"Bombardan" za zalazak NATO alijanse

Bajdenova administracija je, posle ukrajinskog, sada pokrenula još jedan rat. Vašington bombarduje Bliski istok kao meru odmazde nakon smrtonosnog napada na američku vojnu bazu u Jordanu. Operacija, uperena na niz lokacija u Iraku i Siriji koje prema tvrdnjama Bele kuće koriste "iranske snage i njihovi saveznici", usledila je posle nedavne pogibije troje američka vojnika koji su bili deo trupa podrške za ilegalne operacije u Siriji.

Tačnije, te američke trupe su zapravo okupatorske – pomažu krađu sirijske nafte i blokiraju delovanje sirijskih bezbednosnih snaga.

Uprkos bombastičnim najavama zapadnih medija, efekti "savezničkog" bombardovanja po diktatu Amerike nisu postigli željeni učinak jer su napadi bili očekivani, unapred najavljeni, zato se većina "meta" povukla na vreme. Administracija američkog predsednika je uoči bombardovanja čak sugerisala Iranu preko švajcarske ambasade da napadne neke unapred određene ciljeve kako bi Amerikanci na svetskom političkom parketu "sačuvali obraz", ali je Teheran tu ponudu odbio.

Udari na stacionarne mete u Siriji i Iraku stoga nisu načinili veću štetu, izuzev u području gde su američki bombarderi, da cinizam bude potpun, gađali skladišta oružja koja su korišćena za borbu protiv – Islamske države (ID).

Široj javnosti je zato ostalo prikriveno da Bajdenova administracija u Iraku uništava sopstvenu borbu protiv terorizma i napada one koji se bore protiv islamskih radikalaca. Tako je američko vazduhoplovstvo diglo u vazduh svo naoružanje iračke brigade koja se borila protiv islamskih ekstremista. Snimak koji je osvanuo na internetu prikazuje eksplozije u komandi operacije Anbar i komandi 13. brigade Hashd al-Sha'bi posle američkih vazdušnih udara u iračkoj provinciji Anbar. Po sredi je jedinica koja se borila – protiv ID!

U međuvremenu američki državni sekretar Entoni Blinken neuverljivo ističe da njegova najnovija "tura" po državama Bliskog istoka ima za cilj da sa američkim "partnerima poradi na planu kojim bi bio postignut trajan mir u regionu, uz trajnu bezbednost za Izraelce i Palestince".

Elijah J. Magnier je ismejao apsurdnost te Blinkenove izjave tako što ju je preveo na svima razumljiv jezik: "Amerika: Ne želimo eskalaciju rata na Bliskom istoku, ali smo bombardovali Jemen i ubili 10 Jemenaca, bombardovali smo Siriju i Irak i ubili 16 Iračana i 7 Sirijaca, ali ipak apelujemo da ne dođe do eskalacije jer ćemo vas još žešće bombardovati narednih dana. Ujedno šaljemo bombe Izraelu kako bi bombardovao Gazu."

Vodeći zapadni mediji, zaokupljeni snimcima američkih bombardera, propustili su važniju priču – da je Amerika u nezavidnom položaju na Bliskom istoku i da je u procesu povlačenja iz tog dela sveta. Posle američkog atentata na iranskog generala Kasama Sulejmanija 2020. godine, rukovodstvo Irana je obznanilo da je to stavilo tačku na prisustvo SAD na Bliskom istoku. Od tada se Iran i njegovi saveznici marljivo pripremaju za postizanje tog cilja. Vruću fazu procesa pokrenuo je 7. oktobra pre svega Hamas (što je bio odgovor na skrnavljenje džamije Al-Aksa u Jerusalimu 2. oktobra od strane cionističkih doseljenika). Sledeće korake su pokrenuli Ansar Alah u Jemenu i Kataib Hezbolah u Iraku. Amerika i saveznički Izrael su odgovarali brutalnim napadima, što je bila kardinalna greška.

Slično je bilo i kada je Bajden naredio vazdušne udare "protiv grupe milicija" u Siriji, što je avgusta 2021. izazvalo novi ciklus uzajamnog nasilja. Tadašnji izraelski premijer Naftali Benet pozvao je tada Bajdena da sledi strategiji "smrti od hiljadu posekotina"; plan je predviđao da se SAD i Izrael suprotstave "Iranu kroz kombinaciju brojnih malih akcija na više frontova – vojnih i diplomatskih – umesto sa jednim dramatičnim napadom", izvestio je Aksios.

Nasuprot tim planovim je "Osovina otpora" koja koristi male i sve veće rezove da bi vremenom eliminisala prisustvo SAD na Bliskom istoku. Tom procesu smo sada svedoci. SAD se već povlače iz Iraka, o tome pregovaraju sa iračkom vladom. A to je tek početak…

Aleks iz "Blek Mountin Analisis" piše: "Pokušajte da shvatite sledeće – ovo nije ono o čemu sanjam ili moje mišljenje; ovo je surova realnost! 'Osovina otpora' je 7. oktobra pokrenula rat. Prvo protiv Izraela i zapadne okupacije Bliskog istoka. Rat neće biti okončan dok sve okupacione snage ne napuste Bliski istok, dok se u Izraelu ne primeni rešenje dve države ili svi ljudi na Bliskom istoku ne budu mrtvi – i tačka. Ne ocenjujem te događaje kroz emocije, nemam nikakve interese u regionu. Ovo je logična ocena onoga što se trenutno dešava u regionu. Neće prestati sve dok se jedan od ta dva scenarija ne ostvari."

Sve to ima važnu poruku i za "Zapadni Balkan". U Srbiji i Crnoj Gori su 1999. godine stanovnici pozdravljali jedne druge sa "bombardan" umesto "dobar dan", izvestili su tada reporteri zapadnih medija.

Otpor bombardovanju tehnološki jačeg protivnika bio je odlučan, ali nedovoljno uspešan da bi uspeo da izmeni rezultat; Srbija je morala da potpiše "Kumanovski sporazum". Sličnu sudbinu već decenijama dele i stanovnici Bliskog istoka. Ali situacija se polako menja. "Bombardan" bi mogao u ne tako dalekoj budućnosti da postane pozdrav koji će razmenjivati američki okupatorski vojnici i mornari. Već danas vidimo da jeftini dronovi mogu odmeniti avijaciju i preseći važne morske puteve, a protivvazdušna zaštita koju pružaju savremeni ruski ili kineski protivvazdušni sistemi mogla bi da napravi mnogo veći dar-mar među američkim i britanskim avionima.

Vodeći političari u Evropskoj uniji, međutim, još uvek veruju da će NATO alijansa biti večna i da će zapadne zemlje uvek biti one koje će odlučivati o sudbini mnogih drugih, "podređenih" im zemalja. Ali sve to se može brzo promeniti. Većina evropskih političkih lidera ne shvata da čuveni član 5 Vašingtonskog ugovora ne garantuje "automatsku zaštitu" državama članicama NATO-a.

Šminkanje leša: Evropsku uniju je "ukrajinska pobeda" koštala više od 1.700 milijardi evra

Umesto da napadnutoj državi pošalju u pomoć sopstvene trupe, članovi NATO-a mogu da pošalju samo – humanitarnu pomoć. Ugovor, naime, predviđa samo "odgovor" – i ništa više. Taj "odgovor" može biti vojni, ali i ne mora. Pronicljivi geopolitičari upozoravaju da se u Ukrajini već radi o sporu između SAD i Rusije, gde je u ulozi "posrednika" ne samo Ukrajina već i sve članice EU i NATO zbog svoje duboke umešanosti u rat. Bela kuća je u boj poslala "posrednike" upravo zato da Amerikanci ne bi trpeli gubitke. Zato Amerika u Ukrajini vodi rat do poslednjeg Ukrajinca.

Pretnja ili napad na "proksija" (posrednika) otuda nije nikakvo iznenađenje, već očekivani rizik. Amerika to zna najbolje jer je upravo zato gurnula Ukrajinu u rat protiv Rusije. Nije, međutim, uzela u obzir da se sve to može veoma loše završiti i za EU ​​i NATO, još posebno ako sa svoje teritorije ugroze Rusiju i njene interese ili pošalju svoje trupe u Ukrajinu. Nema sumnje da bi tada EU i NATO iskusili ruski odgovor.

Ključno pitanje je sledeće: da li bi Amerika rizikovala direktan rat sa Rusijom i branila države EU ukoliko bi ih Rusija napala?

Kvaka 22 na ukrajinski način

Džon Miršajmer, vodeći predstavnik realističke škole međunarodnih odnosa, smatra da se to ne bi dogodilo. Ističe da je prvi interes svake zemlje samoodržanje, a SAD svoju bezbednost uvek stavljaju na prvo mesto. Čak i ako bi Rusija upotrebila taktičko nuklearno oružje u zapadnoj Ukrajini ili napala evropske članice NATO-a zbog njihove umešanosti u rat u Ukrajini, Sjedinjene Američke Države ne bi odgovorile napadom na Rusiju, već bi dale sve od sebe da takav sukob odmah zaustave, tvrdi Meršajmer. To bi bio trenutak otkrovenja, jer bi se iskazalo da je NATO samo "tigar od papira". Tada bi taj vojni pakt izgubio na značaju i na Balkanu. To bi mogao biti početak kraja NATO-a.

I zato će pre ili kasnije, kao što otkrivaju i događaji na Bliskom istoku, doći dan kada će američki i evropski imperijalisti biti prinuđeni da se povuku i iz svojih udobnih interesnih zona u Jugoistočnoj Evropi gde su stacionirali svoje ispostave pod izgovorom da "stvaraju uslove za mir", iako nije tako; to vidimo na primeru Srbije jer ugrožavaju njen teritorijalni integritet i štete interesima srpskog naroda koji na tzv. "Zapadu" decenijama nosi etiketu preterano lojalnog saveznika Rusije.

Dok ne kucne pravi čas, zato se treba naoružati upornošću, jačati svoju moć i, pre svega, ne priznati nezavisnost Kosova.