U tuđim cipelama: A da Kina bombarduje Španiju zbog Baskije? Ili Katalonije?

Zamislite da Rusija i Kina plate nacistima da sruše demokratski izabranu vladu u Meksiku sa ciljem da Meksiko postane deo njihovog vojnog saveza i da tamo izgrade vojnu bazu sa nuklearnim projektilima. I da potom Meksiko dronom napadne Belu kuću.

Opisani hipotetički scenario ponudio je kao temu za razmišljanje na svom Tviter nalogu Kim Dotkom, poznati nemački investitor sa stalnim boravištem na Novom Zelandu. Time je podsetio na krucijalan princip koji bi, ukoliko bi ga se pridržavala većina državnika i diplomata, mogao da spreči mnoge ratove. Treba samo "ući u tuđe cipele", kako to vole da kažu na Zapadu – i onda usaglasiti svoja očekivanja sa aspiracijama rivala.

Upravo ta sposobnost razumevanja i potrage za kompromisnim, obostrano prihvatljivim rešenjem, odlikuje vrsne diplomate i novinare. Ono što je problem našeg sve luđeg sveta, jeste da je ta vrlina – sagledati interes protivnika – sve ređa.

Zapis poznatog novozelandskog tviteraša podsetio me je na decembar daleke 2007. kada se u Ljubljani obreo nekadašnji generalni sekretar NATO saveza i tadašnji ministar spoljnih poslova Evropske unije Havijer Solana.

Princip nepromenjivosti granica

Kombinacijom srećnih okolnosti dobio sam termin za intervju. Znajući da je vreme ograničeno, Solani sam odmah postavio nekoliko malo težih pitanja, što mu se nije dopalo, i to je pokazao.

Za početak sam ga pitao kako gleda na to da je, kada su u pitanju principi teritorijalnog integriteta zemalja i prava na samoopredeljenje i otcepljenje, Evropska unija postupala drugačije u slučaju većine naslednica nekadašnje SFRJ, braneći "princip nepromenjivosti granica", dok je samo u primeru Srbije postupila suprotno i zbog Kosova dozvolila jednostranu promenu međunarodne granice. Zanimalo me je – nije li to kršenje međunarodnog prava?

"Ne! Ne mislimo (u EU) da je to kršenje međunarodnog prava, treba pogledati kako je nešto urađeno. Ipak, smatram da bi rešenje za konačni status bilo moguće naći uz dogovor i intervenciju međunarodne zajednice, koja u tom pogledu takođe ima svoje obaveze", odgovorio je Solana. Primetio sam da EU zapravo ne čeka na ikakav dogovor "jer ste već doneli odluku da priznate novu državu". A to definitivno nije "sporazum" zasnovan na konsenzusu, podsetio sam Solanu.

"Ne, ovo nije konsenzualno rešenje koje bi podržala cela međunarodna zajednica, ali je odluka koju će verovatno podržati solidna većina međunarodne zajednice. Reč je o zemljama koje delujući u istom pravcu pokušavaju da nađu rešenje za problem koji pripada Evropi," uzvratio je Solana. Vratio sam mu lopticu pitanjem, neće li takvo "rešenje" otvoriti nove klopke za zajedničku spoljnu politiku EU, ali je Solana samouvereno odgovorio da će "Evropska unija ostati ujedinjena i delovaće kao jedno".

Tada sam mu postavio naoko neobično pitanje – može li da zamisli (Solana tu upada u reč opaskom da on "može sve da zamisli") situaciju u kojoj bi, na primer, Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) bombardovala Španiju, a zatim pomogla Baskiji da postane nezavisna država? Da li bi i u tom slučaju smatrao da je to sasvim u redu i da to nije kršenje međunarodnog prava?

Pitanje je iznerviralo Solanu; besno je ustao u nameri da prekine razgovor. Kafa u šoljici, koje je bila ispred njega na stolu, prelila se preko ruba. "Možemo li, molim vas, da promenimo temu? Zato što imamo još samo nekoliko minuta", upala je u razgovor Kristina Galjak, portparolka Havijera Solane. On se u međuvremenu pribrao, opet seo i dodao: "Ne, ne, neka pita, to su inteligentna pitanja." Ponovio sam pitanje. Dakle, može li da zamisli da Šangajska organizacija za saradnju zbog baskijskog pitanja bombarduje Španiju? "Znate li, uopšte, šta je Šangajska organizacija za saradnju?", vratio mi je pitanje Solana. Odgovorio sam potvrdno – da se radi o "organizaciji čija je svrha uglavnom ekonomska saradnja njenih članica", iako ima "sve više vojnih elemenata".

"Dobro je, znate. Ne, ne mogu da zamislim da bi ŠOS, koji čak i nije vojna organizacija, uradio tako nešto", rekao je Solana na kraju.

Precizne instrukcije

Bilo je jasno da od njega nije moguće očekivati sposobnost da se postavi "u tuđe cipele". Ipak sam pokušao: Ako bi Kosovo postalo nezavisna država, da li bi bar Kosovska Mitrovica, gde žive mahom kosovski Srbi, mogla da ostane deo Srbije? Jer, ako mogu da se otcepljuju svi nesrbi, zašto se ne bi mogli i Srbi?

"Ne mogu da govorim o tome jer će danas biti pregovora na tu temu, nakon čega će odlučivati Savet bezbednosti UN. O tome bismo mogli da pričamo tek sutra," eskivirao je Solana.

Nije prošlo ni dva meseca, a Kosovo je 17. februara 2008. proglasilo nezavisnost. Vašington je vladi u Ljubljani uoči slovenačkog preuzimanja predsedavanja EU poslao precizne instrukcije šta treba da učine države Evropske unije, a pre svega da novu državu treba što pre priznati, što generalnom sekretaru UN omogućava da konstatuje da se "promenilo faktičko stanje na terenu".

Iste godine je "kosovska domina" bila jedan od uzroka krize i rata u Gruziji; šest godina kasnije dogodio se puč i rat u Ukrajini, pri čemu je "kosovski presedan" igrao važnu ulogu.

Davne 2007. Solani je izgledalo nemoguće da bi nekakva ŠOS mogla i smela da se suprotstavi zapadnim silama i bombarduje, na primer, Španiju zbog Baskije. Ili Katalonije.

Takve oružane intervencije teško da ćemo ikada doživeti jer je Španija "pokrivena" kišobranom NATO pakta; ni sam ŠOS ne pokazuje želju da deluje van područja svojih članica, za razliku od NATO pakta, koji se sada širi čak do Japana.

Slepi i gluvi

Ali poenta nije u tome – suština je da se jednom Solani, inače Špancu, činilo bogohulnim i krajnje uvredljivim da bi neka regionalna organizacija Španiji mogla da određuje kako treba da postupa sa svojom manjinom, ili čak priznala Baskiju kao nezavisnu državu, dok su sa druge strane jedna isto tako regionalna organizacija (NATO), čiji je Solana bio generalni sekretar, i još jedna regionalna organizacija (EU), čiji je Solana u to vreme bio visoki predstavnik za spoljnu politiku – upravo na takav način postupale prema Srbiji.

Na isti način su političari Zapada ostali "slepi i gluvi" za argumente o opasnosti proširenja NATO pakta na Ukrajinu, iako sami ne mogu ni da zamisle nešto što je u svom misaonom eksperimentu ponudio Kim Dotkom – da "Rusija i Kina plate nacistima da sruše demokratski izabranu vladu u Meksiku sa ciljem da ona postane deo njihovog vojnog saveza i da izgrade vojnu bazu sa nuklearnim projektilima u Meksiku" da bi onda "Meksiko napao Belu kuću dronom".

Da li iko veruje da bi Vašington posle takvog razvoja događaja ostao pasivan, uputio žalbu Savetu bezbednosti UN i posle veta Kine i Rusije obavestio svetsku i svoju javnost da američka vlada "zbog poštovanja međunarodnog prava i suvereniteta Meksika" povodom tog problema – ne može da učini ama baš ništa? Naravno da ne. Uostalom, Donald Trump čak i sada, kada više nije predsednik, sanjari o slanju američke vojske u Meksiko zbog problema sa drogom, a izvesno je da ni predsednik SAD iz suprotnog političkog tabora, demokrata, ne bi skrštenih ruku posmatrao stvaranje "anti-Amerike" na američkoj međi. Zašto su onda svi to očekivali od Rusije? I očekuju od Srbije?

Akcija u međunarodnoj politici uvek nosi sa sobom i reakciju. Akcije NATO pakta dovele su do predvidljive reakcije Rusije, Kine, Irana i drugih država. Šangajska organizacija za saradnju u današnjem svetu postaje sve važnija i dobija sve više "bezbednosnih" elemenata. Možda će uskoro osnovati i svoj "Savet bezbednosti". NATO je već definisao ŠOS kao "pretnju". Organizacija koju je Solana pre 16 godina nipodaštavao sada postaje sve važniji stub bezbednosti. Bliskoistočne zemlje se već okreću od SAD prema Rusiji i Kini i svet se ubrzano menja.

A sve to se dešava upravo zato jer evropske zemlje u slučaju Srbije i sličnih primera nisu bile sposobne da se "uđu u tuđe cipele" kako bi prava svih država merile na isti način. Nedavni primer odlučivanja u Savetu Evrope, gde većina država brani integritet Ukrajine, Gruzije i Moldavije, ali ne i Srbije, otkriva da te iste države nisu sposobne da "uđu u cipele" sagovornika i na isti način tretiraju otvorene probleme. A upravo taj deficit empatije i odbijanje priznavanja legitimnih prava svih država, dakle i Srbije, u kombinaciji sa duplim aršinima – jeste koren većine evropskih problema.