Leni Rifenštal i nadzor novinara u EU: Put u medijski pakao popločan "dobrim namerama"

Poslanici Evropskog parlamenta iskoristili su fokusiranost javnosti Evropske unije na ratove i sukobe od Ukrajine do Bliskog istoka da u gluvoj medijskoj tišini daju zeleno svetlo zakonu koji omogućava instaliranje špijunske opreme na telefone novinara.

Pre samo nekoliko godina takav korak ne bi prošao bez protesta i žestokog protivljenja javnosti. Ali, sada je sve drugačije. Sporni zakon je predložila Evropska komisija pod rukovodstvom predsednice Ursule fon der Lajen.

Koliko je to zakonodavstvo opasno pokazuju brojni slučajevi instaliranja "Pegaza", sofisticirane programske oprema za špijuniranje, na telefone novinara. Program je ime dobio po krilatom konju iz grčke mitologije, a "meta" i ne sluti da je maliciozni softver instaliran na njen telefon. "Pegaz" je razvila izraelska kompanija NSO, a do sada je, prema spisku "žrtava" koji je procurio 2021. godine, korišćen za hakovanje telefona više od 50.000 ljudi, uključujući poznate političare, aktiviste, uticajne biznismene i – novinare.

Špijunski softver je ponovo privukao pažnju medija prošlog meseca, nakon otkrića da ga je jedna od država EU koristila za špijuniranje Galine Timčenko, osnivača ruskog lista "Meduza" sa sedištem u Letoniji. Forenzičkom analizom njenog aparata pronađeni su tragovi "Pegaza". Uredništvo "Meduze" saopštilo je da ne zna koja je država odgovorna, ali da ima razloga za sumnju u umešanost Letonije. I umesto da evropski parlamentarci podmetanje špijunske opreme u telefon novinarke osude kao napad na slobodu medija, oni su dali blagoslov "Pegazu" i savest umirili izjavom da je to sredstvo kojeg vlast sme da se lati samo "u krajnjoj nuždi". Uz to su pomenuli i nuždu zaštite od zloupotreba te i sličnih poluga nadzora. Sve to je samo produbilo sumnje zagovornika slobode medija širom Evropske unije da će vladajuća klika taj "kontrolisani mehanizam kontrole" još kako zloupotrebiti.

"Ovim je sahranjena zabrana špijunskog softvera", upozorila je aktivistkinja Kloi Bertelemi u razgovoru za britanski "Gardijan". Tako je Evropski parlament propustio jedinstvenu šansu da zaštiti novinare od državnog nadzora korišćenjem agresivnih špijunskih alata. Bertelemi, viša savetnica za politička pitanja u organizaciji European Digital Rights, bila je koautorka mišljenja kojim je pozvala poslanike EP da ne pribegnu pragmatičnom pristupu, već da "učine sve što je u njihovoj moći da spreče stvarnu, nepopravljivu štetu nanetu novinarima". I medijskim slobodama. Nije uspela.

Naopaka tolerancija javnosti

Ovaj primer je samo jedan od mnogih koji pokazuje kako ratovi i konflikti, čiji smo svedoci u Evropi i duž njenih međa, podižu prag naopake tolerancije javnosti prema apsolutno štetnim potezima vlasti. Nameće se pitanje - kako je to moguće?

Septembra prošle godine na svetskom festivalu u Trondhajmu u Norveškoj čuveni australijski novinar i publicista Džon Pildžer upozorio je na slične prakse koje jačaju propagandu i imperijalizam, ukazavši na korene tog problema: "Sedamdesetih godina prošlog veka upoznao sam jednu od vodećih Hitlerovih propagandista, Leni Rifenštal, čiji su epski filmovi veličali naciste. Slučajno smo stanovali u istom naselju u Keniji, gde je bila na fotografskom zadatku, zahvaljujući činjenici da je izbegla sudbinu ostalih Firerovih prijatelja. Između ostalog, iznenadila me je njena opaska da 'patriotske poruke' njenih filmova iz doba nacizma nisu toliko zavisile od 'naređenja odozgo', koliko od onoga što je nazvala 'podređenom prazninom' koja je preplavila nemačku javnost. Da li pod tim podrazumeva i liberalnu, obrazovanu buržoaziju?, upitao sam. 'Da, naročito njih,' odgovorila je."

"O tome razmišljam dok gledam propagandu koja sada pustoši zapadna društva", naglasio je Pildžer, i dodao: "Naravno, dosta se razlikujemo od Nemačke iz 1930-ih. Živimo u informatičkim društvima. Globalisti smo. Nikada nismo bili svesniji sveta oko sebe, više u interakciji, povezaniji. Ali, jesmo li, zaista? Ili pak živimo u medijskom društvu u kome je pranje mozga podmuklo i nemilosrdno, a percepcija filtrirana prema potrebama i lažima državne i korporativne moći? Sjedinjene Američke Države dominiraju u medijima zapadnog sveta. Sve između prvih deset medijskih korporacija, izuzev jedne, imaju sedište u Severnoj Americi. Internet i društvene mreže – Gugl, Tviter, Fejsbuk – mahom su u američkom vlasništvu i pod kontrolom. Tokom mog života je Amerika srušila ili pokušala da svrgne više od 50 vlada, većina ih je bila demokratska. Umešala se u demokratske izbore u 30 zemalja. Bacala je tepih bombe na ljude u 30 zemalja, uglavnom siromašne i bespomoćne. Pokušala je da ubije lidere 50 zemalja. Borila se za uništenje oslobodilačkih pokreta u 20 zemalja. O obimu i veličini tog pokolja se po pravilu nije izveštavalo, niti ih je svet prepoznao; a oni koji su odgovorni za sve to još uvek vedre i oblače u anglo-američkom političkom životu."

Pildžer je dodao i da je Leni Rifenštal upitao da li je "podređena praznina" slična hipnozi. "'To je isto', odgovorila je. 'To znači da je pranje mozga već tako temeljno obavljeno, da smo programirani da progutamo gomilu laži. Ako ne prepoznamo propagandu, nije nam teško da joj verujemo. To je 'podređena praznina,' rekla je Leni Rifenštal."

Socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne

Naprosto je neverovatno koliko su takva praksa i politike uspešne, iako su im temelji sazdani od gomile dezinformacija. U zapadnim sistemima korporativne demokratije je rat zapravo ekonomska nužnost, savršen spoj javnih subvencija i privatnog profita: To je socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne, upozorava Pildžer. Narednog dana posle 11. septembra 2001. skočile su cene akcija ratne industrije. Znalo se da krvoprolića tek predstoje, što je odlično za posao. Tokom rata u Ukrajini, ponovila se ista priča.

Ali zapadni mediji se na to ne obaziru. Američki "večiti ratovi" – pomenimo samo neke: Avganistan, Palestina, Irak, Libija, Jemen i sada Ukrajina, svi imaju u korenu laž, i to ne jednu. Najozloglašeniji je primer Iraka, gde je okidač za rat bilo Sadamovo oružje za masovno uništenje koje – nije postojalo. NATO razaranje Libije 2011. pravdano je masakrom u Bengaziju – koji se nije dogodio. Avganistan je bio zgodan za osvetnički rat posle 11. septembra, iako taj događaj nije imao nikakve veze sa narodom Avganistana. Danas iz Avganistana stižu vesti o mračnjačkim potezima talibana, ali do publike na Zapadu ne dopire da je Džo Bajden ojađenom narodu Avganistana ukrao sedam milijardi dolara državnih bankarskih rezervi, čime je samo još pojačao patnju Avganistanaca. Nedavno je Nacionalni javni radio u Vašingtonu posvetio dva sata Avganistanu – od toga samo 30 sekundi njegovim izgladnelim stanovnicima.

NATO blok koji je pod kontrolom Amerike u junu je na samitu u Madridu usvojio strateški dokument koji militarizuje evropski kontinent i eskalira mogućnost rata sa Rusijom i Kinom. Čak diktira, ni više ni manje, nego "višeslojno ratovanje protiv rivala naoružanog nuklearnim oružjem". Drugim rečima, navija za nuklearni rat, a uz to proširenje NATO-a prema istoku kontinenta ocenjuje kao "istorijski uspeh".

Hipnoze masa

"Istorijska misija našeg naroda u ovom kritičnom trenutku jeste da predvodi belu rasu sveta u poslednjem krstaškom ratu za njen opstanak, krstaškom ratu protiv podljudi predvođenih Semitima", reči su osnivača nacističkog bataljona Azov. Uprkos mantri koju je širio Andrej Bilecki, zapadni mediji uporno tvrde da je nacizam u Ukrajini ruska propaganda, a Kinu predstavljaju kao pretnju svetskom poretku. Kada će pravi novinari dići svoj glas, zabrinut je Džon Pildžer (84), dok nabraja šta pišu retki nezavisni mediji koji su se pojavili na internetu.

Ali i njihovom opstanku i svima koji na Zapadu "misle svojom glavom" i odbijaju da se podrede diktiranom narativu vlasti, sada preti opasnost – špijuniranje novinara, posledično represija, koja ima čak i zeleno svetlo samog Evropskog parlamenta. Ničega od toga ne bi bilo da nije "hipnoze masa i podređene praznine" o kojima je govorila Leni Rifenštal, a koje dominiraju u svesti velike većine građana zapadnih zemalja.

Na sličan način je u ne tako davnoj istoriji tragičnu sudbinu Jevreja u Evropi zapečatila "zavera ćutanja". Engleski istoričar Ijan Keršo je to jednostavno objasnio, rekavši da je "put do Aušvica bio popločan ravnodušnošću". Slično je i danas; vrli poslanici Evropskog parlamenta su dobrim namerama trasirali put u medijski pakao.