Kako po život opasnim idealizmom i odbranom "slobode izbora" uništiti državu: Primer Ukrajine
Princip da mir proizlazi iz širenja vojnih saveza bez obzira na bezbednosne interese drugih velikih sila – nikada nije postojao
Preterivanje i ignorisanje realnosti nikada nije dobro. Svi znamo da konzumacija previše leka može imati posledice poput otrova i da neograničena sloboda nije dobra jer se pretvara u anarhiju. Sanjarenje je takođe divno, ali u stvarnom životu padamo na tvrdo tlo. U međunarodnoj politici, međutim, vođe država često ne uzimaju u obzir pravila koja važe u stvarnom životu. Snove i realnost često pomešaju tako da smo svedoci tragikomedija – ili pravih tragedija.
Istorija svedoči o hiljadama primera raznih odluka usvojenih s najboljim namerama, a koje su ipak dovele do katastrofa. Setimo se samo kineskog "Velikog skoka napred" u periodu između 1958. i 1962. godine. Cilj politike je bila brza industrijalizacija i kolektivizacija kako bi se Kina transformisala u socijalističko društvo. Rezultat: velika glad i 15 do 45 miliona umrlih. Sličnih slučajeva ima napretek. Od kolektivizacije u Sovjetskom Savezu do prohibicije u SAD i raznih ekoloških eksperimenata...
Šampion svih katastrofa u drugoj polovini 20. veka je pre svega politički idealizam i širenje "demokratije i ljudskih prava" na vrhovima "bajoneta" – kroz ratove i intervencije. Na to u svojoj analizi ukazuje Glen Dizen, profesor Univerziteta jugoistočne Norveške i urednik časopisa "Russia in Global Affairs".
Dizen kritikuje "idealizam" i brani njegovu suprotnost, "politički realizam", koji se "često i pogrešno prikazuje kao nemoralan jer se fokusira prvenstveno na neizbežnu bezbednosnu konkurenciju, odbacujući idealističke napore da se prevaziđe politika moći". S obzirom na činjenicu da države ne mogu izbeći bezbednosnu konkurenciju, "moral za realiste znači postupanje u skladu sa logikom ravnoteže snaga kao osnove stabilnosti i mira", objašnjava Dizen.
Kao idealističku zabludu, Dizen ističe uverenje da je "suvereno pravo Ukrajine da uđe u NATO". A upravo to su lideri članica NATO-a ponovo obećali Ukrajini na poslednjem samitu u Vašingtonu.
"Najatraktivniji i najopasniji idealistički argument koji je uništio Ukrajinu jeste da ona ima pravo da se pridruži bilo kom vojnom savezu koji izabere. To je veoma privlačna teza koja lako dobija podršku javnosti jer afirmiše slobodu i suverenitet Ukrajine, dok se čini da je alternativa da Rusiji treba dozvoliti da diktira ukrajinsku politiku.
"Argument da Ukrajini treba dozvoliti da se pridruži bilo kom vojnom savezu jeste idealistički argument, zasnovan na viziji sveta kakav neko želi, a ne na činjenici kako svet zapravo funkcioniše. Princip da mir proizlazi iz širenja vojnih saveza bez obzira na bezbednosne interese drugih velikih sila – nikada nije postojao. Države poput Ukrajine, koje dele granicu sa velikom silom, imaju sve razloge da izraze legitimnu zabrinutost za svoju bezbednost, ali pozivanje rivalske velike sile poput Sjedinjenih Američkih Država na svoju teritoriju – samo pojačava bezbednosnu konkurenciju. Da li je moralno insistirati na tome kakav bi trebalo da bude svet, ako je rat rezultat ignorisanja činjenice kako svet zapravo funkcioniše?", pita Dizen.
Mir bi mogao da bude rezultat priznavanja interesne sfere Rusije. Upravo zato je imala Evropa "tokom Hladnog rata pojas neutralnih država", upozorava Dizen. Mogli bismo da dodamo da je nesvrstana Jugoslavija bila jedna od njih. Sličnih slučajeva nije malo.
Na primer: i stvaranje Belgije, današnjeg sedišta EU, kao tamponske države 1830. godine, jeste rezultat zahteva za neutralnošću takve države. Evropske sile su se na kraju dogovorile da Belgija bude neutralna država, tampon zona između Francuske i nemačkih zemalja, što je sve strane sprečilo da Belgiju koriste za svoje vojne operacije.
Nastanak neutralne Belgije je bio u interesu naročito Ujedinjenog Kraljevstva. Londonski ugovor su na kraju potpisale Velika Britanija, Francuska, Pruska, Austrija i Rusija. Što lepo odslikava dvostruki moral Zapada.
Tako je Rusija pristankom da bude stvorena "neutralna, tamponska Belgija" pomogla Velikoj Britaniji da sebi osigura bezbednost. Danas, kada je u pitanju bezbednost Rusije i kada Moskva ponavlja sličan zahtev, dakle da pogranična država Ukrajina ne sme da bude članica neprijateljski nastrojenog NATO-a, sve zapadne zemlje su prosto zgranute i govore "pogledajte kako je Rusija arogantna!". Uz to ljutito protestuju, jer "ko je dao pravo Rusiji da određuje u koji 'klub' sme Ukrajina da uđe". Zašto se britanski i drugi zapadni političari nisu pridržavali istog principa kada su osnivali neutralnu Belgiju?
Dupli aršini Zapada i njegovo "idealističko ludilo"
Duple aršine Zapada kritikuje i Glen Dizen: "Meksiko uživa mnogo sloboda u međunarodnom sistemu, ali nije slobodan da se pridruži vojnom savezu pod vođstvom Kine ili da ugosti kineske vojne baze. Idealistički argument da 'Meksiko može da radi šta god želi' pretpostavlja da vlada te države ignoriše zabrinutost Amerike za njenu bezbednosti. Rezultat takvog poteza Meksika bi najverovatnije bio njegovo uništenje od strane Amerike. A šta bi tek bilo ukoliko bi se Škotska otcepila od Ujedinjenog Kraljevstva i potom pridružila vojnom savezu predvođenim Rusijom i ugostila ruske rakete - da li bi Englezi i dalje podržavali princip 'slobodnog izbora'?"
Bilo je mnogo upozorenja na temu kako će Rusija, koja odluke donosi na osnovu "realpolitike" a ne na osnovu idealističkih bajki, reagovati na širenje NATO alijanse na Ukrajinu i Gruziju. Političari na Zapadu su ta upozorenja u celini ignorisali. A sada krivca vide u Rusiji. Apsurdno.
"Kada velike sile nemaju meki institucionalni veto, koriste tvrdi vojnički veto. Idealisti koji insistiraju da Rusija ne može da stavi veto na proširenje NATO-a, vode politiku koja je predvidljivo rezultirala gubitkom teritorije, stotinama hiljada mrtvih i uništenjem nacije. Zašto se 'idealisti' predstavljaju kao moralni i 'proukrajinski'? Zašto su realisti, koji su više od decenije upozoravali na opasnosti novih proširenja NATO-a, nemoralni i 'antiukrajinski'? Nisu li te etikete zasnovane na teorijskim pretpostavkama idealista?", pita profesor.
Zaključak je na dlanu – zapravo su nemoralni "idealisti" koji nas guraju u ratove zbog svojih vizija kako bi trebalo da funkcioniše svet, dok su realisti koji žele da ih spreče kompromisima i "nedeljivom bezbednošću" u skladu sa pravilima prema kojima svet zaista funkcioniše – uistinu moralni.
Pri čemu "idealisti" prenebregavaju da NATO nije imao obavezu da Ukrajini ponudi "buduće članstvo", ali je ujedno imao obavezu (zbog Pariske povelje itd.) da bezbednost tretira kao "nedeljivu" i da uz cilj povećanja sopstvene bezbednosti uzme u obzir i interese Rusije. Zato se bilo kakvo zapadno "pojačavanje bezbednosti" kroz širenje saveza nije smelo dogoditi bez saglasnosti Rusije. Ali arogantna Amerika nije marila za posledice svoje politike.
I tako se nastavlja "idealističko ludilo" Zapada.
"Posle 'ničim izazvane' invazije Rusije na Ukrajinu, idealisti insistiraju da Ukrajina mora da postane članica NATO-a čim se rat završi. Dosetili su se atraktivne i moralne izjave kojom bi da osiguraju da će Ukrajina biti zaštićena i da se takva tragedija više neće ponoviti. Pa ipak, šta to govori Rusiji? Svaka teritorija koju Rusija ne osvoji – pašće u ruke NATO-a, koji je onda može koristiti kao liniju fronta protiv Rusije. Pretnja od daljeg širenja NATO-a podstiče Rusiju da zauzme što je moguće više teritorije i osigura da ono što preostane bude potpuno nefunkcionalna država. Jedina stvar koja može doneti mir Ukrajini i okončati pokolj jeste obnova njene neutralnosti, ali idealisti to osuđuju kao duboko nemoralno i stoga neprihvatljivo. Da parafraziramo Rejmona Arona: 'Idealista koji veruje da je raskinuo sa politikom moći, povećava njene zločine'", upozorava Dizen.
Svaki dan rata u Ukrajini dokazuje nam da je profesor Dizen u pravu. Ukrajini je put u pakao ponovo popločan naizgled dobrim namerama – odbranom ukrajinske idealistički obojene, a lažne i potpuno nerealne, ubitačne "slobode izbora".
