Snupi

Tog jutra, a to se dešavalo juče, dakle juče ujutru, probudio sam se lak, lakši nego inače, toliko sam lako hodao da sam imao utisak da ne dodirujem zemlju. Nisam stigao dovoljno da uživam u tome jer mi je odmah zaokupila pažnju jedna druga činjenica – sve što sam oko sebe video, bilo je kao u magli, u stvari u izmaglici.

To što sam video bile su stvari po kući, jer sam se kod kuće i nalazio. Ništa nije imalo oštre ivice, kao da sam bio u fotografiji u kojoj je sve van fokusa. To mi je na trenutak bilo zanimljivo, a onda sam pomislio da možda nešto nije u redu.

Pali su mi na pamet šlog ili izliv krvi u mozak ili tako nešto, ali nisam mogao da se setim simptoma, mada sam ih više puta pročitao u novinama. Uvek piše nešto kao ovo su tri znaka koja ne smete zanemariti, ako vam se ovo desi onda morate brzo kod lekara, ključno je stići na vreme, i takve stvari. Onda sam se setio da je jedan od simptoma nemogućnost izgovaranja određenih reči, pa sam počeo da pričam sam sa sobom. Zvučao sam odlično. Onda sam pomislio da možda samo sam sebi zvučim odlično, a ko zna kako u stvari zvučim.

Bio sam sam kod kuće, nisam imao s kim da popričam. Svet oko mene i dalje je bio van fokusa. Otišao sam u kupatilo, pogledao se u ogledalu, i moj odraz bio je oštar. Pomislio sam je ovo sve u stvari neka moja izmišljotina, da sam se možda previše uživeo u ulogu umetnika, pa mi je sve oko mene neoštro, samo sam ja oštar, takva neka egocentrična fantazija.

Ipak, rešio sam da pozovem ženu telefonom, da proverim da li bar govorim normalno. Telefon je bio pored fotelje. Prišao sam fotelji, uzeo telefon, i neposredno pre nego što sam seo, zamračilo mi se. Zakleo bih se da sam čuo i zvuk, kao kad nestane struje zbog kratkog spoja, kad pukne, samo što nije tako glasno puklo, nego tiše, i u meni, a ne van mene, i onda je nastao potpuni mrak.

Sledeće čega se sećam je kako sedim u fotelji. Znači srušio sam se u fotelju, tu nema sumnje, takav mi je položaj tela bio, bilo je jasno da nisam svojevoljno seo. To nije moglo dugo da traje, mada nisam imao nikakav osećaj za vreme, ali na satu bilo skoro isto sati kao pre nego što sam izgubio svest.

Uplašio sam se, tu nema šta. Nisam žurio da odmah ustanem. Ispravio sam u fotelji, zauzeo sam normalan položaj. Mrdao sam rukama i nogama, okretao sam glavu na različite strane. Sve je bilo okej. Ništa mi nije falilo. A onda sam shvatio da stvari oko sebe vidim kako treba, s oštrim ivicama. Obradovao sam se, mada nisam mogao da zaboravim kako je sve izgledalo samo malo ranije. Delovalo je kao da sam se resetovao, ako to može tako da se nazove kad je živ čovek u pitanju.

Onda sam se umio i oprao zube, pa sam ubedio sebe da se u stvari samo nisam umio, pa sam imao neku skranu preko očiju. Za ono zacrnjivanje i padanje u fotelju nisam imao objašnjenje, ali sam počeo da se ponašam kao da se i nije desilo, kao da sam ga izmislio, još nerasanjen. Znao sam da to nije tako.

Pozvao sam ženu telefonom, i kad sam zaustio da joj ispričam šta se desilo, nije mi išlo, izgovarao sam neke druge reči, rekao sam joj da ću da idem na pijacu, pitao je koje voće želi da kupim, da li hoće meso za ručak, ili ribu. Nije bilo razloga da je uznemiravam kad ne znam ni šta se desilo, a u tim trenucima nisam bio ni siguran da se nešto posebno i desilo.

Na putu do pijace palo mi je na pamet da se možda tako umire, samo što to zamračenje ne traje tako kratko, nego večno. Da sam tad, iznad te fotelje umro, isto bih se tako u nju sručio, samo se više ne bih iz nje podigao. Ne bih imao pojma šta se desilo. Ništa me nije zabolelo, nisam stigao ni da se uplašim, tek sam se kasnije uplašio. Čovek da bi se plašio mora da bude živ. Bilo bi lepo tako umreti, samo se ugasiti, odjednom. Onda sam počeo da mislim na članove moje porodice, kako bi me našli raspištoljenog u fotelji, mrtvog. Počeo sam da im zamišljam izraze lica, i to mi je toliko teško palo da sam morao odmah da prestanem.

Na pijaci nisam prestao da mislim o umiranju. Svako malo sam zamišljao kako bi izgledalo da se baš na tom mestu srušim, i kako bi ljudi koje vidim oko sebe, reagovali. Neki bi priskočili, neki bi sklanjali malu decu, neki bi zvali hitnu pomoć, možda je ovaj sedi čovek lekar u penziji, možda baš kardiolog, pa bi pokušao da me oživi. Kod tezge sa lubenicama palo mi je na pamet da bih se možda u padu uhvatio za lubenicu, pa bi pored mene na zemlji ležala i ona, raspuknuta, možda bi baš pored moje glave bilo prosuto njeno crveno meso i njene crne koštice, kao suze.

Dugo sam svestan da ću jednog dana umreti, kao i svi drugi, ali od juče ujutru, kao da mi je ta činjenica mnogo jasnija. Sam način umiranja, taj iznenadni prekid, dopao mi se, ali nema sumnje da ne želim da umrem, naprotiv, izuzetno želim da živim.

Kao što i sami vidite, obuzelo me je sve to, i nije mi bilo lako da se izvučem. A onda, setio sam se slike iz stripa, kad Čarli Braun kaže Snupiju – Jednog dana ćemo umreti – a Snupi mu kaže – Da, ali svih ostalih dana ćemo živeti.

Na pijaci je postajalo prevruće, a ja sam shvatio da ćemo danas imati voćni dan, pa sam kupio lubenicu, breskve crvene kao nečiji obrazi, kilogram malih, neuglednih šljiva božanskog ukusa, koje su mi pucale u ustima dok sam hodao, jedna za drugom.