Anketa 13: Kako se osećate?

Pitali smo vas kako se osećate. Na ulici, na pijaci, na tramvajskoj stanici, gde god da smo se sreli, ako ste bili raspoloženi za razgovor, a nekad i ako niste. Ovo su vaši odgovori.

Evo reci ti meni kako se osećam? Kako ti izgleda da se osećam? Jeste, vruće mi je, ali nije to pravi odgovor. Meni je neprihvatljivo toplo, ja nisam spreman da prihvatim ovoliku toplotu, i da ne zaboravimo vlažnost. Možda je vlažnost, pored nesumnjivo previsoke temperature, upravo taj činilac koji ima najviše uticaja na neprihvatljivost ove situacije. Vidi, znam ja da situaciju ne zanima da li je ja prihvatam, ali neću da pristanem da je ovo normalno. Nije ovo meni prvo leto u životu, znaš, nisam ja od juče, i nisam se nigde selio, nikad, evo u ovoj zgradi živim, znači ja sam ti se u Jelisavete Načić rodio, i koliko vidim tu ću i da skončam, ali nikad mi nije palo na pamet da će to skončavanje da bude kuvanje. Nemam klimu kod kuće, nemam, pa nemam, odakle mi. U potkrovlju sam. Razumeš sve. Kao u limenci da živim, i kažem ti, tako je već 38 godina, a evo juče oko tri posle podne mi je prvi put izgledalo da možda neću preživeti. Vratim se s posla, izujem se i gledam svoje stopalo i ne prepoznajem ga, kao da je tuđe. Eto, tako se osećam, kao kuvana noga.

(Deki, 38, vozač)

Šta si ti? Čime se baviš? Novinar si je l’ tako? E dobro, ti znaš ljude, imaš kontakte, ono, povezan si, možeš da mi se raspitaš nešto? Kako se osećam? Loše se osećam, nešto me muči, a sad ću da ti kažem i šta. Znaš one pantalone sa mnogo džepova? Što su ih prvo lovci i vojnici nosili, pa sad nose svi. Imaju džepove i na nogavicama, ima dugačkih i bermuda, sad već u svim bojama, a prvo su bile samo maslinasto zelene, pa onda maskirne, a sad ima i ovih uzanih, uz nogu bože me sačuvaj. E znaš, dobro. Mnogo volim te pantalone, udobne su mi, sve može da mi stane u džepove i sviđa mi se kako mi stoje. Nosim ih od kako su se pojavile. I šta je problem? Problem je što u poslednje vreme vidim da ih ovi što ih prodaju po netu zovu – džeparke. Ej džeparke! Pa kakva je to reč? Prvo, nije mi jasno kakao nekome uopšte padne na pamet takva reč. Drugo, kad tom nekom padne, kako se nađu ljudi koji će to da prihvate? Kakvi su to ljudi? Je l’ imaju oni uši? Ja ne mogu k sebi da dođem od te reči. Reci ti meni, novinaru, je l’ ne bi bilo dobro da postoji neko regulatorno telo koje bi sprečavalo ovakve incidente? Dakle, da možeš ti da izmisliš šta god hoćeš, ali onda kad smisliš da onako dobre pantalone nazoveš džeparke, e onda dođe stručno lice i kaže ti da ne može to tako. Plus, pošalje te na obavezne posete psihijatru, da se vidi šta nije u redu s tobom kad ti takve stvari padaju na pamet. Pa nije naš jezik svačija prćija pa da se tako prema njemu odnosimo. Eto brate, hajde ispitaj to, hajde malo poguraj to istraživačko novinarstvo, uradi nešto, spasavaj. Kakve bre džeparke!

(Jovan, 29, preduzetnik)

Pa dobro sam, dobro sam, mada i nisam baš najbolje. Ma ne idem na more ove godine, o tome sad mislim, pa nisam baš pala u nesvest od sreće. Promenila sam posao pre mesec dana, i to se spremalo od početka godine, morala sam da iskoristim stari odmor u maju, a sad prvih šest meseci nema prava na odmor, i to mi  je. Radim u fast fudu, pečem piliće. Jeste, mnogo je toplo, pretoplo je, kažu mi kolege da ću se navići, dobro, navići ću se. Valjda. Ne, ne, nisam kuvarica, ja sam profesorka književnosti. Pa, eto tako se desilo, radila sam do malo pre korone kao lektor, a onda se svašta izdešavalo, i bila sam bolesna, i posle dugo nisam mogla da nađem posao u struci, i na kraju fast fud. Samo, srećna sam što imam posao, mnogo mi je teško bilo između poslova. A mnogo volim more. Pa ko ne voli je l’ tako?

E znaš šta, planiram da u avgusti dve nedelje vodim dnevnik, kao ja sam na moru, i svake večeri pišem šta sam radila tog dana. Pred spavanje sednem i napišem, na kojoj sam plaži bila tog dana, kakvo je vreme bilo, da li sam videla nekog zabavnog, da li sam pričala s nekim, pa šta sam jela, sigurno bih jela škampe na žaru, školjke, jela bih i nepoznate ribe, tamo iz frižidera bih birala u tavernici. A jela bih i giros svaki drugi dan, jer naravno, u Grčkoj sam na moru. Možda na Kritu. Pila bih vino, volim vino, pila bih i grčko pivo, ne svaki dan, ali jedan dan bih izabrala da se napijem, onako malo, taman, da mi se zavrti. Ne, sama sam na moru, sama sa sobom. Možda bih iznajmila motor, sigurno bih ga iznajmila, ne skuter, pravi motor, 250-300 kubika, ništa veliko, ali da ide. Ustajaću rano biću na plaži već oko osam, na nekoj koja gleda na istok, i tu sam do pola 12, onda ručak, sve po redu, pa vožnjica u smeštaj na siestu, i onda oko 5 pola 6 na drugu plažu, koja gleda na zapad, do zalaska sunca, pa vožnja, pa vince na terasi. I tako svakog dana. Biće mi najbolje na svetu.

(Dragana, 30, profesorka književnosti)