Anketa 3: Kako se osećate?

Pitali smo vas kako se osećate. Na ulici, na pijaci, na tramvajskoj stanici, gde god da smo se sreli, ako ste bili raspoloženi za razgovor, a nekad i ako niste. 

Ovo su vaši odgovori.

E znaš šta? Tebe sam čekao, stvarno, motam se tu po kraju i znam te, čitam te kod Rusa, gledam gde se krećeš i čekam te da me pitaš kako se osećam. Čekam te i mislim da neću da te lažem, neću da imam nešto spremno, nešto bajato, nešto od prekjuče, nego kad se nešto dobro desi mislim na tebe i nije mi jasno kako se ne pojaviš da me pitaš.

A nema te. Žena mi kaže da se ne nadam, rekla mi je danas da odustanem, da se pomirim s tim da te neću sresti. I evo me, pomirio sam se, je l' vidiš da jesam, vidiš kako sam te hladno prošao, eto, i ne zanimaš me, neću ništa da ti kažem. Zašto stojiš tako? Možeš da nastaviš dalje, ovde nema priče za tebe. Moliš me? E pa nisam mislio da si ti tip koji moli. Hoćeš da ti kažem? Danas imam najbolju priču za tebe. Ti si amater, ja živim, ti zapisuješ. Je l' tako? Reci da je tako.

Dobro, slušaj, živim tu preko puta pijace, prozor mi gleda na mesaru, znaš da ovde ima dve mesare koje ti peku meso koje kupiš, dobro. Ja uvek jedem u desnoj, ne zovem ih telefonom, dođem i naručim, onda se motam po pijaci i posle pokupim, i jedem kod kuće. Tamo rade neki tipovi koji mi se ne sviđaju, ali mesto je okej. Danas sam naručio rolovane pileće ražnjiće, dva uštipka i jedan ćevap. Na roštilju je bila žena, devojka. Uvek je muškarac, ali danas nije bio, danas je bila ona. Zamalo da otkažem sve, jer žena u kuhinji, razumeš, ali bilo mi je neprijatno, znaš kakvo je vreme, biće da sam ovakav i onakav, i kao hajde nema veze, nek mi ispeče. Otišao sam da kupim salatu, kupio sam paradajz, krastavac, luk, maslinke i sjenički beli sir. Papriku ne jedem, da znaš, otima mi ukus, kad stavim papriku, samo nju osećam.

A ti? Dobro, ne zanima me, sad ja pričam a ti slušaš.

Stojim ispred mesare i gledam je, mlada je, nema pojma, ne gleda mi se kako ne zna i odem do česme, sednem i gledam ljude koji prolaze, kao ti što gledaš. Nije bilo nikoga, samo jedna starica s hodalicom, samo sam nju video, prolazila je sve vreme, samo ona, putovala je beskrajno, malo hodalica, malo ona, u letnjoj haljini na bretele, da je mlađa i da je bez hodalice, bila bi hit dana, ali koža joj visi, kosa joj je retka, ali slušaj, ko zna kako je izgledala kad je bila mlada, zglobovi su joj tanki, to nije često u tim godinama, bela je, prsti na nogama su joj složeni izazovno, tanki, beli, s pravilnim nokatnim pločama, starost joj je uzela mnogo ali nedovoljno, lepa je, kreće se kao da je jedina na svetu, to je Tokine bila lepotica, ti to možeš da shvatiš. Preuzela je ulicu, veruj mi.

Je l snimaš ovo? Nemoj da mi parafraziraš. Dobro, dobro, samo kažem.

Onda odem u mesaru, pokupim meso, popnem se gajbi, napravim salatu, i onda otvorim kutiju. Gledam ono meso i naglas kažem – al' si ga prepekla, svaka ti čast. A stvarno, oko rolovanih pilećih ražnjića slanina je skoro crna, uštipci deluju suvi, a onaj jedan ćevap je valjda ispod, mislim se samo koliko li je tek on suv. Iskopam ćevap prvo, presečem ga, a on u sredini roze, zagrizem, sočno. Drugi zalogaj još bolji. Svučem pileće ražnjiće sa štapa, zagrizem, sočno.

Svakim zalogajem putujem kroz njene ruke, sve me je više sramota što sam joj mislio svašta, počinje devojka da mi se sviđa, pokušavam da se setim njene kose, kratka, crna, kovrdžava. U beloj uniformi, u mislima mi je haljina ali nije u haljini, znam, na nogama su joj klompe, ko zna kakva su joj stopala, znoji se tamo lepotica, čuva svo ono meso, mislim se, bravo devojko. Svakim zalogajem sve mi se više sviđa. Grize me savest što sam joj mislio ženu u kuhinji. Dok mi sokovi pršte u ustima, znam da je ne bih prepoznao, osim po mesu koja je ispekla, ako bih i to uspeo. Dok grizem, pred očima mi je lice starice s hodalicom, gotovo je, spojio sam ih, znaš i sam, dešava se.

Jedem, dva od tri paradajza su izvanredna, krastavac je bogovski, luk sam tanko iseckao topi se, maslinke su kakve mogu da budu, kakvih ima, loše, ali nose neki ukus, a beli sir, šta da ti kažem, loš, nikakav, bez masti, ali tu je. Meso je sve bolje, dolazi na idealnu temperaturu. Ta mala je talentovana, pun je bio roštilj, to zahteva pažnju, moraš da znaš kad si šta stavio i kakva je gde vatra, pored svega drugog.

Znaš šta? Sramota me je da kažem bilo šta o njoj. Meso je bilo odlično, to je sve.

Evo ti priča. Je l ti sad žao što me nisi sreo ranije? Ko je sad pisac? Jesi li ti pisac, ili ja? Jesi li snimio sve? Nemoj da menjaš nešto, ja znam šta pričam.

Nisi me pitao kako se osećam. Osećam se kao pisac, tako se osećam.
(Nemanja, 37, grafički dizajner)

Osećam se osveženo, to je prava reč, osvežena sam.

Bila sam u opštini, prvo dole na šalterima, pa su me poslali gore, na četvrti sprat. Popela sam se liftom, izašla sam, hodnik je bio prazan, zidovi sirotinja, onda sam našla kancelariju u koju su me poslali, kucnula sam, niko nije odgovarao, pa sam ušla.

Za stolom je sedeo tip, zgodan, samouveren, nije mi ponudio da sednem ali sam sela. Rekla sam mu šta mi je potrebno.

Izvadio je moj predmet odmah, kao da je samo mene čekao. Rekao mi je da treba da mu donesem još jedan papir da bi mi isporučio državljanstvo. Objasnila sam mu da je to nemoguće iz objektivnih razloga. Gledao me je toplo, gledao me je kao da me razume, nasmejao se i ponovio koji mu je papir potreban.

Pitala sam ga da li razume koliko je nelogično i bespotrebno tražiti od mene taj papir. Rekao mi je da to razume bolje od mene, ali da to ništa ne manja u našoj realnosti. Baš tako mi je rekao, dok sam gledala u njegove cipele od svetlo plave prevrnute kože.

Ne bih ga prepoznala na ulici ali znam da je bio lep, lep čovek. Sedela sam tamo bez reči, prekrstila sam noge, ćutala sam. Nisam ništa rekla jer nisam imala šta da kažem. Čekala sam da mi kaže da izađem ali nije mi rekao.

Telefonirao je, pa je izašao, i onda se vratio s mojim državljanstvom.

Naša realnost slila se u taj papir, u stojećem stavu nije bio ni približno zgodan kao kad sedi, butine su mu predebele, cipele mu se raspadaju pod prtiskom preširokih stopala, i za nijansu je niži nego što mogu da podnesem, nasmejan, s mojim državljanstvom u ruci.
(Dragana, 29, bivša balerina)