernizaciji i zajedničkom razvoju kroz zajedničke napore, idući ka onome što kineski predsednik naziva zajednicom zajedničke budućnosti. I to demonstrira sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom kao centralnim gostom.

Zahvaljujući inicijativi "Pojas i put", a naročito ukoliko međunarodna zajednica i politički bude sledila njene standarde, Srbija će, umesto land-locked postati land-linked zemlja (povezana, umesto zarobljena, kopnom), a saradnja bi mogla da zameni rastrojstvo Balkana u sukobima i mržnji, što bi "resetovalo" poziciju Srbije i najviše u prilog išlo upravo Beogradu.

Kako je izgledala Kina tokom foruma "Pojas i put"?

Dok su mediji prenosili užirene izjave zvaničnika, autor ovih redova, koji je prisustvovao Medijskom forumu Puta svile, imao je priliku da drugi put ove godine obiđe kinesku prestonicu.

Ovde sam u proleće već pisao o tome koliko se Peking promenio tokom pandemije koronavirusa, koliko je novih hibridnih i električnih automobila sada na njegovim, ali i ulicama ostalih kineskih gradova, predviđajući skori dolazak novih kineskih automobilskih brendova u Evropu, što se već delimično ostvarilo.

Tokom pomenutog foruma, Kina je prikazala najsjajnije organizaciono lice svoje sve vidljivije meke moći: obezbeđenje ključnih objekata, ulica i trgova bilo je veliko i snažno, ali diskretno i besprekorno ljubazno.

Grad nije bio blokiran u klasičnom smislu, već je sve mimo foruma teklo svojim uobičajenim tokom. Kolega koji se kod Tijenanmena na jednom od kontrolnih punktova, koji tamo i inače postoje, zatekao bez pasoša bio je ljubazno obavešten da je to nedozvoljeno i zamoljen da sledeći put svakako ponese svoju putnu ispravu.

U Poli teatru, gde su me ljubazni domaćini vodili jedne večeri nakon serije sastanaka sa kolegama, imao sam priliku da odgledam modernu plesnu predstavu zasnovanu na tradicionalnoj kineskoj temi (opis same predstave ovde bi odneo previše vremena). Više od 500 ljudi platilo je, za naše prilike vrlo skupe karte, od oko 100 evra da vidi svoje ljubimce Džang Hana i Meng Ćingjang.

Ali, plaćena cena nije suština imućnog društva kome Kina teži i koje je u velikim gradovima izgleda već prisutno.

Taj pekinški teatar impresivnih umetničkih imena i tehničkih scenskih mogućnosti, u kome sam koju godinu ranije intervjuisao režiserku Kung Desin, inače pripadnicu 77. generacije direktnih Konfučijevih potomaka, bio je pun dece i omladine.

Velika knjižara, veličine šoping-mola na trgu Sidan, takođe je bila puna mladih koji sede na podu knjižare i čitaju.

Drevna akademija u Čengduu, gde sam otišao iz Pekinga, takođe. Bilo je dirljivo dok sam posmatrao majku koja je u drevnoj akademiji u Čengduu četvorogodišnjoj ćerki objašnjavala zbog čega je važno da čita i uči. Arheološko nalazište drevne države Šu, odnosno veliki muzejski kompleks, sa svojim tri milenijumima starim artefaktima, takođe je bio puno dece.

Zar nije bolje ostvariti društvo porodica koje decu usmerava ka umetnosti i dokazanim vrednostima? Ukoliko govorimo o saradnji duž puteva svile, to je jedna od lekcija koje treba da savladamo i mi u Srbiji. Forum je prilika...

Činjenica da Kina nije zainteresovana isključivo za dobit vlastitih banaka i kompanija, već da u obzir uzima obostrano korisnu saradnju i uticaj zajedničkih projekata na ukupan razvoj, kod građana Srbije zaista budi nadu da inicijativa "Pojas i put" i format saradnje Kine sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, gde je Srbija postojan kineski partner, u narednim godinama i decenijama može promeniti sudbinu srpske ekonomije, koja je bila beznadežno usmerena ka neokolonijalnoj potčinjenosti zapadnim centrima moći i tamošnjim velikim kompanijama koje u vidu imaju isključivo lokalne resurse i izvlačenje proste, pritom maksimalizovane finansijske dobiti.

Sporazum o slobodnoj trgovini koji smo potpisali sa Pekingom u prvom redu je prilika za srpsku poljoprivredu, ukoliko naše društvo uopšte ima ambiciju da razvija vlastitu proizvodnju, ali i etičke vrednosti.

Dok sam živeo i radio u Pekingu, sa značajnom dozom razočaranja gledao sam (pre)skupe kesice sa sušenim šljivama koje je Kina uvozila iz drugih zemalja, umesto iz Srbije.

"Pojas i put" stoga ne treba čitati samo kao ekonomsku priliku na razvalinama očekivanja iz 20. veka, već kao odloženi, ali dočekani ulazak u 21. vek kakav bi to stoleće trebalo da bude.