Strah od kiše

Pogledao sam u ženu koja je radila na kasi kao da je ona odgovorna što tako odjednom pada, ona se nasmejala i rekla: "Jeste, baš odjednom". Kapi kiše bile su velike možda baš kao trešnje koje sam kupio malopre na pijaci. Stao sam pod nadstrešnicu i gledao šta će da se desi.

Uvek kada ovako pada imam utisak da može da se desi da nikad ne prestane. Jedino zbog čega znam da će prestati je što sam mnogo puta do sada već video da ovako pada, i uvek je prestajalo.

Ne sećam se kad sam prvi put video ovakvu kišu, i žao mi je što se ne sećam, jer mora da tada nisam znao da će prestati, mora da sam bio mali, pa sam se uhvatio za maminu suknju, ili tatinu ruku, pa su me smirili svojim iskustvom. Sigurno sam bio uplašen. Taj strah mi nedostaje, mada ga se ne sećam, mogu tek ponekad, dok ovako velike kapi padaju svuda oko mene, da ga namirišem.

Oko pet posle podne, sedeo sam za stolom u kafani "Dva bisera", u mestu Lagadin, na obali Ohridskog jezera. Jeo sam riblju čorbu. Pored tog tanjira, na stolu je bio vruć kuvani ohridski đevrek, pečena ljuta paprika, makalo – a to je pasta od belog luka i suncokretovog ulja, čaša s ledom i flaša kisele vode.

Kad sam ušao u kafanu, sijalo je sunce, a onda za tren, opet nevreme. Sedeo sam pored prozora, nisam morao da izađem da bih imao dobar pogled. Nije bilo mnogo talasa, na površini jezera glavni provod bile su te ogromne kapljice, a iznad površine, sve do oblaka, bila je zavesa od kiše, povremeni naleti vetra njihali su je snažno, nestvarno, kao u lošoj animaciji, da to vidim na ekranu, mislio bih da je neko mnogo pogrešio. Obala s druge strane jezera nije se videla.

Ovog puta nije prestalo naglo, dok se stišavalo završio sam čorbu, đevrek i kiselu, a parče ljute paprike ostavio sam, bilo mi je mnogo. Platio sam i izašao na plažu.

Već drugi put je danas padala kiša, dosta je bilo ljudima, plaža je bila prazna, nije bilo baš nikoga. Galebovi koji su plutali blizu obale, izgledali su kao plastični. Jezero je bilo tamno plavo, nebo je bilo sivo, planine pored jezera bile su tamno zelene. Tamo negde iznad sredine jezera, otvorila se rupa u oblacima, i kroz nju je sijalo sunce.

Zraci sunca u nekoj drugoj situaciji, ili bar da su padali pod drugim uglom, razveselili bi me, ali ovako kako je to u tom trenutku izgledalo, u meni su izazvali strah koji je na trenutak zaličio na onaj koji sam osećao kad sam bio mali, pre nego što bih se uhvatio za maminu suknju ili tatinu ruku.

Oko mene nije bilo nikoga, ni one žene koja uvek sedi ispred prodavnice. Kao da se spremala neka katastrofa koje su svi bili svesni, osim mene. Znao sam da nisam u opasnosti, ali uživao sam u prilici da budem uplašen, i bio sam, sve dok iz jedne kuće pored plaže nisu istrčale tri devojčice, između pet i sedam godina, pokupile svoje peškire skrivene ispod prevrnutog čamca, bacile ih pored jezera, i uskočile u vodu. Smejale su se, vrištale i prskale se.

Njih tri, svojim nežnim bićima okrenule su ceo svet naopako, sve što je pre njih bilo zloslutno, sada je bilo veselo i bezbrižno. Plastični galebovi su poleteli, a moj strah je nestao kao da ga nikad nije ni bilo.