Propast "balkanizacije" Rusije i Kine

Danas više nema sumnje da je cilj američkog "posredničkog" rata u Ukrajini bila "balkanizacija" i rasparčavanje Rusije. Ali, to nije i krajnji cilj Zapada. Vodeći zapadni imperijalisti, naime, odavno su shvatili da će u nekom trenutku morati da ukrste koplja i sa Kinom ukoliko žele i dalje da dominiraju svetom.

Majkl Parenti je u knjizi "Superpatriot" još 2005. napisao da je unipolarna neokonzervativna ideologija PNAC-a (Projekat za novi američki vek), ideologija koja je preuzela dizgine američke spoljne politike, zapravo usmerena ka predstojećem sukobu sa Kinom: "Plan PNAC predviđa stratešku konfrontaciju sa Kinom i još veće stalno vojno prisustvo u svakom uglu sveta. Cilj nije samo moć kao takva, već moć da se kontrolišu svetski prirodni resursi i tržišta, moć da se privatizuju i deregulišu ekonomije svake nacije na svetu, moć da se svim narodima – uključujući i severnoameričke – omoguće blagoslovi nesputanog globalnog 'slobodnog tržišta'. Krajnji cilj je da se obezbedi ne samo prevlast globalnog kapitalizma kao takvog, već prevlast američkog globalnog kapitalizma sprečavanjem pojave bilo koje druge potencijalno konkurentske supersile."

Američka nezavisna novinarka, žestoka kritičarka unutrašnje i spoljne politike SAD Kejtlin Džonston upozorava da smo "mogli videti svetlucanje tog nadolazećeg sukoba u očima zapadnih imperijalista još mnogo pre ukrajinskog rata".

Ona otkriva da je 1902. Vinston Čerčil u intervjuu (objavljenom tek 1966, godinu dana nakon njegove smrti) raspredao o podršci podele Kine "u nekom zgodnom momentu u budućnosti" kako bi se očuvala dominacija "Arijaca" nad "varvarskim nacijama".

"Istok je zanimljiv i nikome ne može biti vredniji i zanimljiviji od bilo koga ko dolazi sa Zapada. Ali moraćemo da ščepamo Kineze i regulišemo ih. Verujem da će civilizovane nacije biti sve moćnije i sve nemilosrdnije i da će doći vreme kada će se svet nestrpljivo suočiti sa postojanjem velikih varvarskih nacija koje se u svakom trenutku mogu naoružati i ugroziti civilizovane nacije. Verujem u konačnu podelu Kine, jednom. Nadam se da to nećemo morati da radimo u naše vreme. Arijske nacije će sigurno trijumfovati", bio je uveren pre više od jednog veka jedan od najopevanijih britanskih premijera.

Ta Čerčilova prostodušna izjava otkriva kako je rasistička i nacistička ideologija, protiv koje se Zapad u Drugom svetsku ratu navodno borio, zapravo duboko utkana u samu srž zapadnih društava.

Razbijanje nacije na manje entitete

Da je Zapad spremao isti proces "balkanizacije" i za Rusiju, pokazuju izjave nekadašnjeg ambasadora SAD u Ujedinjenim nacijama i savetnika za nacionalnu bezbednost Donalda Trampa. Džon Bolton, naime, ne krije da se i sam nadao fragmentaciji Rusije "istočno od Urala" i to posle (američke) "pobede u Ukrajini".

Ako izuzmemo Boltona, savremeni pobornici te iste ideologije danas ne izražavaju svoje stavove na tako neposredan način, kakav se Čerčilu, u njegovo vreme, nije činio spornim. Osim ponekad, kao u slučaju "prvog evropskog diplomate" Žozepa Borelja, koji je u svom čuvenom govoru polaznicima evropske diplomatske akademije svet podelio na evropsku, "lepo uređenu bašticu", i varvarsku "džunglu" koju evropski baštovani moraju da dovedu u red… Tu lepo vidimo metastaze ideologije "kolonijalnog evrocentrizma".

„Reč 'podela' u Čerčilovom planu znači razbijanje nacije na manje entitete, odnosno balkanizaciju. I dan danas vidimo zapadne imperijaliste koji se zalažu za podelu neposlušnih nacija poput Rusije i Sirije, a slično pokušavaju i sa Kinom u nastojanju da se od Pekinga trajno amputiraju regioni kao što su Sinđang, Hong Kong i Tajvan,“ upozorava Kejtlin Džonston.

Sve to su razlozi zbog kojih Amerika vuče neprijateljske poteze ne samo prema Rusiji, nego i prema Kini. Zato smo se našli usred ponovne podele sveta na zavađene, čak zaraćene blokove. Zato vidimo sunovrat 30 godina "globalizacije" i masivan prekid lanaca snabdevanja. Zato je Evropa bezglavo gurnuta u energetsko siromaštvo i prisilnu deindustrijalizaciju; sve te razarajuće politike imaju jednu jedinu svrhu, smišljenu da održi Ameriku na vrhu globalističkog sistema. O tome sasvim otvoreno pišu mnogi mediji u SAD.

Rivalstvo izašlo iz ormana

Dobar primer je članak "Obuzdavanje Kine, Bajdenov eksplicitni cilj" Edvarda Lusa, objavljen u "Fajnenšel tajmsu" 19. oktobra lane povodom odluke Vašingtona da uvede ograničenje prodaje američkih čipova Kini: "Zamislite da supersila objavi rat velikoj sili, a da to niko ne primeti. Džo Bajden je ovog meseca pokrenuo totalan ekonomski rat protiv Kine… a Amerikanci uglavnom nisu ni trepnuli. Naravno, tu su ruski rat protiv Ukrajine i inflacija kod kuće koji zaokupljaju pažnju. Ali istorija će verovatno zabeležiti taj Bajdenov potez kao trenutak kada je rivalstvo SAD i Kine izašlo iz ormana".

Nedavno je visoki zvaničnik Bajdenove administracije nagovestio da SAD spremaju nove zabrane Kini u ključnim oblastima visoke tehnologije. Alan Estevez, podsekretar za industrijsku trgovinu i bezbednost, upitan, tokom skupa u Centru za novu američku bezbednost, hoće li SAD zabraniti Kini pristup kvantnoj informacionoj nauci, biotehnologiji, softveru za veštačku inteligenciju i naprednim algoritmima, priznao je da se o tome već uveliko razgovara. "Hoćemo li na kraju učiniti nešto po tom pitanju? Da sam kockar, kladio bih se na to", prostodušan je Estevez.

Svi ti napori Vašingtona da "obuzda" napredak Kine mogli bi se završiti potpunim fijaskom. Kao najveća svetska ekonomija, Kina će prirodno postati regionalni hegemon Azije. Sjedinjene Američke Države neće dozvoliti da se to desi bez borbe, SAD sve čine da ne postanu "druga violina" na svetskom parketu.

Pojedini američki generali već razmatraju satnicu i čak pričaju o datumu početka rata – spominje se 2025. godina. Americi se žuri jer Kina baš brzo napreduje. Lideri Evropske unije, koja još od 2008. tapka na gotovo istom nivou BDP-a, tu pretnju svetskom miru gotovo i ne vide.

Povrh svega, nije tačan način na koji na Zapadu računaju BDP, čime se zamagljuje prava snaga pojedine ekonomije. Za Amerikance je bilo gorko spoznanje da je kineska privreda, kako pokazuje BDP u odnosu na kupovnu moć (PPP), još 2017. pretekla američku. Brz uspon Kine na polju tehnologije i ekonomske konkurencije nije bio iznenađenje za sve - fizičar Stiv Hsu je još 2008. istakao da, prema međunarodnim psihometrijskim podacima, američka populacija ima oko 10.000 pojedinaca koji imaju koeficijent inteligencije 160 ili više, dok je taj broj u Kini oko 300.000 osoba, što je 30 puta više…

Savez Moskve i Pekinga

Najveća strateška ranjivost Kine ogleda se u zavisnosti od uvoza energije i sirovina za ishranu ogromne industrijske baze. Rusija ima najveću svetsku riznicu takvih resursa, a neprijateljstvo SAD ju je odvelo u čvrst zagrljaj Kine. Savez Moskve i Pekinga ima snagu da zbaci Ameriku sa njene dominantne globalne pozicije.

Takav ishod bi bio događaj istorijskih razmera, po važnosti uporediv sa raspadom Sovjetskog Saveza pre tri decenije. Grejem Alison sa Harvarda, autor knjige "Predodređeni za rat", bavi se upravo pitanjem neminovnosti rata između SAD i Kine i politikama koje bi pomogle da se izbegne takav, tragičan ishod. Nedavno je na stranicama magazina "Forin polisi" objavio članak u kome je objasnio zašto je kinesko-ruski savez danas veći i čvršći od zapadnih pandana:

"Prvo pravilo u međunarodnim odnosima glasi: 'Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj'. Istovremenom konfrontacijom sa Kinom i Rusijom, Amerika je pomogla da se stvori ono što je bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Zbignjev Bžežinski nazvao 'savezom oštećenih'. To je omogućilo Siju da preokrene uspešnu 'trilateralnu diplomatiju' Vašingtona iz sedamdesetih koja je proširila jaz između Kine i primarnog neprijatelja Sjedinjenih Država - Sovjetskog Saveza na načine koji su značajno doprineli pobedi Amerike u Hladnom ratu. Danas su Kina i Rusija, po Sijevim rečima, bliže od saveznika. Pošto Si i Putin nisu samo aktuelni predsednici svoje dve nacije, već lideri čiji mandati zapravo nemaju rok trajanja, Sjedinjene Države će morati da shvate da se suočavaju sa najpragmatičnijim neproglašenim savezom na svetu."

Rat između Kine i SAD na svu sreću, kako tvrdi i Alison - nije neminovan. Ali je već sada jasno da je novi pokušaj "zločina sa predumišljajem", koji je Zapad na nesreću ovdašnjih naroda više puta uspešno oprobao na Balkanu – propao u Rusiji i Kini.