Aerodrom

Na beogradskom aerodromu nisam bio sto godina. Prolazim često auto-putem pored njega, ali da odem stvarno, po nekoga ili da putujem, to ne. Sigurno se pet godina nisam pojavio tamo. A evo, pre nekoliko dana sam imao razlog. Žena i ćerka su mi se vraćale s puta, ćerka je prvi put letela avionom, a ja od tog uzbuđenja nisam stigao da se setim koliko dugo nisam bio na aerodromu, sve dok nisam krenuo po njih. A kad sam krenuo, setio sam se priča da je aerodrom sada gradilište.

Srećom, imam sto godina, pa sam krenuo na vreme, uračunao sam vreme za sve nepredviđene događaje, pa evo, ispostaviće se i za to da je aerodrom gradilište.

Bila je nedelja, sunčan dan.

Setio sam se i da je moj drug jedan od projektanata novog aerodroma, pa sam ga pozvao iz kola. Sve mi je objasnio. On je meni ranije slao i fotografije tih radova i neke svoje crteže, i ja sam to gledao i komentarisao ali eto, dok nisam krenuo tamo, nisam se setio tih radova.

Parkirao sam se u toj garaži koju mi je preporučio. To je najdalje od svakog drugog parkinga koji čovek može da nađe tamo, ali dobro, mislio sam se, Filip zna. Ono što mi je delovalo daleko, ispostavilo se kao blizu kad smo odlazili, ali do tog dela još nismo stigli.

Sve je lepo obeleženo, skoro da čovek ne može da pogreši, važno je samo da zna da li odlazi ili dolazi, i onda mu znaci sve kažu. Jedino što je sve prašnjavo, kolone automobila vijugaju između bagera i žičanih ograda, a ljudi u tom kolopletu deluju kao da bi trebalo da budu zbunjeni, ali nisu, jer sve je jasno kuda treba da se kreću, da ponovim, ako znaju kuda su krenuli.

Čim sam se dokopao ulaznih vrata aerodromske zgrade, zaboravio sam na prašinu i bagere. Ono što su uradili, lepo su uradili. Vrata se nečujno otvaraju, dihtuju, spoljni svet ostaje samo u očima, kroz čista stakla preko celih zidova, i u sećanjima. Miriše na novo, za početak na mešavinu cementa i lepka za pločice, tako sam procenio iz prve.

Dolasci su na minus jedan, čekiranje za odlaske na nuli, a odlazi se sa plus jedan, tako ja zovem te nivoe, nisam proverio kod Filipa. Prvo sam otišao na dolaske, našao vrata kroz koja treba da se pojave oni koje čekam, izabrao poziciju na kojoj ću biti i na ekranu video da im let kasni 34 minuta. Dobro. Imao sam vremena da vidim šta se dešava po celoj zgradi.

Zamalo da krenem u London

Čekiranje za odlaske deluje malo haotično, mada možda je to sad tako svugde, ne znam. Red se kao glista uvija ispred šaltera na kojima su devojke iznad kojih su ekrani sa fotografijama i imenima gradova za koje se leti, za koje može da se leti. Glista je sastavljena od svih vrsta ljudi, ja sam primetio bar četiri rase, ljude u odelima, bekpekere, muškarce u majicama na bretele, neki s koferima kao da se sele, neki praznik ruku, i jedna gospođa u beloj haljini, skoro venčanici.

Na svakih oko pet minuta, između svih njih i šaltera prođe devojka i uzvikuje imena gradova. Pariz, London, Minhen, Tivat, Ajndhoven, Valensija! Tako je vikala jednog puta. To ona proziva ljude koji putuju u te gradove da krenu preko reda jer su avioni spremni. Kao u velikom Maksiju koji ima više kasa a jedan red, pa kasirka viče da priđete kasi, samo što ovde zovu u London, ako ste tamo krenuli.

Došlo mi je da se javim za London, ali rekoh kud ću bez žene.

Tamo, na odlascima, čoveku su nekako bliži svi ti gradovi, znam da to nema veze s mozgom, ali sami ti spiskovi po zidovima i činjenica da avioni poleću odmah tu pored, čini ih bližim, mada je jasno da se ne može bez karte u avion, a ni bez vize u London, ali ipak su mi bliži. Ne mogu da kažem ni da umirem za putovanjima, ali bliži su, kako god okrenem. Možda bi nam u Ajndhovenu bilo najbolje.

Popeo sam se na plus jedan da vidim pasošku kontrolu, onako, da ne bude da je nisam video. Ništa posebno, čisto, uredno. Video sam grupicu pilota i stjuardesa. Stjuardese su stvarno tip-top, a i piloti, mada su ovi bili neobrijani.

Onda sam sišao na dolaske i prvo što sam video je devojka koja trči s koferom koji vuče iza sebe, onda ispred dečka ispušta kofer i baca mu se u zagrljaj. On je zagrli, podigne je malo od zemlje i vrti se u krug, s njom koja leti oko njega. Ona je u farmerkama i beloj košulji sa zavrnutim rukavima, on je u farmerkama i beloj majici s kratkim rukavima. Kratko su se poljubili i onda su se dugo grlili.
Naslonio sam se na zid desno od vrata kroz koji će njih dve uskoro izaći. Plan je bio da čim se pojave kratko zviznem, da me tako odmah ugledaju. Tako je i bilo.