Od "poretka zasnovanog na pravilima" do evropskog veka poniženja

Godinama slušamo litanije o "poretku zasnovanom na pravilima" koji narušavaju "odmetničke države" iz "osovine zla"; obično su to Iran, Severna Koreja, nedavno Irak, a danas sve više Rusija i Kina.

U toj bajci o "borbi dobra i zla" zapadne zemlje sebe predstavljaju kao izvor i stub stabilnosti, reda, mira i demokratije. Na drugoj strani su države koje seju haos, anarhiju, tiraniju i žele da potčine svet. Na primer, "nepromišljenim prisvajanjem teritorije". Sada vidimo da su sve to floskule za naivne. Uostalom, u vreme kada novi američki predsednik još nije ni stupio na dužnost, već je najavio da će milom ili silom (!) sprovesti prisvajanje Panamskog kanala i Grenlanda. Zazubice mu pravi i Kanada, pa što ne bila bila 51. američka država.

Mnogi u Evropskoj uniji su se našli u čudu. Odjednom, Rusi im se više ne čine tako rđavim. Zar da vođa najveće zemlje NATO-a otima teritoriju svojih saveznika!? Ameriku uz to niko ne ugrožava, za razliku od Rusije kojoj je NATO njenu prvu susedu, Ukrajinu, pretvorio u neprijateljsku državu.

Apetiti za tuđom, geografski čak veoma udaljenom teritorijom, pretnja sankcijama ako se ne ispuni zahtev jačeg (Amerike), sve to je deo nove normalnosti u koju Evropa iz "sveta zasnovanog na pravilima" srlja u "vek poniženja", poput onog koji je svojevremeno iskusila Kina.

Ili, kako je taj proces opisao Arnaud Bertrand na društvenoj mreži Iks:

"Ako niste verovali da Evropa grabi ka svom veku poniženja, to bi sad trebalo da vam bude jasno. Tramp kaže da je Americi potreban Grenland 'u svrhu nacionalne bezbednosti i zbog interesa slobodnog sveta, uostalom, ima li Danska ikakvo zakonsko pravo na to ostrvo' (što je sve 100 odsto naopako). Bi li se ikada usudio da kaže išta slično u vezi kineske ili ruske teritorije? Ne, ni za milion godina. Ali on vidi da je Evropa ne samo krhka, već i u pogubnom strateškom položaju jer joj Amerika 'garantuje' odbranu! Evropa je postala zavisna od zaštite mafijaškog tipa, primorana da ponovo sriče čuveni geopolitički nauk (pripisan Tukididu): 'Jaki rade šta im se prohte, a slabi trpe šta moraju!'

Višak ironije je da je histerična fiksacija Evropske unije na 'ruski imperijalizam' dovela do situacije u kojoj je kao mesečarka uletela u kandže stvarne imperije, američke, koja sada ležerno raspravlja o deobi Evrope. Nema sumnje da je još veća ironija što nikoga na svetu nije briga za dvostruke aršine i licemerje Evrope u odnosu prema ostatku sveta, još posebno zbog Gaze...

Lideri Evropske unije (ako ih uopšte možemo tako nazvati), u naporu da Americi budu lojalni saveznici, podržali su kršenja međunarodnog prava u Gazi, nesvesni da time daju tapiju za rasparčavanje sopstvenog kontinenta. Zaboravili su da principi nisu samo moralni luksuz, već štit koji, kada ga razbijete zbog interesa drugih, više ni vas ne štiti."

Slično razmišlja norveški profesor Glen Dizen.

On ukazuje na konfuziju među evropskim članicama NATO-a otkako im je njihov najveći saveznik naprasno zario nož u leđa, što je u isti mah otkrilo sve mane "poretka zasnovanog na (američkim) pravilima".

Naime, dok se međunarodno pravo zasniva na suverenoj jednakosti svih država, međunarodni poredak koji se zasniva na pravilima podržava hegemoniju utemeljenu na principu suverene nejednakosti. Zapad je međunarodni poredak zasnovan na pravilima "prodavao" kao međunarodno pravo plus ljudska prava, kako bi kovanica zvučala što privlačnije, čak moderno. Pod velom ispraznih fraza prikrivana je suština – nametanje kontradiktornih principa i pravila podatnih prohtevima Zapada.

Posledica tog pregnuća je sistem bez jedinstvenih pravila u kojem moć određuje šta je ispravno. Dok međunarodno pravo koje uređuje ljudska prava uvodi skup pravila u cilju povećanja individualnih prava, bezbednost skoncentrisana na individuu često je u suprotnosti sa bezbednošću usredsređenom na državu kao temelj međunarodnog prava.

"Amerika kao hegemonistička država tako može da bira između bezbednosti fokusirane na pojedinca, i bezbednosti u čijem je fokusu država, dok su američki protivnici zbog navodnog nedostatka liberalno-demokratskih referenci prinuđeni da se striktno pridržavaju bezbednosti u čijoj žiži je država. Na primer, državnocentrična bezbednost kao osnova međunarodnog prava insistira na teritorijalnom integritetu država, dok bezbednost usredsređena na ljudska prava dozvoljava i secesiju, po principu samoopredeljenja.

Vašington će tako insistirati na teritorijalnom integritetu svojih saveznika poput Ukrajine, Gruzije ili Španije, dok će u istom dahu podržavati samoopredeljenje unutar država koje smatra svojim protivnicima ili rivalima kao što su Srbija, Kina, Rusija i Sirija. Amerika je sebi uzela pravo da se meša u unutrašnje stvari svojih protivnika kako bi 'promovisala liberalno-demokratske vrednosti', dok mete takve američke politike nemaju pravo da se mešaju u unutrašnje stvari Sjedinjenih američkih država. Da bi se zabetonirao hegemonistički međunarodni poredak, poništen je jednak suverenitet za sve zemlje", upozorava Dizen.

Proces izgradnje alternativnih izvora legitimiteta u cilju podsticanja suverene nejednakosti počeo je 1999. nezakonitom invazijom NATO pakta na Jugoslaviju, bez mandata UN, ističe norveški profesor. Očigledno kršenje međunarodnog prava pravdano je "liberalnim vrednostima". To je ponovljeno 2003. godine "nezakonitom, ali legitimnom" (kako su tvrdili njeni tvorci) invazijom na Irak. Takav pristup postao je poznat kao "međunarodni poredak zasnovan na pravilima".

Postojao je skup pravila za civilizovane odnosno imperijalističke zemlje, za zapadnu "baštu", kako ju je opisao Žozep Borelj, a drugi za sve što je izvan EU i zapadnih država, dakle "džunglu".

"Takav sistem suverene nejednakosti kopira postulat iz 'Životinjske farme' Džordža Orvela koji određuje da su 'sve životinje [države] jednake, ali su neke životinje [države] jednakije od drugih'. Zapad je na Kosovu podsticao samoopredeljenje kao normativno pravo na secesiju kojem treba dati prioritet u odnosu na teritorijalni integritet Srbije. Ali u Južnoj Osetiji i na Krimu, Zapad je insistirao da svetost teritorijalnog integriteta, kako je to zapisano u Povelji UN, ima prednost nad samoopredeljenjem. Jedinstvena pravila zamenio je sud javnog mnjenja. Umesto da se konflikti rešavaju diplomatskim putem i na osnovu jedinstvenih pravila, dobili smo podsticaj za manipulaciju, moralizovanje i propagandu jer o međunarodnim sporovima odlučuje 'sud javnog mnjenja' kada postoje suprotstavljeni principi. Prevare i ekstremni jezik su tako postali svakodnevica na međunarodnom parketu..."

Međunarodni poredak zasnovan na pravilima ne čine neka posebna pravila, niti je međunarodno prihvaćen, još manje efikasan. Međunarodni poredak zasnovan na pravilima mora se posmatrati kao neuspeli eksperiment unipolarnog svetskog poretka koji mora da se demontira da bi se ponovo izdiglo međunarodno pravo kao uslov stabilnosti i mira, naglašava profesor Dizen.

Norveški profesor je u pravu, ali problem je što su se zemlje EU bloka do balčaka zaglibile u poredak zasnovan na pravilima. Sistematskim uništavanjem međunarodnog prava i dvostrukim aršinima, potkopale su temelje sadašnjeg sveta. Nova pravila koja će biti deo međunarodnog prava, ponovo će pisati pobednici. Ali među njima neće biti članica EU.

Očigledno je da evropske velike sile nisu ništa naučile iz sopstvene istorije. Slično su 1935. podržale invaziju Musolinijeve Italije na Etiopiju, što je dovelo do pogibije na stotine hiljada Etiopljana. Uprkos činjenici da je Etiopija bila članica Lige naroda, preteče UN, koja je trebalo da spreči takvu agresiju, evropske sile su se i tada odlučile da podrže imperijalne apetite Italije umesto poštovanja slova međunarodnog prava. Evropske sile ni tada nisu predvidele da su takvim potezom potpisale smrtnu presudu za Ligu naroda i poslale signal drugim državama da je otvorena sezona lova na nejake nacije. U roku od nekoliko meseci, Hitler je počeo da militarizuje Rajnsku oblast...

Danas Evropa srlja u vek poniženja, zaslužen moralnom iskvarenošću njenih političkih lidera i zahvaljujući njihovoj strateškoj kratkovidosti, što se vidi i iz podrške Brisela, Pariza, Berlina, Rima, Londona... izraelskom genocidu nad Palestincima.

Nametanjem dvostrukih standarda koje su članice NATO alijanse prvi put javno demonstrirale u slučaju srpske pokrajine Kosovo i Metohija, Evropa se odrekla pravne zaštite koja bi je štitila od nasrtaja jačih sila. U konkretnom slučaju – Amerike.

Tako je "sezona lova" ponovo otvorena, a plen su evropske zemlje. Ironijom istorije su, vođene politikom Vašingtona, prvo same gazile međunarodno pravo i bacile anatemu na Moskvu zbog lažne "ruske opasnosti", da bi bile sada prepuštene na milost i nemilost glavnog šefa NATO organizacije. Na isti način kako mafijaši brinu za svoje žrtve – zahtevima da debelo plate za, iako nepotrebnu, zaštitu pred Rusijom.