Civilizacijski slom EU: Ursula kao papa Pije V

Evropska unija, koja se sama proglašava svetionikom demokratije i zaštitnicom vladavine prava, upravo je napravila još jedan istorijski prelom – u oblasti koja je za demokratiju najosetljivija: slobodi govora.

Pošto tajni algoritmi kojima se na mrežama potiskuju "nepoželjni" glasovi očigledno više nisu dovoljni, Brisel je prešao u otvoreniju fazu: počeo je da sankcioniše kritiku sopstvenih politika. Nije više dovoljno "smanjiti domet" objave, skloniti je iz preporuka ili je utopiti u šumu sadržaja. Sada se ide na čoveka: na reputaciju, na račun u banci, na putovanje, na imovinu.

Poruka je jednostavna: ne moraš u zatvor – dovoljno je da postaneš toksičan, da ti se zatvore vrata, da te se svi klone.

Na listi sankcionisanih našao se i Žak Bod (Jacques Baud) iz Švajcarske – penzionisani pukovnik i obaveštajni oficir, nekadašnji ekspert NATO-a i OEBS-a, autor koga sam (i koga ću) i sam često citirao. Njegov "greh"? Piše knjige i iznosi komentare o ratu u Ukrajini koji nisu po volji briselskim aparatčicima.

"Svedoci smo civilizacijskog sloma, jer je EU sankcionisala Žaka Boda, penzionisanog švajcarskog pukovnika i obaveštajnog oficira, zbog objavljivanja knjiga i tekstova u kojima iznosi stavove o ukrajinskom ratu suprotne stavovima vrha NATO-a.

Ovaj civilizacijski slom ogleda se i u osudi opozicionih stranaka u Estoniji zbog njihove mirovne platforme i snažnog protivljenja NATO-u kao agresivnoj ratnoj koaliciji. Estonija je ugovornica Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.

Još jedan dokaz sloma je odluka EU da ignoriše sopstvena pravila i na neodređeno zamrzne rusku suverenu imovinu s ciljem kasnije zaplene, što je suprotno običajnom međunarodnom pravu i brojnim ugovorima", napisao je Alfred de Zajas na mreži Iks, reagujući na ovu vest.

Alfred de Zajas (puno ime Alfred-Maurice de Zayas) je od 2012. do 2018. bio prvi nezavisni ekspert UN za promociju demokratskog i pravičnog međunarodnog poretka, a danas predaje međunarodno pravo na Ženevskoj školi za diplomatiju.

Zapadni mediji su slučaj, očekivano, preveli na svoj jezik. Radio slobodna Evropa (RSE) je, na primer, poručio da je Bod sankcionisan jer je navodno "megafon ruske propagande i teorija zavere", uključujući tvrdnju da je "Ukrajina orkestrirala invaziju na samu sebe" radi ulaska u NATO.

To je iskrivljena predstava njegovih stavova. Ali čak i da je sve to istina – od kada je u EU zabranjeno iznositi mišljenje koje se ne uklapa u zvanični narativ?

Od kada se "pogrešno mišljenje" kažnjava administrativnim merama koje u praksi liče na presudu: zamrzavanje računa, zabrana putovanja, blokada imovine, javno žigosanje?

Ko uopšte odlučuje šta je "dezinformacija", a šta legitimna analiza – i po kom postupku?

U demokratiji, takva pitanja se rešavaju transparentno i pred sudom. U birokratskoj imperiji, rešavaju se dopisom, uredbom i "paketom mera", u tišini hodnika, uz obavezno moralno objašnjenje: "mi štitimo vrednosti".

Po čemu je EU, koja kažnjava autora zbog knjiga, bolja od režima koje voli da drži na moralnoj distanci?

Po čemu se razlikuje od Sovjetskog Saveza, od Nemačke u doba uspona nacizma ili od raznih "narodnih demokratija" koje su imale isti refleks: ko ne ponavlja liniju – taj je neprijatelj?

I zašto se o tome ne čuje javni glas Marte Kos, slovenačke komesarke, nekadašnje novinarke i diplomate? Ako EU zaista brani slobodu izražavanja, ovakvi slučajevi ne bi smeli da prođu kao tehnička procedura, fusnota u briselskom biltenu.

Ćutanje u ovakvim trenucima postaje saučesništvo, makar iz komfora.

Jedan komentator je na Zajasovu poruku odgovorio brutalno tačno: Evropa se ne "ruši", ona se "raspada". Sankcionisanje penzionisanog švajcarskog pukovnika zbog knjiga nije kraj civilizacije, ali jeste simptom sistema koji više ne podnosi neslaganje bez prinude.

Zapad se nekada ponosio otvorenom raspravom; danas guši kritiku, a za isto optužuje druge. Kada istina postane "destabilizujuća", institucije priznaju da je njihov narativ građen na pesku. Nije to snaga, nego panika. A Globalni jug to gleda, pamti licemerje i pravi sopstvene zaključke: ako se Evropa odriče svojih pravila kad joj ne odgovaraju, zašto bi joj drugi verovali na reč?

Da bismo razumeli šta se ovde lomi, vredi se setiti Aleksisa de Tokvila. On je još 1831. upozoravao da je u poretku koji se poziva na vlast naroda cenzura "apsurd": građanin koji ima pravo glasa mora imati i slobodu da bira između suprotstavljenih mišljenja. Bez slobodne štampe i slobodne debate, opšte pravo glasa postaje dekor.

A danas, u EU, etiketiranje "neposlušnih" kao "putinista", blokade računa, zabrane putovanja i zamrzavanje imovine – često i bez sudske odluke – sve više liče na novu normalnost.

Sloboda govora, u praksi EU, postaje ograničena: važi dok ne "šteti jedinstvu", dok se uklapa u "zajedničke vrednosti", dok ne kvari mobilizaciju. Ko pita previše, dobije etiketu. Ko insistira na dokazima, dobije ćutanje. Ko uporno piše, dobije sankcije.

A kad se jednom uvede takav mehanizam, on se širi: danas si "proruski", sutra "evroskeptik", prekosutra "populista", a već sledeće nedelje "ekstremista" – i tako do trenutka kada je svaka kritika apriori sumnjiva.

U tom smislu, zamrzavanje suverene ili lične imovine i sankcionisanje autora nisu odvojeni incidenti, nego isti obrazac: politička odluka se oblači u pravni jezik, a zatim se zahteva da javnost ćuti o njenim posledicama.

U liberalnoj demokratiji, pravo je ograda protiv moći. U ideološkoj mobilizaciji, pravo postaje alat moći.

Na šta to podseća? Na stariji model nego što Brisel želi da prizna.

Godine 1572. papa Pije V je, u aktu od 17. marta, žestoko osudio one koji su pisali, širili ili "zadržavali" avize – vesti koje "vređaju čast", predskazuju budućnost ili otkrivaju stvari iz vrha Crkvene države koje su držane u tajnosti.

Prevedeno na današnji jezik: problem nije bio u tačnosti, nego u tome što se dira u autoritet i što se javnosti kaže ono što vrh želi da ostane neizgovoreno. Cenzura se, kao i danas, pravdala "zaštitom poretka" i "odbranom časti".

Ako tu logiku primenimo na "zločin" Žaka Boda, slika je jasna: predviđanjem neugodnih ishoda rata u Ukrajini i razotkrivanjem grešaka koje bi vrhovi EU i NATO pakta radije držali pod ključem, on "vređa čast" NATO-a – i EU vrhuške koja se iza tog narativa zaklanja.

Hegelova rečenica da se narodi i države nikada ničemu nisu naučili iz istorije zvuči kao dnevna vest, a ne kao filozofska opaska.

Ovaj obrazac vidimo i u sporu EU sa mrežom Iks. Iks je kažnjen sa 120 miliona evra – formalno zato što "plava oznaka" navodno dovodi korisnike u zabludu. Sličan sistem u "Meti" nije bio na meti Evropske komisije.

Ilon Mask je tvrdio da su mu zvaničnici EU nudili tajni dogovor: X neće biti kažnjen ako, po instrukcijama Brisela, bude cenzurisao sadržaj. Mask kaže da je odbio. "Meta" je pristala. Iks je kažnjen, "Meta" nije. Pavel Durov (Telegram) je potom naveo da su ga francuske obaveštajne službe pritiskale na sličan način u kontekstu izbora u Rumuniji i Moldaviji.

Gde nas sve to vodi?

Kristijan Tiregod na "Sabstaku" podseća: "Kada institucije tretiraju neslaganje kao destabilizujuće, one otkrivaju sopstvenu slabost, a ne svoju snagu."

EU, piše on, svoje odluke – maksimalne sankcije, napuštanje diplomatije, obaveze prema Ukrajini – tretira kao neopozive moralne dužnosti, a ne kao strateške poteze koji se mogu revidirati. Korekcija kursa postaje tabu. Institucije koje ne trpe raspravu ne mogu da se prilagođavaju, niti da očuvaju legitimitet.

Najopasniji efekat ovakvih mera nije ni pojedinačna kazna, već "hladni efekat" na društvo: akademici, novinari, analitičari i obični građani počinju sami sebe da cenzurišu.

Ne zato što su promenili mišljenje, već zato što računaju rizik – da li će izgubiti posao, kredit, grant, mogućnost putovanja, ili će ih algoritmi i mediji pretvoriti u "parije". Tako se demokratija prazni iznutra: formalno sve ostaje isto, ali javni prostor postaje sterilan, a odluke se više ne proveravaju javnom argumentacijom.

Demokratija koja ne trpi rizik od "pogrešnog" mišljenja prestaje da bude demokratija – postaje, u suštini, upravljanje narativom bez korektiva.

Zato slučajevi Žaka Boda i mreže Iks nisu sitne epizode, nego veoma opasni simptomi. EU sve češće slobodnu raspravu doživljava kao pretnju, a ukazivanje na političku grešku kao svetogrđe.

I kada "svetionik demokratije" počne da kažnjava mišljenje, on se – hteo-ne hteo – vraća standardima Crkvene države iz vremena pape Pija V, pre skoro 500 godina.

Ursula fon der Lajen kao papa Pije V? Metafora na prvi pogled zvuči grubo.

Ali, priznajte, mehanizam je isti: ko dira u dogmu, dobija kaznu!

Ovaj štap, naravno, ima dva kraja: ko danas zbog očuvanja "savremenih evropskih dogmi" kažnjava slobodno mišljenje – taj sutra više nema pravo da se poziva na demokratiju.