Dani žalosti i vreme anomije

Danas, kad vam pišem, subota je, drugi dan žalosti. Juče kad sam se probudio drugačiji mi je zvuk dolazio sa ulice. Čuo sam žamor iz kafana ispred zgrade, čuo sam smeh, i mnogo više automobila. Bio je petak, radni dan, mislio sam. A jutros, s prozora sam video da su bašte kafana pune, ali su ljudi bili tiši. Možda su danas samo neki tiši ljudi seli u bašte ispred naše zgrade.

Na radiju koji inače slušam puštali su klasičnu muziku, nasumično, rekao bih. Kao da je svaka klasična muzika prikladna za dane žalosti. Krenuo sam redom da obavljam stvari za koje sam danas zadužen. Na ulicama je bilo ljudi verovatno koliko ih uvek ima subotom ujutru, a meni se činilo da nas je manje, da smo tiši, i da se drugačije gledamo. Možda i jesmo.

Anomija

Gde god da sam zastao ljudi su pričali o masovnim ubistvima koja su se desila proteklih dana. O detaljima, sahranama i uzrocima. I o posledicama. Na pijaci je jedan čovek stajao na mestu na kome inače jedan dečko svira gitaru. Tog dečka inače često viđam u kraju, sa sinom koji vozi trotinet. To nema nikakve veze sa celom ovom pričom, ali morao sam da vam kažem. Bradonja koji je pričao nije bio prljav i nije izgledao pijan. Nije izgledao ni kao ludak, mada već samo mitingovanje na sred pijace je neuobičajeno ali opet, kad čovek nešto mora da kaže, bolje je da kaže. Nije vikao, govorio je nešto glasnije nego da razgovara s nekim u svojoj blizini. Dok sam prolazio pored njega, rekao je da ovo u čemu živimo ima svoje ime – anomija. Toliko sam čuo. Nisam znao šta je anomija, niti sam mogao da pretpostavim. Nisam nikada čuo za taj pojam. Što se mene tiče, u tom trenutku, to je mogao biti i izmišljen izraz.

Hodao sam dalje, kupovao sam sve što mi je bilo potrebno da bih ženu i dete dočekao kako zaslužuju, jer na putu su, vraćaju mi se danas. Šta ko voli da jede i koga šta da čeka gde po kući. Ovih dana kad god pomislim na njih, stegne mi se srce. To mi je jasan znak da sam u žalosti, mada su živi i zdravi. Pored toga, sve situacije s kojima se svakodnevno srećem, sve što mi smeta, za šta inače imam poriv da delim pravdu, da nešto kažem, pa ponekad i kažem, utišane su. Sve mi deluju nevažno, i nije da se pitam kako to da me inače uznemiravaju, nego težina koja mi se skupila u telu mi je izgleda ulila i razumevanje za sve što se dešava oko mene.

Odjednom razumem kako svako ima razlog za svoje ponašanje, i ko sam ja da sudim bilo kome. To mi inače ne pada na pamet, mislim, umem to da kažem, ali često ne mislim stvarno, više se pravim širokih shvatanja. Ovih dana se ne pravim. Ko zna, možda i ostane tako. Što bi rekao šef policije – Misao dovodi do plana, plan dovodi do izvršenja.

Kod kuće sam na netu pogledao da li postoji anomija. Postoji, kao što verovatno mnogo vas već zna.

Anomija – nedostatak, suspenzija ili neefikasnost društvenih normi, zakona, propisa i opštih vrednosti, koji dovodi do dezorganizacije i destabilizacije društva, kao i do konfuzije u moralnoj svesti pojedinca, a često i do delikventnog ponašanja. Do stanja anomije dolazi u vremenima društvene tranzicije kad više ne važe ranije norme i tradicionalne vrednosti, a nove još nisu uspostavljene što dovodi do pometnje i dezorijentacije članova društva u traganju za socijalno poželjnim obrascima ponašanja.

Eto, to je anomija. Nemam pojma da li živimo u anomiji. Posle me je surf vodio dalje po sociološkim pojmovima. Neke sam znao od ranije, neki su mi novi. Vidim da je sociolozima sve jasno, i verovatno jeste jasno, zašto se nešto dešava i šta treba preduzeti da bi prestalo da se dešava, a šta da bi se dešavalo sve više. Neke aktivnosti je lako sprovesti a neke teško. Ipak, kad je čovek u oluji nije mu do priče o ciklonima i anticiklonima, više gleda kako da izvuče živu glavu.

Našao sam stihove Sergeja Jesenjina, one kojima se često vraćam, uvećao ih preko celog ekrana, zavalio se i čitao ih.

"U oluji i buri,
kraj nedaća svih,
uz gubitke teške i tugu kletu,
biti prirodan, nasmejan i tih,
najveća je umetnost na svetu."