Dan za noć

Pijaca Skadarlija, poznata kao Bajlonijeva, danas je radila do podneva, jer su tada počinjale pripreme za Beogradski noćni market. To je kad pijaca radi kad joj nije vreme. Tada dođu svi oni kojih nema preko dana, i evo, bez obzira što su mi napravili probleme tokom dana, drago mi je što su došli. Lepo je kad neki prostor ima više namena.

Teško mi je da vidim sebe kao nekoga ko ovako nešto ima da izjavi, ali evo, izjavljujem. Meni je uvek teško kad se bilo šta promeni. Ne volim promene i ne vidim im smisao kad sve funkcioniše kako treba. Ipak, očigledno je da to ima veze s mojim uzrastom, ali raduje me što sam sposoban da vidim dalje od svog nosa, ne predaleko, ali hajde da ne cepidlačimo.

Jutros sam tek shvatio da zatvaraju pijacu ranije, pa sam pravio nove planove, znate, morao sam brže da obavim određene aktivnosti, da bih pre nego što se pijaca zatvori, stigao da kupim jednog oslića bez glave pečenog na roštilju, jednu potkovicu šarana u kukuruznom brašnu prženu u fritezi, pet girica, dva slajsa švargle od mangulice, vezu mladog luka i jednu ljutu papriku. Ribari su mi dali marinadu za ribu. Ta marinada sastoji se od ulja, limunovog soka, peršuna, belog luka, crnog luka i crvene slatke paprike. Prosula se preko očišćene ribe kao mesečina po mirnom moru.

Postavio sam sebi na praznoj tezgi u redu naslonjenom na zid kineske robne kuće. Treća tezga s donje strane. Te tezge su skoro uvek prazne. Kao što je oslić skoro uvek bez glave. Dali su mi ribari i dovoljno ubrusa pa sam bio miran. Jeo sam mirno, polako, i gledao i slušao koncentrisano ljude na pijaci.

Standardna buka, čovek koji prodaje ubruse bio je na meti gospođe koja prodaje jagode. Govorila mu je da nešto laže, nešto dobroćudno je bilo u pitanju, a on se branio prvo ozbiljno a onda je počeo da joj povlađuje, i to je bio najbolji deo njihove prepirku, on je uzjahao njen talas i na njemu je bio spretniji od nje, što je ona umela da ceni.

Onda mi je prišao stariji gospodin, video sam ga kako gleda u moj branč i znao sam da će mi prići. Prišao mi je samouvereno, stao ispred tezge i rekao: "Da ti nije te marinade, ne bismo se nikad upoznali".

Rekao sam mu da se zovem Ivan. On je Milan. Tu smo negde po zvučnosti, rekao je. Ponudio sam ga svojom gozbom, a on mi je rekao da mu ne pada na pamet da mi se toliko meša u život. Rekao mi je još i ovo: "Važno je da čovek ume sebi da ugodi". Nisam mogao više da se složim s njim, ali mu ništa nisam rekao na tu temu.

Posle toga dan je išao svojim tokom, bio sam na poslu, tamo je bilo odlično, da ne kažem da mi je ovo bio jedan od boljih dana na poslu. Posle posla dokopao sam se žene i deteta, taman smo stigli da vidimo kako Novak dobija Karlosa, i onda nas je put odveo opet na pijacu, na tu noćnu varijantu. Tamo je bilo svega, mirisalo je kao u raju, probao sam nešto stvarno ljuto i popio pravo pivo.

Odmah posle toga otišli smo kod Kineza i kupili nalepnice za dete, pa pravo u jednu kafanu na dnu Skadarlije, a tamo je, naslonjen na zid kafane, jedan star čovek sedeo i svirao harmoniku. Bela ćao i takve stvari. Bravo za svakoga ko mu je to dopustio. Onda se pojavio jedan pijanac koji, ne znam šta, nešto je imao da zameri našem harmonikašu, gegao se i pretio mu dok je ovaj svirao. Možda imaju neka nezavršena posla njih dvojica, možda, možda. A onda je harmonikaš ustao, i dok nije prestajao da svira, pretio je pijancu rečima, a kad to nije bilo dovoljno, napao ga je harmonikom, na kojoj je i dalje svirao. Udarao ga je harmonikom, i oterao ga je, muzikom. Tako da znate, u Skadarliji ipak još uvek ima boema.