Veliki petak

Ja sam postila na ulju dve nedelje, pa na vodi dve nedelje i onda sam se pričestila – rekla je gospođa koja je stajala na trotoaru.

– Lepo – rekla je gospođa koja je stajala na prozoru u prizemlju.

– Strašna gužva. Znaš kad smo ti i ja ono bile, e pa to je ništa. Ti ne bi čekala – rekla je gospođa koja je stajala na ulici.

– Ja više ne mogu da čekam, dosta mi je čekanja – rekla je gospođa koja je stajala na prozoru u prizemlju.

Nastavile su da pričaju a ja nisam više mogao da prisluškujem, nije bilo nikoga na ulici, nije bilo izloga oko mene, nisam mogao da se pravim da imam neka druga posla, pa da ih slušam. Morao sam da nastavim.

Gospođa koja je stajala na prozoru u prizemlji izgledala je kao slika uramljena prozorskim oknom, starom iskrivljenom drvenarijom. U spavaćici s okruglom kragnom s karnerićima, i donjim delom koji zamišljam da je do članaka. Zakleo bih se da su joj stopala koščata, skrivena u papučama koje su nekad bile udobne. Iza nje je zavesa od koje se ne vidi dalje u stan, ali taj stan je kao i prozori, star i nemoguće ga je očistiti kako treba. Prozori su dvostruki, s većim oknima dole i manjim gore. Taj stan, kao i ta zgrada, kao i ta spavaćica, kao i ta gospođa, znaju za mnogo bolje dane.

Grešne misli

Poslednje što sam čuo, odlazeći ka Venizelosovoj, bilo je nešto o grešnim mislima. A prema meni, iz srca Donjeg Dorćola, dolazila je jedna mačka, tigrasta, da ste bili tu, da ste videli tu mačku, pomislili biste isto što i ja – s ovom mačkom nema zezanja. Imala je široku lobanju, uspravljene uši i kretala se kao tigar, sporo, puna potencijalne energije, kao da je oslobodila Beograd. Plećke su joj radile kao da mogu na sebi da drže ceo svet. Gledala je kroz mene, daleko negde u nepregledne dubine svega što ja mogu da zamislim.

Kiša je prskala, asfalt je bio vlažan, gužva je od parkiranih automobila u toj ulici a ona je odabrala put na kome joj niko nije smetao, ili se takav put otvarao pred njom. Išla je pravo prema meni, pa sam se, kao i sve ostalo, sklonio. Prošla me je i kad je naišla na dve gospođe, zastala je, a ja sam poželeo da čujem sve što i ona čuje, jer gospođa koja je stajala na trotoaru govorila je, gestikulitrala je snažno, došlo je do nekog raspleta tamo, koji sam naslutio, ali nije me bilo tamo da ga čujem, ali čula ga je mačka.

Nisam izdržao, krenuo sam za mačkom, ali prešao sam na drugu stranu ulice, pratio sam je do pijace, a tamo, pored kontejnera, bili su golubovi. Levo od mačke je radnja s pečenjem, desno od nje je kafana, a ona gleda u golubove i ja tamo stojim blizu ćoška i mislim se da li imam toliko sreće u životu da vidim kako će da napadne goluba, nisam verovao, verujte mi da mi nije palo na pamet, da ću je videti u takvoj akciji, ali nadao sam se, nadao sam se i nije da mi nije bilo žao golubova, žao mi je i kad gledam emisije o životinjama, ali opet gledam i ne mislim da su životinje surove, nego tako je kako je, dešavaju se stvari.

Stajao sam i gledao slobodno, nisam se pravio da gledam u izloge ili čekam nekoga, otvoreno sam posmatrao mačku i golubove. Automobili su prolazili, ljudi su izlazili s pijace, golubovi su se ponašali onako kako se golubovi ponašaju, opušteno kao da za njih nema opasnosti, ali opasnost je vrebala, ta mačka ih je gledala.

Prešla je ulicu dijagonalno, prošla iza parkiranih automobila i svojim tempom se približavala kontejnerima, i golubovima. Oni su imali priliku da je vide, ali bili su zauzeti velikim komadom mokrog hleba oko kojeg su se otimali. Gubio sam je iz vida, samo mi je povremeno izranjala između točkova, a onda, pred samim kontejnerima, ugledao sam je spuštenu do asfalta, spremnu. Golubovi ništa, kao da je nema. Uklopila se u kaldrmu, tigrasta, po kiši koja sipi.

Napravila je još dva koraka sporo, spuštena, a onda još jedan brže, pa još jedan prebrzo i evo ga, golubovi beže, skoro svi, samo jedan se zapleo u njene kandže, otimačina za život, ili bar za prste. Perje je letelo, očekivao sam i prašinu, ali nije je bilo, jer bilo je mokro.

Golub je preživeo, oteo se, zarotirao se u toj otimačini, na trenutak je delovalo kao da je ispaljen iz nekog kovitlaca, a onda je mačka ostala sama pored mokrog hleba. Nije ni pogledala, ni hleb, ni u pravcu goluba koji se spasao, odmah je nastavila niz ulicu, kao da se nikad ništa nije desilo.