Treći svetski rat

Ne mogu da izbegnem da znam okvirno šta se dešava, ali generalno, nemam pojma. Mnogo mi je bolje, jer sve te vesti me uznemiravaju, nisam primetio da imaju bilo kakvu drugu funkciju, osim da ja posle njih budem uznemiren. Nije da ja ne volim da budem obavešten, ali to nisu stvarno vesti, to su gomile informacija koje služe da nas pobudale, ali dobro, nisam o tome hteo da vam pišem, ali nekako sam zabasao na tu teritoriju.

Hoću da vam pišem o tome da sam naleteo, igrom slučaja, tokom naizgled bezazlenog pretraživanja svog instagram profila na video iz jednog supermarketa, sad od pre neki dan, ćevapi su bili na sniženju. Mislim da su bili 320 dinara za kilogram, ali nemojte da me držite za reč. Ako je stvarno tako, to jeste jeftino, mada čudno je da su juneći ćevapi, a da tolicko košta kilogram, ali opet, svako ima prava da prodaje bilo šta po bilo kojoj ceni, svako ima neku svoju računicu, naročito multinacionalni konglomerati. Njihove računice sigurno nisu tu da bi nama nešto bilo bolje, ali taj video me je obuzeo.

Prvo sam požurio da ga sklonim sa ekrana, pa sam pomislio čekaj da vidim do kraja, pa onda nisam mogao da prestanem, odgledao sam ga do kraja, a onda sam ga pustio da se vrti ponovo i ponovo, jer to tako ide ako ga ne prekinem.

Prvo, taj snimak nam omogućuje, kao i svaki drugi video snimak, da se osećamo kao da prisustvujemo nečemu iako nismo prisutni, što je stvarno fantastična mogućnost. Ovaj  snimak mi je omogućio da se osećam kao da sam odmah do zamrzivača s ćevapima.

Ključno mesto na snimku ima gospođa koja se presamitila preko ivice zamrzivača i pokušava da uzme što više pakovanja ćevapa. Ona nije u panici kao ostali oko nje, ona se gradi da sebi obezbedi manevarski prostor kako bi mogla rukama da zahvati što više pakovanja ćevapa. Pakovanja su se izgleda, od hladnoće, zalepila jedna za druge, a ono što je najvažnije, i za zidove zamrzivača, što otežava manevrisanje, ali gospođa je snažna i bori se za svoj prostor. Mirna je, ide joj, oko nje se otimaju, guraju je, ali ona ima svoj cilj i njemu se neumoljivo približava.

Ipak, ljudi oko nje uspevaju da dohvate poneko pakovanje, naročito sam zapamtio jednog gospodina u zelenoj jakni, on je iskoristio vakuum u jednom trenutku i iz zamrzivača izvadio jedno pakovanje lako, kao da nema nikoga okolo, to je bio predivan tajming, on kao da je bio sam, prišao je i uzeo, jednostavno, za njega nisu važila pravila otimačine, odnosno on ih je prevazišao kao pesmom, kao u matematici kad neko nađe elegantno rešenje problema, i odšeta kao car. Nije bilo driblinga, nije bilo potrebe za tim, samo pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme.

Čula se radnica koja je upozoravala da je dozvoljeno uzeti najviše tri kilograma, i pitala na šta sve ovo liči. Nije ona pitala na šta liči ta situacija u sociološkom smislu, ona je pitala na šta liči u kontekstu njene smene, i njenog konkretnog zadatka, a to je da sve ide po pravilima.

Ali kad su ljudi gladni i siromašni, i kad im neko stavi u zamrzivač jeftino meso, kontekst njene smene i pravila koja treba poštovati, daleko su poštenom čoveku kao Maldivi u februaru ili najveći roze dijamant na svetu koji će uskoro biti prodat na aukciji u Njujorku.

Gospođa koja je gradila prostor onako profesionalno uzela je četiri kilograma, ko zna da li će joj na kasi dati da prođe s tim, ali znajući kako je odlučna, rekao bih da je ništa neće zaustaviti. Osim toga, računajući na njene sposobnosti u prostoru, mogla bi sve da im uzme i da ništa ne plati.

Video je, naravno, imao i komentare. U komentarima je rečeno sve što može biti rečeno, i sve što ne sme biti, i sve što ima bilo kakvog smisla i ono što nema nikakvog.

Anonimni komentari su najveće zlo interneta. Anonimnost je pošast koja otima dušu. Šta je sve čovek spreman da izjavi kad ne mora da se potpiše, pa to je stvarno sloboda od koje se moramo kloniti. Odande nam nema spasa, ako je spas uopšte ono što nas zanima.

Ne kažem, ima duhovitih anonimusa, umirao sam od smeha, ali samo kad zaboravim da je to mač koji nam seče glave, iznova i iznova, mada možda baš i zbog toga. U svakom slučaju, smejao sam se a plakalo mi se. Rekli su da su to sve ovi ili oni glasači, gadili su se gladne sirotinje, neki su se divili moćima građenja prostora, procenjivali su kvalitet tih ćevapa, želeli su kupcima sve najgore, pominjali su bombardovanje govorili su da nas nisu dovoljno  bombardovali i bilo je i ono što uvek mora da bude – ko izađe poslednji nek ugasi svetlo.

A šta sam ja mislio? Evo šta sam mislio. Sećao sam se da, kad se krajem osamdesetih godina otvorio prvi "Mekdonalds" restoran u Beogradu, na Slaviji, tamo je bio red, i to ne mali, bio je krkljanac, virile su ruke i noge, ljudi su se gušili, bilo je puno obezbeđenja na ulazu, momci su organizovali narod koji je hrlio ka "big meku", i evo da vam kažem iz prve ruke, neko iz obezbeđenja je bio primoran da kaže: "Prvo žene i deca". Onda, sećam se redova za kamate kod Dafine i Jezde, i tamo se gradio prostor, a nije bila sirotinja u pitanju. Pomislio sam, možda mi samo volimo da se otimamo.

A onda, naleteo sam na komentar koji opominje da je u toku uskršnji post i s tradicijske strane optužuje gladne da boguhule. E tu su mi se prijeli ti ćevapi kao što mi se nikad nisu jeli, hteo sam žive, onako smrznute da ih jedem. Palo mi je na pamet da treći svetski rat tačno tu počinje, pored zamrzivača s ćevapima, u otimačini, a prva bomba će biti aktivirana u anonimnim komentarima.