Verenici

Imao sam razne planove za njega, ali na kraju smo samo pazili da odgovarajući prozori budu zatvoreni ili obezbeđeni preprekama ili strašilima. Prepreke su kese a strašila stare lutke. Onda sam ga pre desetak dana ugledao na simsu s grančicom u kljunu. Na komšinicinoj terasi, odmah do našeg kuhinjskog prozora na čijem simsu je on grickao slamku, stajala je ona, golubica, njegova verenica, kao što će se kasnije ispostaviti.

Dakle, shvatio sam, grančica slamčica je za gnezdo, verenica je sigurno trudna i tu je priča dobila taj zaokret gde počinjemo da navijamo za njih. Postalo je jasno zašto je hteo da se useli kod nas, jer planirao je porodicu, a za to ti treba stan, kao što svi znamo. Ipak, kad mu nije uspelo kod nas, očigledno se prisetio da bi mogao i gnezdo da napravi.

Međutim, na komšinicinoj velikoj terasi, u samom njenom uglu koji je nama najbliži, stajala je stara plastična saksija. U njoj je bilo zemlje, ali ne i cveća, preko zemlje su bile dve prazne kutije keksa domaćica. Verenik je ispustio grančicu iz kljuna, prhnuo ka saksiji, jednu kutiju od keksa srušio na pod terase, a drugu pridigao i naslonio na zid. Gnezdo je bilo spremno, a njih dvoje su odleteli.

Sutradan je moja žena videla verenicu kako se namešta po saksiji. Verenika nije bilo. Sledećeg dana žena bi se zaklela da je videla jaje kako viri iz verenice. Razmotrili smo to i zaključili da je moguće. Niko od nas nije nikada video pticu kako nosi jaje, ali znali smo da se to dešava. Onda smo sledećeg jutra videli dva bela jajeta u saksiji. Kao jaja od prepelice su, možda malo veća, za nijansu. Radovali smo se tim jajima.

A onda, tog dana, tog kad su se jaja pojavila, nije bilo njih dvoje, nisu se pojavljivali, a jaja su se belela na usahloj zemlji stare saksije. Posle podne sam već bio malo i ogorčen, mislio sam da su i golubovi poludeli, rekao sam ženi da ni oni više ne znaju šta rade, da su poblesavili od ovog grada, i da se verenica u stvari samo oslobodila jaja i da ne zna šta bi sad s njima.

Žena mi je rekla da ne mora da znači a ja sam rekao da ne mogu toliko da prežive ako ih ne greje telo ptice, a žena me je pitala da li sam ja stručnjak za golubija jaja. Dobro, nisam stručnjak.

Predveče, nailazio sam iz hodnika prema kuhinji, a žena mi je stajala naslonjena na vrata od kupatila i prstom mi pokazivala kroz prozor. Znao sam šta ću videti. Bila je tu, verenica je ležala na jajima. Žena je rekla – Majka.

Od tada, jaja nikad nisu sama. Svakog dana u nekom trenutku verenik se pojavi, sleti kod nas na sims, onda mu se verenica pridruži, on je pomazi vratom a ona ga odmah otera da legne na jaja, posmatra ga dok se on pažljivo namešta, i onda odleti, nema je desetak minuta do pola sata, i onda se vrati, pa se menjaju.

Proverili smo na netu, mislim da golupčićima treba oko tri nedelje da se ispile a onda još valjda najmanje četiri nedelje dok ne budu mogli da odu iz gnezda, ili možda šest nedelja. Sad mi žena kaže da ona misli da može i osam nedelja to da traje, i tu mi vidimo jedan problem.

Komšinica ne zna šta joj se dešava na terasi. Ne znamo šta će da misli o tome kad sazna. Teško mi je da poverujem da preko dva meseca može da ne primeti takvu ekipu na terasi. A opet, komšinica ne čuje baš najbolje i ne mogu da se setim da sam je viđao u tom uglu terase, preblizu je to našeg kuhinjskog prozora, skoro da bi mogla da nam ruča sa stola, da stoji na mestu na kome je saksija. S druge strane, komšinica jednom do dva puta godišnje putuje na po dva-tri meseca negde, pa se i tome nadamo.

Situacija je komplikovana, sa mnogo mogućih ishoda.