Kuku, pokrivajte bruku!

Teška vremena, "vunena", što reče veliki pesnik. Crni oblak laži i obmana zaogrnuo je zbunjeno i zombirano čovečanstvo. Ljudski rod tumarajući u mraku, udara o zidove tamnice u koju ga je zakatančio neoliberalni globalizam. I to sve zarad dobra i zaštite tog istog humanog korpusa. Jer da nas nisu "zaštitili", ko zna šta bi se sa nama desilo.

Verovatno bi nas suverenističke horde, koje nadiru sa istoka, izložile opasnosti slobode. A poznato je da sloboda donosi haos u "uređenom" društvu. I tako "spaseni" i utamničeni se ne pitamo koliko košta izgradnja spasonosnih kazamata? Ko to odvaja od tuđih usta da bi nas spasao od destruktivne zablude, zvane sloboda?

Da ne bismo živeli u neznanju, a neznanje škodi, naši spasitelji su na svakom koraku postavili table i nalepnice, kako bismo znali kome da budemo zahvalni do groba.

One svetle čak i u mraku i vidljive su iz svih vizura. Doduše na tablama i nalepnicama su slova nekakvih skraćenica koje smo morali naučiti, makar iz zahvalnosti.

Poneka zastava (takođe na tablama i nalepnicama), uglavnom simboli "dobrotvora".

I taman smo se lepo ušuškali u sigurnosti globalističkih tamnica, kad ono nesnosna buka i topot juriša suverenizma na naše čuvare i zaštitnike. I možda bi tvrđava izdržala, da "izdajnika" nema svuda oko nas. Pobunjeni tamničari otvaraju vrata tvrđave. Neko beži, neko reži, a tamnice se širom otvaraju.

Držeći ruke iznad očiju, izlazimo iz tamnica i u čudu gledajući se saglašavamo se pogledima, da ta sloboda i nije tako loša stvar. Zbunjeni gledamo kako se pridošli konjanici, kojima su nas toliko plašili i pobunjeni stražari rukuju. Dobrotvora ni za lek. Što bar ne sačekaše da se pozdravimo, kao ljudi.

Red je da im "zahvalimo za dobročinstvo". Ostadoše samo table i nalepnice, da svedoče ko je koliko para za nešto dao. Ostadoše da bi nas podsećale na bruku koju smo sami sebi pričinili, samoutamničući se.

Pogledajmo oko sebe koliko je takvih tabli i nalepnica ostalo. Neki zagovaraju da ih ne skidamo, da bi nas u buduće opominjale, drugi pak, da ih skinemo i zaboravimo šta smo dozvolili da nam rade. Predlažem kompromis.

Prekrijmo ih crnim florom, da se bruka ne vidi, ali da kada se zaboravimo, možemo malo da virnemo i podsetimo se.

Podsetimo se ko smo i kako smo se u vreme okupacije držali. Kome su ruke bile vezane, a kome u džepovima punim zelenih novčanica. Čisto da se zna, ko se kako u okupaciji držao. Jer okupacije nailaze i prolaze, a bruka večno ostaje.

Ovu crticu posvećujem svim zabrinutim ljubiteljima USAID-a i ostalih skraćenica.