Zašto je "strateški poraz Rusije" film koji Zapad neće videti

Tipičan primer naopakih zaključaka mnogih zapadnih "analitičara" obreo se u jednoj od najnovijih analiza objavljenih u američkom "Nešenel interestu". Pod naslovom "Rusija serijom lokalnih ofanziva pokušava da zdrobi Ukrajinu", autor tvrdi da "Kijev od svojih zapadnih saveznika nikada nije dobio dovoljno oklopnih vozila za snažan oklopni napad" kojim bi još prošlog leta mogao da slomi rusku odbranu.

Nema sumnje da je ovo polazište pogrešno, ali to nije najveći problem, jer autor uprkos brojnim, već́ objavljenim, stručnim ocenama priznatih vojnih stručnjaka da Ukrajina nikada nije imala ozbiljnu šansu da "ostvari pobedu", još raspreda teorije o šansama za "ukrajinsku pobedu".

"Ukoliko bismo obezbedili dovoljno tenkova 'abrams M1', to bi Ukrajini pomoglo da odbije ruske napade tokom ove zime i pripremi se za odvažniju ofanzivu na proleće. Ako postoji ikakva nada za ukrajinsku pobedu, onda ona zavisi od zemalja NATO-a, naročito Amerike, da svi zajedno Ukrajincima obezbede dovoljno naprednog oružja i municije kako bi skršili rusku odbranu. Ukrajini su hitno potrebna borbena oklopna vozila, posebno glavni borbeni tenkovi (MBT) kao što je 'abrams M1'. Kucnuo je krajnji čas da im pošaljemo na stotine tih tenkova... Ako Vašington zaista namerava da pametno podrži Kijev, treba Ukrajinu da preplavi tenkovima M1", piše Dan Gore u "Nešenel interestu".

Nasuprot optimizmu autora te američke revije, činjenice govore suprotno. Tenkovi u kojima Gore vidi još jedno "čudotvorno oružje" imaju preslab oklop za napade odozgo, troše ogromne količine goriva, imaju veoma vruće gasne turbine zbog kojih bukvalno svetle u mraku, a uz to im se filteri često zapuše. Bezmalo su beskorisni za ozbiljniji boj.

Ali ni to nije najlošija vest za Ukrajinu jer Zapad zapravo i nema dodatne tenkove koje bi poslao Kijevu. Povrh svega, čak i kada bi ih imao, Ukrajini se munjevito kruni živa sila, pa joj ponestaje vojnika koji bi tenkove opsluživali.

Ne obazirući se na činjenično stanje, zapadni analitičari ne odustaju od svojih iluzija - i dalje sanjaju o "strateškom porazu Rusije" o kome raspravljaju već dve godine. Nameće se pitanje kako to da od početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini nikako ne razumeju suštinu konflikta? Zar zaista misle da je problem samo nedovoljan broj tenkova, aviona, artiljerije?

Žak Bod, penzionisani pukovnik švajcarske obaveštajne službe koji je služio u Ukrajini u NATO operacijama obuke, uz to i bivši šef mirovnih operacija Ujedinjenih nacija, jedan je od retkih koji je proniknuo u srž problema u svojoj novoj knjizi "Ruska umetnost ratovanja: Kako je Zapad poveo Ukrajinu u poraz". Delove tog obimnog štiva objavio je "Postil".

Bod se pokazao kao neumoljivi kritičar većine zapadnih eksperata za međunarodne odnose i međunarodnu bezbednost: "Problem velike većine naših takozvanih vojnih stručnjaka je njihova nesposobnost da razumeju ruski pristup ratu. To je posledica uvreženog shvatanja među našim stručnjacima, a koje smo iskusili u proteklim talasima terorističkih napada – protivnika su tako stupidno demonizovali da su svi pokušaji da pojmimo njegov način razmišljanja bili osuđeni na propast. Zato ne umemo da razvijemo strategije, artikulišemo svoje snage, pa čak ni da ih opremimo i pripremimo za realnost rata. Uprkos takvom fijasku, beskrupulozni mediji naše frustracije prevode u narativ koji još više hrani mržnju i uvećava našu ranjivost. Nije čudo zašto nam ne polazi za rukom da dođemo do racionalnih, efikasnih rešenja problema."

"Rusi su u Ukrajini nadigrali Zapad jer na sukob gledaju kao na proces, dok ga 'Zapadnjaci' shvataju kao niz odvojenih radnji. Rusi događanje na frontu i svetskom političkom parketu vide kao film, dok na Zapadu sve to vidimo kao sekvence, fotografije. Oni vide šumu, mi se fokusiramo na drvo. Otuda i računamo početak ukrajinskog sukoba od 24. februara 2022, a palestinskog od 7. oktobra 2023. Ignorišemo (istorijski) kontekst koji nam smeta i uplićemo se u konflikte koje ne razumemo. Zato gubimo ratove", objašnjava Bod.

Njegova analiza me je podsetila na odlomak iz knjige koju sam pročitao pre nekoliko decenija, a koji jednako dobro opisuje razloge zbog kojih je Zapad ponovo u škripcu.

"Politika među narodima" je delo oca realističke teorije međunarodnih odnosa Hansa Morgentaua. Taj američki teoretičar je među "elemente nacionalne moći" ubrojao geografiju, prirodne resurse, industrijske kapacitete, vojnu spremnost, stanovništvo, nacionalni karakter, nacionalni moral, kvalitet diplomatije i kvalitet vlade. Upravo je nacionalni karakter ono zbog čega u Rusiji gledaju na rat u Ukrajini, kako je utvrdio i Švajcarac Žak Bod, drugačije nego na Zapadu.

Šta čini tako posebnim nacionalni karakter Rusa, da su se izjalovile računice zapadnih planera rata?

Morgentau citira Bizmarkov opis pomalo bizarnog događaja kome je bio svedok u Rusiji: "Prilikom prvog boravka u Sankt Peterburgu 1859. godine uočio sam nešto neobično, što sam pripisao ruskoj osobenosti. Bio je običaj tokom toplih prolećnih dana da dvorani šetaju letnjom baštom između Pavlove palate i Neve. Car je tako uočio stražara koji je stojao usred travnjaka; na pitanje šta tu radi, vojnik je odgovorio da izvršava naređenje. Začuđen, car je poslao ađutanata da se raspita u komandi. Na carevo iznenađenje, objašnjenje je izostalo, ali su svi znali da na tom mestu mora biti straža, i zimi i leti. Niko nije znao ko je i kada izdao takvu naredbu. O 'slučaju' se divanilo na dvoru, sve dok se najstariji među slugama nije setio da mu je otac, davno, kada su prolazili pored stražara u letnjoj bašti, rekao: 'Eno ga, još čuva visibabe!' Otac mu je tada ispričao da je na tom mestu carica Katarina jednog proleća uočila da visibabe cvetaju neobično rano, pa je naredila da niko ne sme da ih bere. U tu svrhu je postavljen stražar, a straža se po inerciji nikada opozvanog naređenja na istom mestu smenjivala ne samo u vreme cvetanja visibaba, već tokom cele godine."

"Isto se nastavilo i posle smrti carice, kada su svi zaboravili šta je bio povod. Takva zgoda nas može zabaviti i poslužiti kao izvor za kritiku, ali je istovremeno i izraz elementarne snage i istrajnosti od kojih zavisi moć Rusije u njenom odnosu prema ostatku Evrope. Podseća nas na stražare u invaziji na Sankt Peterburg 1815. godine i na prevoju Šipka 1877; pošto im nisu pomogli, prvi su se udavili, a drugi smrzli na svojim položajima", napisao je Bizmark, zadivljen istrajnošću naroda koju je uočio tokom svojih putovanja širom Rusije.

Uz to je notirao pozitivne karakteristike koje je uočio ne samo u ruskom, već i u američkom, britanskom, nemačkom nacionalnom biću. Između ostalog, zaključio je da zahvaljujući "razlikama u nacionalnom karakteru nemačka i ruska vlada mogu da vode spoljnu politiku koju američka i britanska vlada nisu u stanju da prate, i obrnuto".

Za Ruse je napisao da su "odanost vlastima i tradicionalni strah od stranaca učinili da brojna i stalna vojna sila bude uobičajena i prihvatljiva u narodu". Potonja istorija mu je dala za pravo. Mnogo je primera požrtvovanosti ruske vojske; najzad, više od 27 miliona Rusa dalo je život za pobedu nad nacizmom u Drugom svetskom ratu.

Amerika i njeni saveznici su sve to ignorisali, potcenjujući Rusiju, uvereni da će je brzo slomiti sankcijama i zapadnim ekonomskim i diplomatskim "blickrigom". Ta politika je naletela na ono što je u 19. veku otkrio Bizmark, a što su kratkovidi, tašti i nesposobni evropski političari, među kojima je jedan od najnesposobnijih nemački kancelar Olaf Šolc – zaboravili, na svoju štetu. Sudarili su se sa ruskom „elementarnom snagom i istrajnošću", sa sposobnošću Rusa da istorijske događaje sagledaju kao film, a ne odvojene sekvence, što je mana Zapada.

Rukovodstvo Rusije ne zanima samo "istorijsko stablo", već sudbina cele šume. Zato Rusija može tu i tamo da izgubi neku bitku, ali ne i aktuelni rat koji odlučuje o njenoj, ali i sudbini cele Evrope.

Otuda je "strateški poraz" Rusije u Ukrajini o kome ovih dana mašta zapadna elita u Davosu – film čiju projekciju neće videti.